ДАНАС

Ове, 2024, поклопили су се Велика среда и Први мај, наводно празник рада. Данас је Велика среда, дан када се сећамо како је Господ био продан за новац. Данас је и Први мај, који се дочекује уз ватре и роштиљања, са понеком лажном сузицом проливеном због тобожњих права радника, које ће, углавном, ускоро заменити вештачка интелигенција. Није се згорег подсетити неких основних чињеница. Да се не заборави ни смисао Велике среде, ни смисао Првог маја.

ЈУДА У РУСИЈИ

Данас је Велика среда, дан када се сећамо како је Господ био продан за новац. Јуда, ученик Христов, издао је Учитеља и Господа за тридесет сребрњака. Касније се, непокајан, обесио.
Јудинска издаја постала је, у 20. веку, удео многих у руском и српском народу Митрополит петроградски Јован ( Сничев ) својевремено је писао:“ Дуге године атеистичке пропаганде учинише своје – сад смо склони да у својој историји видимо деловање економских, војних и политичких узрока, скоро уопште ни не размишљајући о томе да су сви они – само последице духовног стања друштва, порива људске душе коју узвихоравају страсти. Па ипак, читав низ историјских сведочанстава потврђује: покушаји да се у руској земљи уведу сатанистички култови били су унапред припремани и ка циљу усмеравани.

1921. године Данац Хенинг Келер у Берлину је издао књигу под називом “Црвени врт”. Исте године реакције на књигу и одломци из ње појавили су се у руској анти-бољшевичкој штампи. Успомене Келера, који је пуно тога видео у истумбаној Русији, од великог су интереса за нас. Он, на пример, описује церемонију откривања у граду Свијажску споменика… Јуди Искариотском, издајнику Исуса Христа.

Келер је у Свијажск (он га погрешно зове Свијагородом) стигао путујући из Алатира у Казањ управо на дан “славља”. Тим поводом приређена је парада два пука Црвене армије и команде оклопног воза. Председник месног совјета одржао је “ватрени” говор, у коме је саопштио да одлука о подизању споменика Јуди није донета одједном. Спочетка су као кандидати за ту високу “почаст” фигурирали Луцифер (то јест сам сатана) и Каин, “пошто су обојица били угњетени, бунтовници и револуционари”.

Али, нажалост, рекао је председник, лик Луцифера није сасвим у складу с материјалистичким погледом на свет, а што се Каина тиче – његово постојање историјски није потврђено. Зато је решено да се подигне споменик “човеку кога је две хиљаде година презирало капиталистичко друштво, претечи светске револуције – Јуди Искариотском…”

Истраживач пише да ни у маси подвргнутој пропаганди, а која је говорника окружавала, нису сви делили његово мишљење. Чули су се гласови протеста, а неки су се пажљиво крстили. Када је настао тренутак откривања споменика и кад је прекривач пао пред ноге присутних, њихове очи су угледале црвеномрку гипсану фигуру човека – већег од природних размера – са унакаженим, небу окренутим лицем, који грчевито скида конопац с врата.

Ако то није изазов Богу и химна сатани – шта је онда?“

ЈУДА У СРБИЈИ

Година 1948. Село Пољна код Трстеника. Група сељака, комунистичких активиста, организовала је – „сахрану Бога“. Према сведочењу Васе Брадића, комунисти су негде нашли залутало сеоско куче и убили га:“Склепали су сандук од нереднисаних чамових дасака,убацили унутра мртвог пса,направили крстачу, написали на њој „Господ Бог“ и поворка је кренула селом. На Мицковој тресави су се зауставили крај ископане раке. Спустили су сандук и затрпали га земљом, поболи крстачу…При повратку, сећа се Брадић, рашири се глас по селу да су били на погребу, да су Бога сахранили и да њега више нема“ („Илустрована политика“,1788/1993,стр. 18 ). У Ђаковици, граду на светој земљи Србиновој, уочи Другог светског рата, од најбољег материјала подигнута је црква, да буде спомен – костурница за преко четиристо српских војника који су ту оставили животе приликом блаканских ратова и кретања у повлачење према Албанији. Почео је рат, и она није освештана, иако је довршена. Када су Италијани окупирали овај крај, шиптарски градоначелник је дошао и тражио од италијанског официра да сруши србску цркву. Овај му је одговорио:“Ми нисмо дошли да рушимо цркве и споменике, него то оставите за решавање после мировне конференције када ћете имати одрешене руке да радите шта хоћете“. А онда, после „ослобођења“, на Савиндан 1949. године, из оближњег рудника хрома долазе минери да сруше светињу. Предводи их Србин, комуниста, који је решио да тај „посао“ обави у име Тита и „братства – јединства“. Прота Стеван М. Димитријевић је, у књизи „Задужбине Косова“, забележио:“Прича се и то да је било мусилмана, грађана који су говорили: ако је до грађевинског материјала,што ће га добити од срушене цркве,нека нам узму две џамије, само нека за атар нашег образа не руше српску богомољу и не завађају нас са Србима.На оне што су покренули ово демонско дело и знали за чији и какав рачун то чине, нису овакви разумни и предвидљиви савети могли утицати. Они су у својој безосећајности и без стида,од цигаља порушене цркве озидали јавне нужнике.“Иза рушења цркве стајали су Титови Шиптари. Али рушитеље је водио Титов Србин. Мило Глигоријевић пише:“Шта се десило после овог вандалског чина? Народу је објашњено да су Срби тражили рушење своје богомоље. На месту где је била, направљен је парк и подигнут споменик ( рад Лојзета Долинара ), три бронзане фигуре које „симболизују братство и јединство народа овога краја“. У парк су донете и бисте Емина Дуракуа и Зеф Љуша Маркуа.Од цигала срушене цркве заиста су зидани јавни клозети у Ђаковици“. ( Мило Глигоријевић, Ратни радови, Београд,2002,стр.104).

