Британски психолози тврде да Велики Брат такмичаре води кроз четири фазе психолошког експеримента.
Ако изузмемо неколико сезона које нису завршиле очекиваним продуцентским добитком, па су проглашене неуспешнима, Велики Брат је била једна од најгледанијих емисија на простору целе бивше Југославије. Редитељ Марио Ковач, први "стори едитор" првог хрватског Великог Брата 2004. године, након тога је – како и сам каже, по многочему корисног искуства, заједно с етнологом Сандијем Благонићем и Предрагом Маџаревићем, објавио књигу "Велики Брат: 100 дана испред екрана", у којој су анализирали психологију такмичара, али и самих гледалаца. "Занима ме колико се данас људи сећа да је победник тог првог хрватског Великог Брата био Саша из Бјеловара и да је освојио милион куна којима је решио неке животне потребе? Али и он и сви остали такмичари, заправо су данас на нивоу фусноте у телевизијској историји. Права победница тог првог ријалитија је Антонија Блаће која је постала тв-водитељка и добила стални посао. Сви остали су се још неко време развлачили по медијима, али то је био њихов максимум. И све их је заправо покопало управо оно што их је у шоу и довело, а то је њихова просечност”, каже Ковач. Упркос томе, пре 11 година Ковач је у књизи написао да је, радећи свакодневно по 12 сати на том пројекту, с временом заволео те своје "приватне заморчиће" како су такмичаре називали редитељи, камермани, продуценти и остали који су креирали живот укућана. Како је тад написао, укућани су били мирољубиви, несклони преиспитивању ауторитета и углавном неконфликтне особе. Иако су после ушли неки другачији станари. "Чињеница је да, кад сам радио првог Великог брата сви смо били у једном сегменту равноправни – свима нам је то искуство било сасвим ново. Не само продуцентима и 'стори едиторима', логерима и камерманима, него и самим укућанима. А то је као разлика између првих астронаута од пре 50-ак година и оних који данас лете у свемир. И једни и други су храбри, али онај који је први пут сео у ракету и који није могао да учи из туђег искуства, наравно, храбрији је од оних који то раде после њега. Дакле први такмичари великог Брата ушли су у кућу наивно и неискварено, без сазнања шта их чека и могу ли уопште да издрже сто дана без телевизије, телефона, контакта с спољним светом. Данас се то нико више не пита јер је сличних шоу прохрама било на десетине. Свако од данашњих такмичара има своју тактику како привући гласове гледалаца. Уосталом, и сам Немеш је рекао Маријани: 'Ево ја се с тобом петљам, а знам да ми то односи гласове гледатељки'. Дакле, свако од укућана има своју тактику, знају већ шта би им могло донети, а шта однети гласове. Они већ знају да се не смеју голи туширати јер ће за неколико минута осванути клип на Јутјубу или на неком од интернет портала. Да подсетим, у тренутку кад смо радили првог Великог Брата, још није било Јутјуба. Дакле, сама та чињеница у старту убија искреност и спонтаност. Данас свако од такмичара улази у праву макијавелистичку борбу за новац и славу након шоуа", објаснио је Ковач.
Такмичарима је врло лако манипулисати
Његову тезу подупиру и британски психолози који тврде да Велики Брат такмичаре води кроз четири фазе психолошког експеримента, али и да је уз помоћ доброг тима психолога лако изманипулисати такмичаре, а самим тим и развој догађаја у кући.
- Прву фазу називају "формирањем" јер се такмичари упознају и покушавају да пронађу свог савезника у кући те своје место у хијерархији. Она траје првих недељу дана.
- У другој фази укућани се жестоко намећу и боре за положај. Попуштају због емоција па се сламају па лако долази до свађа и препирки. Али у првим недељама такмичари се зближавају у страху од избацивања из куће, а ту почињу да се мешају нетрпељивост и приврженост, што итекако утиче на њихово психичко стање.
- У трећој фази долази до стабилизације односа. Познају се довољно добро да и задатке извршавају опуштено јер знају ко је за шта и колико способан.
- Последња фаза је фаза "глуматања" коју нико не може одиграти до краја јер ретко ко од кандидата не скине маску до краја шоуа. Пред крај постају све свеснији себе и конкуренције па им је све теже да се претварају.
Велики брат је експеримент који укључује различите карактере људи и њихове међусобне односе, кажу британски психолози. И заиста, колико год се продуценти трудили да Великог брата прикажу тек као забавну емисију, психолози сматрају да је она све само не то. Више је него очито да се у ВБ-у не може ништа друго научити осим како некоме подметати иза леђа, како надиграти противника, како склапати лажна пријатељства и кланове, а притом се неретко користи и највулгарнији речник, те како некога завести и одвући у кревет не би ли се тиме подигла гледаност и придобили гласови публике. Укратко, ВБ неретко директно или индиректно промовише најниже страсти и нагоне и представља их као пожељне особине.
