Правда

Припремала се акција на Илиџи. Када је Давид заузимао Јерусалим, направио је војску од:

1. Протува, жељних бурних догађаја
2. Бјегунаца, стављених ван закона
3. Сиромаха, гоњених због пореза и дугова
4. Младежи, жељне ратне славе.

Са таквом војском, од шест стотина својих вјерних, оданих људи, Давид је заузео град. Сличан је био и састав Боканове јединице. Прошли су све. Са многима сам се већ сретао, по прашњавим босанским друмовима. Ту је Зоља, дјечак, који је убио транспортер у Госпићу, Чеда из Житишта, са којим сам ишао на госпићки силос, Космајац, и Влада Грк, с којим нисам ишао нигдје али смо заједно попили олимпијски базен шприцера. Из камиона износе оружје, Раде Ђетић Агресор, Чича из Крушевца, Радован командант четника у западној Славонији, Мића Сенка, извиђач, Киза са Карабурме, јуначина, легенда од Славоније до Мостара, Сале из Добановаца, Моца из Вареша, кога немају гдје више да ране, Тома ратник који се бави историјом самураја, Бајка који о рату зна све, Босанац Мјесечар, Фазон, права раја београдска, Профа... Бећари Хајдук Вељкови, Голаћи Зеке Буљубаше. Пуцају још с камиона, вриште, машу празним флашама. Избјеглице из Зенице, којих је пун хотел, уплашено се повлаче у собе и закључавају врата. Око стотињак њих. Али каквих. Њих стотину има петсто акција иза себе. У холу хотела већ су тројица заузела позиције и крешу покерицу. Бата Сечени, Јоца Дужник, и Мурко Кос. „Како си допутовао, брате?” — питам Бату Сеченог, искусног борца са многих ратишта. Бата игра покерицу са Моцом и Мурком Косом. Бата Сечени је солер. И када је радио провале по Београду, радио је сам. „Најбоље је сам радити, тада нема ко да те, друкне, тада нема ко да те цинкари.” Бата Сечени никада није пао. Ни у цивилству, ни у рату. Увијек је био добровољац када треба довести „живи језик”, ићи у извиђање. Причало се по Добрињи да је кроз канализацију прошао иза муслиманских линија и вратио се отуда са новим пасатом. Мало је причао, али су зато много причали они које је из мрака доводио. Раде Агресор пјева, пролазећи поред нас са великом шубаром на глави: „Шири, мајко, ноге обадвије, да се вратим гдје сам био прије!” „Ако ти нешто треба, ако треба нешто да ти набавим, слободно кажи. Знаш да познајем људе, ако ти неко од официра нешто не да, само јави мени. Написаћу да је продавао оружје муслиманима. Док он докаже да није, скењаће га неко. Има све живо да дају!” — кажем Бати Сеченом. „Млинова за кафу, млинова за кафу, брате!” „Немамо, брате, слободе ми. Једино моји Земунци да донесу.” „Гдје су, коме ће дати млинове, ако вама неће?” „Шминка, шминкери ратни, покупили млинове, па их шетају док одвајају женске по Палама. Уталила браћа млинове криминалцима по Београду. Продала банда. Још ћемо ми лупежи испасти најпоштенији свјет у овом рату.” У језику Бате Сеченог, млин за кафу је пригушивач. „Ако то не можеш, набави ми десет куртона за момке!” „Сечени, ја сам мислио да сте ви овдје дошли да ратујете, а не да јурите сојке.” „Брате, зар ја, кога су најлепше жене Франкфурта љубиле, да се гребем за неки сношај у овом срушеном граду! Ја који сам возио ромеа, док су други сањали о кец. Да јајарим? Требају нам за утоке, за пиштоље нам требају. Ставиш презерватив на пиштољ и чује се само — тап!” Док за ратне дневнице у апотеци на Илиџи купујем педесет презерватива, продавачица, згранута гледа у моје панталоне. Са Батом Сеченим у холу „Терме” сједи Мурко Кос, легенда београдског Бермудског троугла, и свађа се око два пара кечева. Мурка Коса срео сам први пут осамдесете, десет дана прије Брозове смрти. Човјечуљак лисичјег лица, у одијелу с масном флеком на реверу и допола раскопчаним дугмадима на шлицу, припит и самоувјерен, објашњавао је нешто тројици непознатих, нервозних људи за сусједним столом.