Да поновимо: вођа рушитеља био је Србин, комуниста. „Ведра чела и образа чиста, познаје се ко је комуниста“, певало се у то време. Данас у Ђаковици нема Срба.

Зато је ово текст који нас подсећа и опомиње шта морамо урадити кад једног дана достигнемо слободу: комунистичко доба у нашој свести тада ће бити друштвено упамћено као и турско ропство: доба мрака. Било је, сигурно, добрих Турака, као што је било и „поштених комуниста“, али се тога нико не сећа.

ТАЈНИ СМИСАО ПРВОГ МАЈА

Руски публициста Георгије Задонски својевремено је писао:“ Године 1918. Први мај пао је уочи Васкрса – на дан издајничког Јудиног пољупца – Велики четвртак. Патос новоуведеног празника био је заснован на вери у скору победу свеопштег, људском руком начињеног, раја на земљи. То је било очито изругивање над хришћанским слављењем вечнога живота. Касније је главни “борбени безбожник” совјетске власти Јемељан Јарославски (Минеј Израиљевич Губељман – то му је било право име) уобличио идеју истискивања православних празника комунистичким анти-празницима.

Изгледа као да је историја Првог маја, празника рада, почела од случајног сплета околности. Али није тако.

Од Средњег века, Европљани једну ноћ у току године називају Валпургијском. Према предању (описао га је и Гете у првом делу “Фауста”, нап.прев.), у одређени час сва нечиста сила света се скупља у Немачкој, на гори Брокен. Стижу на својеврсну смотру – свој “дан солидарности”. Да би се у стројевом поретку поклонили сатани. Валпургајска ноћ пада 1. маја. То смо својевремено празновали…

Године 1889. сумњиве личности читаве Европе састале су се у Паризу. Ту се одржавао конгрес Друге интернационале (ИНФЕР–НАЦИОНАЛЕ, рекао би руски писац Јуриј Воробјовски.) Тада су решили да установе да се сваке године празнује пролећни празник рада. И да буде у спомен чикашких радника, палих у обрачуну са полицијом. Сличних сукоба и жртава није било мало. Али они су изабрали баш то што се десило 1. маја. Подударност?

Било како било, прве године совјетске власти пролећни дан после Валпургијске ноћи постао је најважнији државни празник.

Сваки покрет тражи своје претходнике. Кога су теоретичари новог устројства прогласили за првог бунтовника, прогнаник и револуционара? Јарославски – Губељман каже: Луцифера! И опет се враћамо на брдо Брокен.

“Оснивач споља материјалистичког учења Карл Маркс био је лични пријатељ великог енглеског физичара и не мањег спиритисте – Виљема Крукса”, подвлачи савремени културолог Евгеније Головин. “Могуће је да се лик баука (авети) који кружи Европом родио управо на спиритистичким сеансама. Можемо додати: омиљени припев комунистичких песама “до последње капи крви” дословно понавља речи средњовековних ђавопоклоничких миса. Па и формула “Корак напред, два корака назад” је црномагијски, ритуални “корак сатане”. Зар није много таквих подударности? Окултни корени комунизма још чекају да буду изучени.”

За ту основу “најпрогресивније” идеологије знали су појединци. Већина приврженика новог поретка подједнако је игнорисала и Бога и сатану. Да, основна замка ђавола је у томе да нас увери како он не постоји. Најважније је да човек изгуби душу и падне под његову паклену власт. Да заборави Бога и не разликује светлост од таме.

Па ипак, и то је неизбежно, Валпургијска, као и свака ноћ, има свој крај. Нечиста сила бива развејана. Светлуца освит. И излази Сунце Правде.“

Тако каже Георгије Задонски.

ХИТЛЕРОВЦИ И ПРВИ МАЈ

Не сме се заборавити: Хитлерови следбеници су били Национал – СОЦИЈАЛИСТИЧКА РАДНИЧКА партија Немачке, и 1. мај је у нацистичкој Немачкој слављен скоро свечаније него у Совјетском Савезу. Хитлер је био обожаван од стране радничке класе, као човек који је решио питање масовне незапослености, учврстио права радника, омогућио масовне годишње одморе по повољним ценама. Ко не верује, нека гледа.(1)

У немачкој идеологији тридесетих година 20. века култ радништва био је веома развијен.

