Правда

Пре свега, жалосна је чињеница да је до овог гласања уопште дошло и жалосно је што ће оно бити неизвесно. Жалосно је што велики део света – укључујући његов најразвијенији, западни део – континуирано подржава буквално све захтеве Приштине, укључујући и овај последњи, најблаже речено, прилично бизаран и провокативан. Јер, с обзиром на осведочене „резултате“ у опхођењу са српским („православним“) културним добрима, а нарочито црквама, гробљима и манастирима, укључујући и оне који спадају у светску културну баштину највишег ранга, пријем Косова у Унеско би био отприлике аналоган постављању осуђиваног паликуће за ватрогасца на бензинској пумпи. Најзад, жалосно је што Србија у протеклом периоду није учинила више да оснажи своју позицију у погледу Косова и што је јурећи разне химере „бољег живота“ и „евроатлантских интеграција“ пропустила да, ослањајући се на подршку стварних и вишеструко доказаних пријатеља, боље штити легитимне државне и националне интересе. А најжалосније је то што највиши носиоци власти непрестано „пријатељима“ називају оне који то осведочено нису и који то по ко зна који пут потврђују. У међувремену је стигла вест да пријем Косова ипак није прошао. Додуше, врло тесно, за свега неколико гласова до потребне двотрећинске већине (92:50), али победи се, је ли, у зубе не гледа. А поготово када се има на уму да је актуелни политички врх победама (и то „5 према 0“) умео да прогласи чак и оно ругло од Бриселских споразума, или насилно терање Срба са севера КиМ да изађу на косовске изборе и прихвате приштинске институције. У односу на све то, париско гласање заиста јесте некаква победа, макар привремена и помало Пирова. Интересантно је било и гласање које је претходило овом кључном. Србија је, наиме, затражила – и на гласању изгубила – да се изјашњавање о пријему Косова у Унеско одложи и да оно „буде тема дијалога Београда и Приштине који се води у Бриселу“. За тај предлог Србијегласало је 58 чланица Унеска, против је било 88, уздржане су биле 22, док 16 није било присутно у сали.За предлог Србијебилесу, поред осталих,Русија, Куба, Аргентина и Кина, док су противњегабилеСАД (мада због неплаћене чланариненемају право да гласају), Велика Британија и Немачка. Но, још су занимљивија изнета образложења. Представник Велике Британије је рекао да је Косово чланица ММФ-а и Светске банке и да „овај захтев за пријем нема никакве везе са дијалогом Београда и Приштине“. Представник Аустрије је изјавио да су им „блиски и Косово и Србија“, али је, разуме се, ипак гласао против Србије. С друге стране, представник Аргентине је рекао да захтев за пријем Косова „није у складу са Резолуцијом 1.244“, док је представникКубе рекао да је то „супротно међународном праву“. Узгред, не чини ли вам се помало ненормалним да Аргентина и Куба много стриктније и доследније поштујуи штите територијални интегритет Србије него што то у многим случајевима чини Србија сама? Не разумем сасвим ни зашто је српска страна уопште тражила одлагање гласања, при чему је за одбијање њеног предлога била довољна проста већина гласалих, уместо да одмах препусти „Косову“ да јури статутарну двотрећинску већину. Можда ће неко рећи да је то било из „тактичких разлога“, да се покаже „наша конструктивност“, али мени се чини да је такав приступ ипак стратешка грешка, то јест, да смо управо због таквог и толиког „кооперативног“ држања након проглашења косовске независности и дошли у позицију да данас морамо до последњег тренутка да стрепимо да ли ће Косово добацити до двотрећинске већине, и да та већина зависи од тога да ли су Антигва, Доминиканска Република, Кирабати, Науру и Маршалска Острва стигли да на време предају акредитиве за гласање. Узгред речено, својевремено је из медијских кругова блиских како овој тако и претходној власти пакосно мерена километража Вука Јеремића и његових сарадника и пребројаване звездице њихових хотелских апартмана. Али зато за вакта тог агилног Јеремићевог спољнополитичког тима Косово није могло да сања ни о простој, а камоли двотрећинској већини у међународним организацијама. У међувремену је српска политика пошла за другим приоритетима, док је косовским Албанцима то непрестано било питање свих питања и ствар општенационалног консензуса, независно од тога што се иначе међусобно озбиљно мрзе, свађају и сукобљавају. А код нас је ових дана главна тема био таблоидни рат између „Курира“ и „Пинка“ (и „Информера“), политичка судбина Банета Ружића, као и то колико су складни односи у владајућој коалицији. И зато не треба никога да чуди ако су и резултати блиски уложеном труду, енергији и мотивацији. Укратко, овај пут смо се замало провукли. Али немојмо очекивати да ће Руси, Кинези, Кубанци и Аргентинци заувек бити „већи Срби од Срба“.

Прочитајте још:ДУГИН: Није лако изаћи на крај са Сиријом, може се прогнозирати само погоршање ситуацијеГде је умрла солидарност, бивша југобраћо!?

Извор: Политика