Правда

Би­је­сан на љу­де са пе­то­кра­ком на ка­па­ма, псу­јем и при­је­тим да ћу о то­ме пи­са­ти за но­ви број „Ду­ге”. „Не­мој да пи­шеш о то­ме”, ка­же ми Бо­шко Ми­ло­ше­вић, Бо­шко Бољ­ше­вик, ко­ји нас гр­ди, ми­ри, са­вје­ту­је, и, упр­кос ље­кар­ским за­бра­на­ма, пи­је ки­ло ра­ки­је днев­но, и при­па­љу­је ци­гар на ци­гар. „Је­бе ми се жи­во, на­рав­но да ћу да пи­шем!” „Је­си ли ви­дио ти то зла­то?” „Ни­сам.” „Е па он­да не­мој да пи­шеш! Рат­не су при­че као ло­вач­ке при­че. И то на ква­драт. Ка­кав ква­драт! Рат­не су при­че ло­вач­ке при­че на куб, на де­се­ти.” Ипак сам га по­слу­шао. При­чу о зла­ту ни­сам на­пи­сао, а тек су­тра­дан, ка­да ми је у по­сје­ту до­шао Ми­шко Зо­ра­нић, чуо сам шта се ствар­но са зла­том до­го­ди­ло. Зо­ра­нић је во­дио ан­ти­ди­вер­зант­ску гру­пу на ду­бро­вач­ком ра­ти­шту и они су „про­на­шли” зла­то за ко­је смо сви та­да би­ли си­гур­ни да је не­ста­ло не­гдје у тај­ним скла­ди­шти­ма де­бел­гу­зих штап­ских ма­сти­ља­ра. „Би­ла је ноћ. Јед­на од оних но­ћи ка­да се нај­ви­ше пу­ца­ло на ду­бро­вач­ком ра­ти­шту. С не­ба је па­да­ло ка­ме­ње. Кад ми­на по­го­ди ка­мен, хи­ља­де ка­ме­них ге­ле­ра ле­те у не­бо. Ка­ме­на сје­чи­ва ко­ма­да­ју тје­ле­са. Ко­ман­дант је­ди­ни­це је на­ре­дио мо­јој гру­пи да за­у­зме по­ло­жај на гро­бљу, ко­је се на­ла­зи­ло на ни­чи­јој зе­мљи. Из­ме­ђу на­ших и њи­хо­вих по­ло­жа­ја. Одав­но сам за­бо­ра­вио ко­ји су на­ши, а ко­ји њи­хо­ви. Га­ђа­ли су нас и јед­ни и дру­ги. Ни­смо смје­ли нос да про­мо­ли­мо из гроб­ни­ца. Са ко­јих смо по­ски­да­ли по­клоп­це. По­ми­је­ша­ли смо се с мр­тва­ци­ма.” „Ду­го сам”, ка­же, „упо­ре­ђи­вао јед­ну мо­ју бут­ну кост са бут­ном ко­сти мр­тва­ца чи­ји ми је гроб те но­ћи по­слу­жио као скло­ни­ште. Уза­луд смо мо­то­ро­ла­ма зва­ли по­моћ. Ка­пе­тан је по­ву­као вој­ску два ки­ло­ме­тра од на­ших по­ло­жа­ја. Мо­гао нам је при­ћи и по­би­ти нас ко је хтио. Би­ла је то на­ша пр­ва бор­ба. На све на­ше за­хтје­ве да до­би­је­мо по­ја­ча­ње, из шта­ба су од­го­ва­ра­ли: „Ни­шта се не бој­те, ми смо ту, бли­зу вас. Ако про­би­ју, сти­ћи ће­мо.”

Читајте колумне Небојше Јеврића:НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Фирер из нашег сокакаНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Успешна женаНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Европа куртизана

А би­ли су да­ле­ко од нас два ки­ло­ме­тра. Кад се ви­ше ни­је мо­гло, кад смо већ ви­дје­ли цр­не си­лу­е­те да нам се при­ми­чу и кад нам је по­моћ би­ла нео­п­ход­на, уска­че код ме­не у гроб­ни­цу Ци­га­нин Ор­ле Се­ли­мо­вић: „Ше­фе, дај ти ме­ни ту мо­то­ро­лу, да ви­диш ти ка­ко Ци­га по­ја­ча­ње на­ба­вља.” „Ћу­ти, Ор­ле, је­бем ти ма­тер но­ћас, и ко ми те ста­ви у је­ди­ни­цу”, ви­чем на ње­га. „Дај, бо­лан, ше­фе, пу­сти Ор­ла Се­ли­мо­ви­ћа, знам ја са офи­ци­ри­ма. Дви­је и по го­ди­не сам вој­ску слу­жио. Ни­сам џа­бе шест мје­се­ци про­вео код вој­ску у за­твор!” Па­да­ју гра­на­те, а ја псу­јем Ци­га­ни­на, ал’ ка­жем, ај­де да ви­дим шта оће, от­куд знаш. И тад ми је Ор­ле пред­ло­жио да по­зо­вем ко­ман­дан­та, и да му ја­ви­мо ка­ко смо у гроб­ни­ци, ко­ја нам је по­слу­жи­ла као за­клон од ми­на, про­на­шли три сан­ду­ка ве­не­ци­јан­ских ду­ка­та и да не­ко из вој­не ко­ман­де мо­ра под хит­но да до­ђе да их пре­у­зме, јер ће се бор­ци ме­ђу­соб­но по­у­би­ја­ти око по­дје­ле пли­је­на.” „Окре­нуо сам”, на­ста­вља Зо­ра­нић, „ко­ман­дан­та и ис­при­чао му о зла­ту. „Ни­шта не ди­рај­те! Ни­шта не ди­рај­те! По­ста­ви­те стра­жа­ре! Ми­ни­рај­те око­ло да ни­ко не мо­же да при­ђе, из свег на­о­ру­жа­ња отва­рај­те ва­тру пре­ма не­при­ја­те­љу! Ми сти­же­мо, од­мах сти­же­мо! Ни­шта се не сје­ки­рај, ју­на­чи­но, до­ла­зи твој ко­ман­дант. Са тран­спор­те­ри­ма, са мо­то­ри­зо­ва­ном је­ди­ни­цом.” По­сли­је по­ла са­та, сти­гла је по­моћ”, за­вр­ша­ва при­чу Зо­ра­нић.

Прочитајте још репортажа Небојше ЈеврићаОВДЕ

Извор: Правда/Небојша Јeврић