Правда

Само по себи се разуме да ће наша држава хтети да буде поштен брокер у новој „Великој игри” (The Great Game, енглески назив за стратешко ривалство између Британске и Руске империје у борби за доминацију над централном Азијом). Исто тако је јасно да је то за малу Србију готово немогућа мисија. Улога поштеног посредника можда никада пре није била толико потребна, и истовремено тако немогућа. Суштина новог хладног рата, о чијем сте почетку 2014. читали у овим новинама, истоветна је суштини старог хладног рата – да нико не остане по страни, да се сви определе „јесу ли за нас или против нас”. (Није ни чудо да Јосип Броз Тито ових дана поново излази из илегале.) Какви су наши изгледи? Сумњичаво ће нас мотрити Запад, који се плаши да ћемо пребећи Путину, али ће нас попреко гледати и Руси, који се плаше да ћемо их издати Западу. Неће много вредети ни то што смо на сопственој кожи осетили како је кад поштеног брокера изигравају они који играју са обележеним картама. А управо тако су у нашим ратовима играли велики играчи – готово сви и готово све време. Кад боље размислим, од деветнаестовековне „Велике игре”, коју преферира Запад, за савремени је геополитички контекст ипак боља историјска аналогија Великог рата. Нисам се много изненадила када се година библијских поплава, Мајдана и Крима, завршила тријумфалном тврдњом добитника Нобелове награде за мир Барака Обаме да су његове санкције „поразиле” Путина и „погодиле” руску привреду. Већ дуже време с растућом нелагодом пратим непристојну радост западних водитеља који јављају да се руска привреда распада или да цена нафте и вредност рубље незадрживо падају. Ако сте последњих деценија живели у Србији, знате, и да вам то не каже Сергеј Лавров, да је крајњи циљ санкција увек исти: да се народ окрене против власти. То је управо код нас с извесним успехом тестирано, и то морамо да признамо чак иако ни по коју цену не желимо да амнестирамо Милошевића. У чему је 2014. била слична 1914? За почетак, по реторици. Западни политичари и историчари непрекидно упозоравају на руску „агресију” и „експанзионизам”, а Путин се неуморно пореди с Хитлером. Деканица на Оксфорду Маргарет Мекмилан и професор са Кембриџа Кристофер Кларк (заједничко им је то што су написали књиге у којима су Срби 1914. отприлике у улози Ал Каиде) инсистирају на томе да је британска политика на почетку 20. века била дубоко забринута због „руске опасности”, да је јавно мњење било антируски настројено и да је потреба да се отклоне „руске претње” била централна тема у Великој Британији.

Прочитајте још:Биланс 2014. године се своди на катастрофалне исходе

Шездесеторо чувених Немаца из области политике, економије, културе и медија ту скоро објавило је у „Цајту” апел против рата у Европи („Не у наше име!”), у коме кажу да у овом тренутку „Северна Америка, Европска унија и Русија незадрживо јуре ка рату” и да Немачка сноси посебну одговорност за очување мира. Они кажу: „Апелујемо на медије да се уверљивије придржавају дужности непристрасног извештавања. Чланци и коментатори демонизују целе народе без уважавања њихове историје. Сваки озбиљни спољнополитички новинар могао је да разуме руски страх када је НАТО 2008. позвао Грузију и Украјину да се придруже савезу. Овде није реч о Путину. Државници долазе и одлазе. Реч је о Европи и о томе да одагнамо страх од новог рата. Томе у великој мери може да допринесе одговорно и на проверљивим чињеницама засновано извештавање.” Међу потписницима су бивши председник Роман Херцог, бивши премијер Герхард Шредер, режисер Вим Вендерс... Колико Србија може да помогне очувању мира? Можда и може, ако се заиста буде држала улоге малог, поштеног брокера. Уколико не буде покушавала да буде велики играч, или да заступа неког од великих играча, то јест уколико не стане на страну неке од великих сила. У Оебсову „тројку” ушла је с једном доказано неутралном земљом, Швајцарском, и с будућим председавајућим, Немачком, земљом која се више не труди да сакрије своју огромну моћ. Србија има извесну, можда сасвим малу, али ипак шансу, да не изневери ни себе ни оне који зависе од њеног поштеног посредовања. Нека покуша да буде своја – и ничија друга. Пише: Љиљана Смајловић Извор: Политика