Читајте колумне Небојше Јеврића:Небојша Јеврић: Тетовирање мозга

Било је то поткрај Титове болести и кроз прозор „Липе” видјели су се војници са машинкама како шетају испред улаза у Радио. Осјетивши да је претјерао, да се они у милицијским униформама већ мрште, човјечуљак скочи и, дигнувши високо чашу вина, заустави поглед на лустеру, викне распуклим гласом који је више одговарао неком двометрашу него њему: „Дижем ову чашу за здравље нашег предсједника Тита. Нека нам поживи још много година!” Један по један људи иза сусједних столова су устајали. Посљедњи устадоше момци у милицијским униформама. Хтјели су да остану да сједе, али је већ читава кафана била на ногама. У дубокој тишини гости попише своја пића за здравље Јосипа Броза; и сједоше. Пошто су сви сјели, човјечуљак се збуни. Стајао је црвен и уплашен, љуљајући се. Одједном су сви погледи били уперени у њега. И сви су очекивали да нешто каже. Или је он тако мислио. У ствари нико није примјећивао да стоји. Био је толико мали да је изгледало да сједи. А онда настави тихо, све тише, себи у браду, једва смо га чули и ми иза сусједних столова. „Ја сам, знате, ја сам... предсједник... ја сам предсједник кућног савјета у мојој згради, а ми предсједници морамо да се држимо.” Кад је почело у Сарајеву, стигао је и Мурко Кос. Срео сам га на путу који спаја Илијаш са Вогошћом, у вријеме када је Јоја Тинтор чистио Свраке, муслиманско село уклињено између српских положаја. На камиону, сједио је поред преплашеног жутог муслиманчића, пјегавог лица и још мањег од њега. Мурко је био у униформи резервисте и наздрављао ми је одозго, подижући допола попијену флашу брље. Друга рука му је била лисицама везана за руку заробљеног муслимана, предсједника мјесне заједнице Свраке. Мурковог приватног заробљеника. „Знаш”, каже ми опет, „он је предсједник мјесне заједнице, а ми предсједници морамо да се држимо.” Тек тада сам сазнао да је Мурко из једног малог села под планином, ту, близу Сарајева. Сељаци имају високо мишљење о њему, као о човјеку који је у Београду успио. „А тек када су ме видјели како у село улазим са десет добровољаца из Србије, а ословљавају ме са команданте!” Моца Дужник и Бата Сечени његову причу потврђују. Мурка Коса поставили су за команданта одбране села. „Ко?” „Па они! Екипа из ‘Последње шансе’.” Послије два мјесеца, добровољци са којима је Мурко Кос дошао вратили су се за Београд, он је остао. Остао је да ратује. Али чим је чуо да је стигао Бокан са својим добровољцима, оставио је јединицу и дошао у „Терму”. Чим ме је видио пита: „Пискарало, ти си стара шуњара. Је л’ знаш каква се то акција спрема? Гдје идемо? На Бутмир? На Отес? Нешто много муљају?” „Идемо на чишћење Мјесеца”, каже му Црни, који је убио хармоникаша. „Да бушимо Буша, да карамо Клинтона.” „Шта ћеш на Мјесецу кад нема злата, нема девиза”. „Ако заратимо са Американцима, ја бих им свеједно узео Мјесец”. Трећи за столом у „Терми” је Јоца. Ситан, вјечито изгладнео, лица покривеног ожиљцима. Јоцу Дужника зна читава београдска штајга. Одрастао је на станици, међу дилерима и штајгерицама које се крешу за пет црвених. Хранили су га голубови смећари, небески пацови. На спавање одводили чувари реда, старија господа којој се зноје дланови у присуству дјечака, а често је остајао и згучен, међу контејнерима, да дочека зору. Људи измождени, заборављени, уништени животом