Одабир такмичара
Док се првих година од такмичара тражила просечност, после се тражило да што више одскачу од матрице просечног гледаоца. Управо је избор кандидата за улазак у кућу Великог брата са психолошког становишта, један од најконтроверзнијих момената целог шоуа. Јасно је да, како одмичу сезоне, тако жири између хиљада кандидата бира оне за које верује да ће унутар куће, у изолацији, произвести одређени скандал, који су ментално или емотивно нестабилни или који су за новац и победу спремни на све. Наравно, притом многи од њих, иако улазе добровољно, немају појма шта их тамо чека и шта су у екстремним условима кадри да учине, поготово ако своје тренутне фрустрације залију енормним количинама алкохола који се у кућу убацује по унапред испланираном сценарију и са тачно одређеном сврхом. Велики брат је група најбољих и најгорих личности смештених у једну кућу, слажу се сви психолози. ВБ унајмљује најбоље психологе, који имају године искуства и знају да ли кандидат лаже или не, а какви им се људи највише свиђају, најбоље зна бивши ВБ психолог. Давид Вилсон је професор криминалистике на Универзитету у централној Енглеској, који је с најпознатијим светским ријалити шоуом 2004. године раскинуо уговор. "Продуценти су ми гарантовали да је програм оригинална психолошка студија људског понашања, али ускоро сам открио превару. Њихов је план да намаме гледаоце производећи контроверзе и конфликте", закључио је психолог. Како каже, ВБ психолози су нешто као агенти за кастинг. Користе своју стручност како би идентификацијом личности такмичара могли да изазову конфликте унутар куће. "Брзо сам схватио да су укућани стављени у ситуацију у којој никад не би били у истраживањима. Први дан кад сам дошао у студио, психолог ми је рекао: 'Изабрали смо занимљиву групицу ове године'. Они су једноставно елиминисали досадне људе. Бирани су људи који ће производити сукобе. Бирају људе који претерују и преувеличавају, који су, што је више могуће, вербални, физички и доминантни. Замислите да у кућу ставите неколико таквих станара и дате им алкохол – конфликти су неизбежни", рекао је он. "Прво су ме питали о дизајну куће – то јест о томе како која боја утиче на понашање. Као управник затвора користио сам боје које дају осећај простора, смањују буку, препоручио сам умирујућу музику, али продуцент за то није хтео ни да чује. Психолози кажу да Велики брат код укућана може да створи проблем за цео живот. То може да проузрокује депресију, страхове, анксиозност, клаустрофобију и раздражљивост".
Људи радо гледају слабије образоване од себе
У ранијој верзији ВБ-а у Шведској укућанин се убио након што је избачен из шоуа.Како се то дешавало и у другим европским државама, тако то раде и у земљама са подручја бивше Југославије. Домаћи стручњаци одувек су били само саветодавци који су странцима објашњавали социо-културне разлике између кандидата који су долазили са ових простора – дакле, разлике између Истрана, Далматинаца, Славонаца, Хрвата, Срба… "Дефинитивно су се критериијуми по којима се бирају кандидати променили, али у овој емисији важан је још један елемент, а то је да гледаоци гласају против неког. Психологија је једноставна – публика жели да се осећа бољом од оних које гледају. Ако у такав шоу доводиш људе који су гласни, агресивни с великим рупама у образовању, публика се осећа боље сама са собом јер је онда уједно и паметнија, лепша, културнија итд. ВБ све више постаје фрикшоу. Али, очигледно је да су се културолошке регионалне разлике које смо имали у Хрватској испуцале, па се искорачило у простор бивше државе. Дакле, више није занимљиво ако Перо Перић из Осијека спава с Маријаном из Шибеника, али је занимљиво ако то учини Немеш из Пожаревца. То добија другу димензију. Осим тога, телевизија је добила конкуренцију у виду интернета, па је почела да тражи ту врсту екстремизма", објаснио је Ковач. Али оно што је у последњем хрватском Великом брату било врло иритантно јесте чињеница да се људи који су испали из такмичења без проблема након недељу, месец или два враћају у игру и та врста манипулисања, која је додуше у једном ТВ шоу легитимна, изазива револт јер то у животу не толеришемо. Баш као и у другим земљама, психолози се питају да ли једна компанија чији је крајњи циљ зарада има право да уништава због тога људе и њихове породице, а све за шаку новца који им се обећа као коначна награда. Произвођачи програма би, по мишљењу психолога, морали да воде више рачуна о моралним последицама. Овај жанр, по њихову мишљењу, уништава туђе животе, а јавност губи осећај за границу између оног шта је забава, а шта гладијаторска борба коју нам сервирају.
Секс
Осим гледалаца, који протоком времена са све већом равнодушношћу посматрају све експлицитније сцене секса, вулгарне разговоре, па и свађе на рубу физичког обрачуна, отупела је и оштрица надлежних стручних служби које су прве године кад се појавио ВБ реаговали и тражили укидање емисије. У међувремену се појавио низ различитих шоу програма који су рушили табуе и предрасуде. Примера ради "Мењам жену" постао је прихваљив иако задире у брачну постељу. Чињеница да удата жена са дететом оде из породичног дома и живи с другим мушкарцем више не изазива саблазан. Док је 80-их Квискотека била породични шоу у којем се од такмичара очекивало да талентом дођу до победе, емисије попут "Љубав на селу" креирају идеале од медиокритета. Део публике више не жели да гледа начитане људе јер се добар део данашње интернет-генерације која упија инстант податке осећа глупље од оних које виде на телевизији, отворено објашњава Ковач. На питање шта се све може очекивати у будућности, Марио Ковач није дао нимало утешну прогнозу: "Емисије попут оних у којој камере уживо прате полицијске потере у којима се заиста убијају људи све су популарније. Али, морамо се помирити с тим да је питање дана кад ће се тако нешто појавити на нашој телевизији. Додуше, није то ништа ново у људској историји, ако се сетимо гладијаторских борби или пак француске гиљотине. Међутим, технологија је напредовала и то је постала глобална прича. Али као што је рекао Предраг Маџаревић, више није у питању само Велики брат као у Орвеловој '1984.' него су у питању милиони 'мале браће' који кликом на миша одређују шта је 'ин', а шта је 'аут' и управо ће тај глас већине утицати на то шта гледамо". Јер ако данас не знамо ништа о најновијем ВБ пару, у многим друштвима нећемо имати о чему да разговарамо и бићемо изоловани.
Прочитајте још:
Извор: еxpress.hr
