Стефан Каргановић: Више од филма

Обрадовала нас је најава да ће филм Анџелине Џоли о рату у БиХ „У земљи крви и меда“ 23. фебруара доживети премијеру у Београду. Нема разлога зашто овај филм не би био приказан у Београду, а затим у Бањалуци. Тема и мета филма су – Срби. То је разлог зашто би Срби требало да га виде.

Сваком трезвеном јасно је да је теорија о финансирању филма из Саудијске Арабије произвољност, а подразумева се да су тврдње да су претпоставке за сценарио овог филма разрађивали Весли Кларк и Ричард Холбрук класична српска бесмислица. Али, мало је вероватно и да је идеја потекла из мозга Анџелине.

Филм је вероватно настао у радионици дезинформација, која је током 1990-тих година на глобалном нивоу обликовала накарадну слику о Србима. Данас, користећи Џоли као фасаду, тај атеље настоји да већ створену представу освежи и утврди. За Србе би било добро ако би при тумачењу ове афере одбацили емотивне закључке. Саудијска Арабија по природи свог устројства није њихов пријатељ, то је извесно, али продукција филмова није главни посао краља Абдулаха (90). Кларк и Холбрук били су изузетно ненаклоњени Србима, али они се никада нису бавили кинематографијом. На страну очигледно одсуство надахнућа и сваког трага суптилности, али овај филм је настао у глави професионалаца.

За Србе тај филм представља наставак клеветничке кампање против њих. Управо зато је од огромног значаја да они овај покушај ревитализације клевете – ма колико он био не само увредљив, него и у целини бесплодан – виде. Филм Џолијеве на њих би заиста требало да делује, али не на начин као што је то замишљено, депримирајуће, већ корисно и поучно.

Шунд лансиран под фирмом Анђелине Џоли у Србију долази баш у прави час. Ако га српска публика схвати на правилан начин, биће то бумеранг ауторима.

Овај филм није једини за препоруку. Ту је и спектакуларан и отрежњујући документарац норвешког редитеља Оле Флијума „Сребреница: издани град“. Тај документарац ставља тачку на пропагандну конструкцију о Сребреници. Пођеднако као и филм „У земљи крви и меда“, али на обрнут начин, „Сребреница: издани град“ је едукативан филм. Притом, разлика има и оне јесу битне. „У земљи крви и меда“ не садржи информације, већ само шокантне измишљотине. Али српском гледаоцу баш то и јесте корисно, јер му отвара очи да препозна своје душмане. За разлику од тога, документарац норвешког редитеља крцат је информацијама. Он је користан зато што покреће лавину критичких и значајних питања о једној од најгнуснијих пропагандних превара на крају 20. столећа.

Ко нас лишава могућности да на својој ТВ посматрамо систематску демонтажу безочних тврдњи једног политичког кловна – да је Република Српска „геноцидна творевина“?

РТС, ето ко. Установа која је од норвешког продуцента откупила искључиво право да тај документарац у Србији прикаже, али која га и даље држи под кључем, јер нема намеру да то учини, а истовремено је одлучна да онемогући све друге који би то могли и хтели. Руководство РТС-а је системски део и продужена рука политичке групације која жарко жели да ви гледате смеће Анђелине Џоли, у злурадом очекивању да ће вас тај непријатан доживљај морално и психолошки дотући.

Аутор је издавач и покретач НВО „Пројекат Сребреница“