и пићем, спуштали су се ка подножју Теразијског гребена, све ниже према жељезничкој станици и Сави, према броду „Сплит”, „Бродарској касини”, према канализацији и калемегданском тунелу. Животна прича Јоце Дужника имала је другачији смјер. Рођен на дну, међу онима који се хране кокошијим цријевима, међу људима којима су између прстију почеле расти длаке, пузио је према Теразијама са опрезношћу мачке. Први људи које је Јоца Дужник упознао, а припадали су оном другом Београду, били су она вјечна спона између врха и дна Београда, чланови невелике породице београдских боема — сликари, писци, глумци који су, послије затварања Клуба књижевника и „Ступице”, сачекивали зору на жељезничкој станици, једином мјесту гдје се некада у свитање могло попити пиће и сачекати дан. Ускоро се могао срести свугдје. Јоца Дужник је долазио са свих страна. Сјећам се како сам га упознао са књижевником Миодрагом Булатовићем. Сутрадан увече нашао сам их заједно за столом. „Да те упознам, ово је један млад и талентован писац из твог краја”, рекао је Јоца мртав хладан. Представио ме је Булатовићу и правио се да не зна да сам их синоћ упознао. Као сви преваранти, Јоца Дужник био је широке руке, а пјесничкој братији, вјечито жедној и без пара, његови подвизи нису много сметали. Они су, пак, Јоци требали јер су познавали много богатих људи, који су предодређени да буду „цаве, овце за шишање.” Обично би из џепа извадио хиљаду марака и тражио триста на зајам, да заврши још један послић. Сутрадан би вратио петсто и платио вечеру. То је била увертира. Припитомљавање оваца. Сљедећи пут тражио би хиљаду-двије. И никада га више посуђивач не би видио. За овце је био пјесник са Косова, новинар из Македоније, сликар, син познатог глумца из првог брака; и врло се лако сналазио у свим улогама. Али на крају је морао да пукне. Извукао се, захваљујући старозавјетном науку: Мртваци не плаћају дугове. Док се поздрављам, каже ми да је у Фочи имао своју јединицу. Праву војску. Којој је он командант. Десет мјесеци селе се са ратишта на ратиште. „Ми, сине, нисмо као ови Бели орлови, српски соколови, ми смо ти, јеботе, били регуларна јединица војске Републике Српске. Сачекај ме ту, идем са Боканом и момцима да задужим неко наоружање и опрему.” Из руке не испушта моторолу, преко које нонстоп разговара мијењајући канале. „Здраво, брате Србине... Хоћемо... Доћи ће Јоца са својима, када год затреба. Можемо ли тамо код вас да задужимо наоружање? Можемо. Ако можемо онда нема проблема. Долази Јоца са својима... Само да овде задужимо камион!” — виче у моторолу и намигује ми. „Чујем да си добио држављанство. Лепа земља, сине; Босна. Је л’ би могô да ми напишеш молбу за промену држављанства? Не враћа се, јеботе, Јоца у Србију. Сваки смрад отворио агенцију за утеривање дугова. Па где то има? Београд је постао дивча град. Где су она лепа времена: ако си некоме остао дужан, онда грађанска парница, па како суд досуди. Када досуди... Борићу се ја овде за свој народ. Свети српски народ!” — меље Јоца добровољац, дужник који више мрзи утјеривање дугова од милиције, више од балија. „Него, брате, ако би имо нешто метака за тетејца да ми позајмиш. Док не задужим!”.

Прочитајте још ратних репортажа:Ратна репортажа: Пар­ти­ја по­ке­раРатна репортажа: О смрти и сточном брашнуРатна репортажа: Заробљен црнац на Требевићу

Извор: Правда/Небојша Јеврић