Чувена књига Ернеста Јингера „Радник“ улази у бој уместо, историјски већ одавно потрошених, краљева, племића и грађана, што захтева „тоталну мобилизацију“ државе у ратне сврхе, па ниједна област живота не може остати аутономна. Пруска витешка „застарелост“ довела је, сматра Јингер, до пораза Немачке у Првом светском рату, док је обескорењена Америка, која се „тотално мобилисала“, изашла као победник. Совјетски Савез је, са петогодишњим плановима, такође јасно показао своју мобилизаторску моћ. Прошло је време буржоаске сигурности, упозорава Јингер; сада Радник креће у велики, можда потоњи, рат који се већ наслућује на обзорју времена. Радник је слика садашњости и будућности не само у Совјетском Савезу, него и у Немачкој. Зато је Хајдегер у ректорском говору 27. маја 1933. године и беседио о неопходности да се у подухвату свеобухватног препорода удруже радници руком и радници челом. Хајдегер се, у свом предавању у Тибингену 30. новембра 1933, пита: „Зар студент одувек није био радник?“

Нацистички СА одреди, вођени Ернстом Ремом, борили су се за револуционарни преображај Немачке и за права радника ( наравно, на нивоу нације, без Интернационале ), а против крупне буржоазије. На том таласу, Хитлер је освојио власт, али ју је одржавао помоћу крупног капитала с којим је направио „дил“. Раднички наратив је остао, али као пропаганда.

Наш чувени новинар Предраг Милојевић, пишући о „ноћи дугих ножева“, када је Хитлер раскрстио са Ремом и револуционарним духом „јуришних одреда“, наглашавао да је фирер још пре те ноћи кренуо у компромисе не само са буржоазијом, него и са немачком војском, која му је била неопходна за будуће ратове. Радикалног Рема је својеремено волео, а генерале је, исто тако, пре доласка на власт, мрзео, али су му генерали били потребнији него „разбарушени“ Рем. Иначе, каже Милојевић, једино је Рем био са Хитлером на „ти“. Поред крупне буржоазије, вођа наци – јуришника сматрао је да је неопходан обрачун и са старим генералима, јер револуција мора донети све ново: „Рем је имао незгодну ману: био је хомосексуалац. /…/ Међутим, Хитлер га је увек покривао својим ауторитетом. /…/ Додуше, у говору који је одржао после чистке СА, Хитлер је Ремово ликвидирање образложио високим неморалом који се ширио у врховима јуришних одреда. Прави разлог је, наравно, био други. /…/ Рем и његови најближи доглавници побијени су у ноћи 30. јуна 1934. на спавању у луксузном хотелу летовалишта Ванзе у близини Минхена. Хитлер је лично предводио казнену експедицију која је извршила масакр. Високог команданта јуришних одреда Хајнеса, кога је затекао у кревету са једним пријатељем, лично је убио из пиштоља. Једино је Рему остављен револвер да се сам убије. Он то није хтео. Викао је: „Нека Хитлер дође да ме убије!“ Убијен је с леђа док је још дозивао Хитлера. /…/ Поред све своје настраности, Рем и његови доглавници су веровали да националсоцијалистичка револуција носи неку социјалну подлогу, да је она револт малог запостављеног човека против олигархије и кастинства. У ноћи „дугог ножа“ затрвен је последњи траг тој идеји“.

Увек треба бити свестан: кад неко нас, хришћанске конзервативце, пореди са нацистима, или је незналица или је злонамерник – нацисти су били левичарски безбожници, чија је религија била германски паганизам спојен са култом технике, а Први мај бејаше државни празник Хитлерове Немачке. Заборавило се да су, поред интернационалних социјалиста, постојали и национал – социјалисти. Али, и једни и други су социјалисти, тоталитарци, што хришћански конзервативци нису и не могу бити.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Празник настаје као осмишљавање основног човековог ритма – ритма рада и одмора. Треба се одморити; али, ако се хоће да рад има смисао, онда тај одмор мора указивати на логосност човекових подухвата, дела његових мисли и мишица. Док је за животињу одмор, увек и свагда, пуки физиолошки предах, за човека он може бити и празнична радост. Време је слика космичког склада – дани се смењују, седмице долазе и одлазе, месеци прелазе један у други; с друге стране, у овај космички склад продрла је смрт.

Како је зауставити? Тако што Бог постаје човек да би људима даровао васкрсење. Зато је хришћански празник откривање радости и слободе, излазак из кавеза свакодневице, подизање главе ка небу. Празник је, дакле, продор вечности у време. Време тече, вртложи, односи људе, и незаустављиво је. Оно је Хронос који прождире. Али, празник пресеца неумитни ток; он вертикално, одозго, улази у хоризонталу времена, и спушта се до праоснова битија.

Постоје и антипразници, који се маскирају у празнике. Први мај, који је настао на основу окултних идеја и после вештичије Валпургијине ноћи ( а Хитлер се убио баш у ноћи између 30. априла и 1. маја 1945. године ), није дан који би православни Србин требало да слави. Нарочито ако се поклапа са Великом средом, када се сећамо како је Јуда издао Христа, чије се Васкрсење, празник над празницима, радосно ближи свима нама.