Правда

Са те стра­не у со­ба­ма не­ма про­зо­ра, ни из­бје­гли­ца из Зе­ни­це. Зо­ља и ја ула­зи­мо у со­бу на тре­ћем спра­ту. Зи­до­ви из­бу­ше­ни снај­пе­ри­ма. По па­то­су мал­тер. Не­ко је оба­вио ве­ли­ку ну­жду у би­деу. Сву­да по со­би ста­кло. С раз­ва­ље­ног кре­ве­та ски­да­мо да­ске и за­ки­ва­мо их на про­зор. Си­је­че­мо ће­бе и ка­чи­мо га пре­ко да­са­ка. Зо­ља је у со­би за спре­ма­чи­це про­на­шао уси­си­вач. Уси­са­ва, док ја, с гу­ме­ном ру­ка­ви­цом на ру­ци, ва­дим гов­но из би­деа.

Читајте колумне Небојше Јеврића:Тетовирање мозга

Из кан­це­ла­ри­је ди­рек­то­ра, при­је не­го што су дру­ги про­ва­ли­ли, узе­ли смо те­ле­ви­зор. Из дру­гих со­ба до­но­си­мо два кре­ве­та. Од на­сла­га­них сан­ду­ка за му­ни­ци­ју, пра­ви­мо „рад­ни сто” за пи­са­ћу ма­ши­ну, ону ко­ју сам до­нио из књи­жа­ре на До­бри­њи. Не зна се ка­да ће по­че­ти ак­ци­ја. Не зна се ко­ли­ко ће­мо ту оста­ти. Зо­ља има два­де­сет го­ди­на. Ка­да је рат по­чео, упра­во је за­вр­ша­вао вој­ску. Пра­во из вој­ске оти­шао за Го­спић. По­сли­је, док сам ја био на Ду­бров­ни­ку, он је био у Ву­ко­ва­ру, за­тим на Же­пи, и ево нас опет за­јед­но на Или­џи, у хо­те­лу „Тер­ма”. По мно­го че­му Зо­ља се раз­ли­ко­вао од до­бро­во­љач­ке вој­ске Да­ви­до­ве. Ни­је пу­шио, ни­је пио, уви­јек из­бри­јан, чист. Оруж­је у са­вр­ше­ном ста­њу. Ни­шта га, осим ра­та не за­ни­ма. Ни о че­му, осим о ра­ту не при­ча. Не­ма дру­гих при­ја­те­ља, осим оних са ра­ти­шта. Кад не­ма по­сла он­да је на стре­ли­шту, гдје ис­пу­ца сву му­ни­ци­ју ко­ју до­би­је. Кад не пу­ца, он­да ба­ца нож или чи­сти оруж­је. На­ве­че, док пи­ја­на вој­ска пу­ца и пје­ва, он чи­та ки­не­ског фи­ло­зо­фа Је Се­на и ње­го­ву књи­гу „Уми­је­ће ра­то­ва­ња”. И при­че Зо­љи­не о ра­ту раз­ли­ку­ју се од еп­ске, пи­ја­не рас­при­ча­но­сти дру­гих бо­ра­ца: „Ми­лан Ба­њац био је чу­ве­ни ми­нер. Те но­ћи по­ста­вљао је лукс ми­не. Па­да­ла је ки­ша. Лукс ми­на се по­ста­вља по мра­ку. Има угра­ђе­ну фо­то­ће­ли­ју ко­ја се ак­ти­ви­ра на све­тлост — фар, из­ла­зак сун­ца. Па­да­ла је ки­ша, а у уџ­бе­ни­ци­ма се ни­гдје не го­во­ри о му­њи. Ми­лан Ба­њац био је чу­ве­ни ми­нер. Пре ра­та пре­да­вао је ђа­ци­ма оп­ште­тех­нич­ко и био отац че­тво­ро де­це”, при­ча ми, гле­да­ју­ћи пут Бут­ми­ра, кроз ру­пу ко­ју је на зи­ду на­пра­вио ме­так од про­тив­а­ви­он­ца. У Бе­о­гра­ду је по­сли­је пр­вог по­лу­вре­ме­на (та­ко бор­ци зо­ву рат са Хр­ва­ти­ма), ра­дио као тје­ло­хра­ни­тељ по­зна­те бан­кар­ке. Оста­вио је пла­ту о ко­јој ње­го­ви вр­шња­ци мо­гу са­мо да са­ња­ју, мер­це­дес, ма­не­кен­ке, и до­бје­гао на ра­ти­ште. У су­сјед­ној со­би је Ра­де Ђе­тић Агре­сор. Ви­сок је око ме­тар и ше­зде­сет и но­си ве­ли­ку цр­ну шу­ба­ру; на њој мр­твач­ка гла­ва и дви­је укр­ште­не ко­сти. За по­ја­сом стал­но ву­че огром­ну руч­ну про­тив­тен­ков­ску бом­бу, ка­ча­мар­ку, на­лик на бу­здо­ван. Ко­ју је мно­ги на ле­ђи­ма осје­тио. Због Ву­ко­ва­ра на­шао се на ли­сти рат­них зло­чи­на­ца Хел­син­ки во­ча. Код ње­га у со­би је ра­дио-ста­ни­ца. По чи­та­ву ноћ са ба­ли­ја­ма раз­го­ва­ра: „Во­ђе ја... во­ђе са­мо ја. Ра­де Агре­сор. Ноћ­на мо­ра ба­ли­ја. Во­ђе ја. Во­ђе Ра­де. Во­ђе са­мо ја. Ра­де Агре­сор. Во­ђе Ра­де ноћ­на мо­ра”, по­на­вља са­ти­ма, ми­је­ња­ју­ћи ка­на­ле. Ра­да псу­ју и Ср­би и му­сли­ма­ни. Упа­да сви­ма у ве­зу, ни са ким не раз­го­ва­ра, са­мо по­на­вља, до пред зо­ру: „Во­ђе ја. Во­ђе са­мо ја. Ра­де Агре­сор, ноћ­на мо­ра ба­ли­ја...” Ве­зи­сти су из­гу­би­ли жив­це. Сви га псу­ју. А Ра­де Агре­сор ноћ­на мо­ра ба­ли­ја, по­на­вља да је сти­гао. Хра­на је у „Тер­ми”, ко­ја ви­ше ни­је хо­тел већ рат­ни ло­гор, ужа­сна. Ују­тру уже­гли мар­га­рин, у под­не пра­зан не­до­ку­ван па­суљ, уве­че пра­зна ри­жа. Ра­де Агре­сор на­шао је мач­ка ко­ји но­си мр­твог па­цо­ва. Отео је па­цо­ва мач­ку и, др­же­ћи га иза ле­ђа, ула­зи у ку­хи­њу. „Шта ћеш, бла­го­шу”, пи­та га тет­ки­ца, „да ти да­мо за је­ло?” Ра­де па­цо­ва ста­вља на пулт. „Мо­лим вас да ово спре­ми­те за Ра­да Агре­со­ра и мач­ка, да по­ди­је­ле”, ка­же док му ве­ли­ки ћо­ра­ви ма­чак ми­ја­у­че око но­гу.

Прочитајте још:Ратна репортажа: Заробљен црнац на ТребевићуРатна репортажа: Боканови добровољци

Извор: Правда/Небојша Јеврић