Правда

Написали сте неколико књига и у свакој од њих дешавају се злочини и убиства. Одакле вам потреба да се бавите баш таквим темама и где проналазите инспирацију? Када су романи у питању, ја сам до сада написала три криминалистичка '“Грех, гнев и град“, „Магични театар љубави и смрти“  „Супермодел за убиство“ и један који није жанровски „Госпођо, Quo vadis?”. Но моје трајно опредељење као писца јесу криминалистички романи и то понајвише зато што сам одувек била њихов страствени љубитељ, поготово када су у питању романи који припадају тзв. whodunit  (што се своди на питање „ко је убица“)  поджанру. Моја списатељска каријера је почела тако што сам се, након деценија читања мајстора жанра и дивљења њиховом умећу, запитала  да ли бих била у стању да и сама покушам нешто слично. Тако је настао први роман који је био својеврсни експеримент и који бих сада, мада ми је дефинитивно најдражи, радо подвргла малој уредничкој интервенцији. А онда ми се осладило.  Осим тога, помислила сам да је време да се, у земљи у којој у тренутној издавачкој понуди нема домаћих кримића, појави нешто те врсте, за разлику од употребе жанра као медијума за нешто друго што писац жели да каже читаоцима, као што то сјајно раде неки наши аутори. Што се инспирације тиче, за њом не треба много трагати. Зло је свуда око нас, па ако у животу често останемо ускраћени за сатисфакцију која долази са његовоим кажњавањем, можемо то себи приуштити макар у причама. Као што каже главни протагониста мојих кримића, приватни детектив Андреј Авакумовић Кум, тај осећај сатисфакције је врло стваран, макар оно што је до њега довело било фиктивно.  "Ко жели да буде супермодел?" То је једно од питања које се провлачи кроз књигу "Супермодел за убиство".Иако се прича заснива на злочину, да ли роман шаље још неку поруку младим особама? Радња овог романа је базирана на неколико ријалити програма уз помоћ којих су учесници покушавали да се изборе за каријеру у модној индустрији. Ја се трудим да моји романи увек имају тему независно од тога ко је кога, како и зашто убио, а тема овога је заправо био „пресек“ таквих програма, разлози „за“ и „против“ тога да се у животу нешто постигне на начин који често укључује ''борбу на крв и нож“. Верујем да сам била објективна. Ја сам од оних који не мисле да су сви ријалитији „исто ђубре“ мада, дефинитивно, нисам присталица феномена. У једном од романа написали сте " Да ли се икада питате како би изгледао ваш живот да сте уместо одлука које сте донели-донели неке друге". Шта бисте ви одговорили на то питње? Ово је питање из романа „Gospođo, quo vadis?“ који, као што сам рекла, није кримић. И управо је ''феномен одлука“  који се, заправо, своди на оно питање на које човек као врста одговара све откако је научио да формулише своје мисли, и које је завршило као трајни филозофски спор између идеја детерминизма и индетерминизма, разлог што сам га написала.  У њему сам понудила неке одговоре на то питање, онако како ја то доживљавам.  Повод је заправо било једно трајно ''ишчуђавање“ над чињеницом да је мој тренутни живот, у сваком смислу, од тога са ким живим, где живим и чиме се бавим, ово укључује и писање, последица прихватања једног позива на кафу, који сам врло лако могла и да одбијем. Да ли сам ја донела ту одлуку, или је то негде већ било ''записано“? Колико сам сличних позива у животу одбила, и шта би се десило да нисам? Интересантно, зар не?  Колико је тешко бити жена и писати о темама које су често резервисане за мушкарце? Сусрећете ли се са предрасудама због тога? Рекла бих да нису у питању предрасуде које се своде на пол  јер коначно, многе ауторке whodunit – а су исто тако цењене или чак цењеније од својих мушких колега, узмимо за пример само Агату Кристи, али је чињеница да код  нас још постоји извесно неразумевање, недовољно познавање ''материје“, поготово поджанрова и њихових карактеристика. Тако да се дешава да се од романа ове врсте очекује акциони трилер, што је традиционално, част изузецима , више ''мушки терен“.  И мада се мој приватни детектив боље сналази у физичким окршајима  него, на пример, Херкул Поаро – коначно, ја сам га и замислила као неке врсте ''опасног момка“ – чињеница је да желим  да његова привлачност буде заснована на неким другим особинама, и да привлачност мојих романа не почива на ''акцији“, него на ономе што би требало да буде окосница овог поджанра: на добро постављеним наговештајима ко је убица, да би читалац био у стању да то и сам закључи што је један од апсолутних захтева whodunit-a, на ликовима који делују аутентично, психолошки оправданим  мотивима који, неминовно, укључују мало подробнију разраду емоција него што се то, обично, ради у трилерима,под условом да нису психолошки)итд.  Због те, назовимо је условно ''мекоће приступа“, на рачун ''акције“, ја своје романе понекад називам „женским кримићима“. Претпостављам да се због тога женама допадају више него мушкарцима.  Живите на Малти, да ли сте размишљали да своје романе пласирате на њихово тржиште? Енглески је један од два званична језика на Малти, а ја тренутно приводим крају „дотеривање“ мог првог романа на енглеском.  Али Малта је премало тржиште  и стога нема типичну издавачку индустрију , где издавач сноси трошкове издавања књиге. Стога ћу за свој енглески првенац покушати да нађем издавача у некој већој земљи енглеског говорног подручја. То неће бити лако, понуда је превелика, али мислим да је изводљиво. То је фини изазов, прилика за контакт са искусним уредницима, прилика да сазнам шта радим добро а шта би могло да буде боље; у сваком случају – прилика за лично напредовање када је у питању моја списатељска  ''ќрими каријера“.  Како настају ваши романи? Да ли направите цео концепт или се препустите да вас прича сама води? Да ли се дешава да имате жртву, а не знате кога да учините убицом?  Ја не умем да направим концепт, мој мозак једноставно не ради на тај начин, искрено  завидим свима који то могу.  Почињем тако што знам жртву, убицу и мотив за убиство. Све остало је ствар тренутне инспирације.  Трудим се да ослушкујем ликове, јер желим да звуче аутентично.  Има много кримића где су ликови чак и главни „папирнати“, крокији саздани од физичког описа и егзотичних талената и психолошки нелогичних поступака, јер или писац не уме да их оживи, или сматра да је узбудљива фабула сасвим довољна.  Често и јесте зашто би се, иначе, Џејмс Патерсон  и његов невероватни психологдетектив Алекс Крос продавали у тим количинама? Мени није.  Ја волим Ле Кареа, чији ликови оживљавају у једној јединој реченици.

Прочитајте још:Петар Божовић: Ћути и седи док још имаш за леба(ИНТЕРВЈУ) Душко Зеја Јовановић: У Србији оспораван, у свету прихваћен

Извор:Правда/Марија Гојковић