Правда

Пре осам година сенатор Џон Мекејн изјавио је да Русија Владимира Путина може бити велика сила у међународним оквирима само док су цене енергената високе. Ова година ће показати да ли је његова теза тачна. Са ценама које су се сурвале на испод 30 долара по барелу и руским компанијама, попут Лукоила, које упозоравају да би цене могле склизнути и испод 20 долара, па кад се на све то додају и санкције од којих САД, Јапан и ЕУ не планирају да одустану (у најбољем случају, до половине ове године), поставља се питање – да ли су срећна времена за Кремљ ствар прошлости? И шта ће се догодити са сном о претварању Русије у „енергетску суперсилу“ 21. века? Током последње деценије високе цене нафте и гаса биле су прави извор богаства за Кремљ, оствареног убирањем пореза и прихода од дивиденди, што је потом коришћено за рехабилитацију социјалног благостања и финансирање руске средње класе запослене у државним предузећима и институцијама. Последњих година тај вишак искоришћен је за отпочињање масовног програма модернизације руске војске. Ако би се, као што неки предвиђају, глобалне цене нафте током наредних седам година стабилизовале на нивоу од 40 долара по барелу, стратегија финансирања коју је до сада проводио Кремљ не би више била економски одржива. Једина алтернатива је да се повећа извоз како би се количином извезене робе надоместио пад тих прихода. Са друге стране, ниске цене енергената уклањају и руску конкуренцију. Северноамеричка нафта из шкриљаца и гас који је пре две године представљан као алтернативни извор за Европу – још увек зависну од руских извора снадбевања – све мање успева да буде конкурентан по текућим тржишним ценама. Стога можемо закључити да је пад цена збрисао један део конкуренције са тржишта. Међутим, Иран је на путу да се врати на светско нафтно тржиште, а ширење једног дела руског тржишног учешћа у протеклих пар година догодило се управо због чињенице да је иранска нафта била под санкцијама. Успоравање економија Кине и Индије ослабило је и један од кључних мотора раста цена нафте у последње време, што врши додатни притисак на Русију да се избори за задржавање тренутних тржишта. Наравно, повећање прозиводње неопходно је да би се одржао прилив прихода. Мобилизација руског националног сентимента помогла је да се ублаже последице раста цена добара и услуга проистеклих из западних санкција. Али било који сценарио повратка у економски хаос из 90-тих, када су плате касниле месецима, када су укидане пензије и социјална помоћ и умањивани социјални издаци – све то отвара могућност за избијање масовних и неконтролисаних немира. Отварају се и неке дугорочне дилеме. „Преломна“ цена за руску енергетску производњу се генерално процењује на око 15-так долара (Гаспром је, на пример, навео 15 долара по барелу као најнижу цену рентабилности своје производње). Ниске цене енергената не ударају аутоматски на чисти профит руских енергетских компанија, али, уколико Русија жели да задржи позицију великог произвођача енергената, њене компаније морају бити способне да генеришу профит довољно висок за гомилање инвестиционог капитала који ће омогућавати реализацију нових пројеката – посебно што традиционална и јефтина сибирска нафтна поља морају бити замењена теже приступачним, скупљим, нетрадиционалним приобалним изворима. Овде санкције могу имати утицај не само на ускраћивање приступа неопходним технологијама већ и на дугорочне изворе финансирања. То је разлог зашто су државне фирме, попут Росњефта, прешле на аконтациони модел плаћања испорука, настојећи да тако обезбеде прилив средстава у инвестиционе фондове. Тренутно је презасићење нафтних тржишта делимично ублажило потребу за моменталном реализацијом нових пројеката, али временом ће морати да се стварају нови извори ако Русија жели да задржи позицију водећег светског произвођача енергената. У супротном, пошто западносибирско нафтно језгро крене да пресушује, постајаће све скупље да се црпу преостали нафтни извори. Јасно је да се економски либерали – који су одувек држали једно крило кремаљске политичке структуре – надају да ће овај пут криза са ценама енергената натерати Путина да спроведе смислену структурну реформу руске економије – можда чак и праћену жељом да се додатно приватизују државне нафтне компаније (Росњефт и Гаспром) уз дозволу за формирање нових приватних енергетских компанија, које би откупиле имовину државних предузећа и потенцијално прерасле у неке нове верзије Лукоила или старог ТНК. Такође би могло бити од помоћи коначно отпочињање дуго одлаганих реформи пословног амбијента за мала и средња предузећа, чиме би се база руске средње класе преоријентисала са државног на приватни сектор. Ипак, иако је раст прихода од енергената одиграо кључну улогу у подизању Русије, она није једнодимензионална петродржава. Наравно, остатак руског робног тржишта такође трпи последице глобалног економског успоравања (посебно кинеског), али требало би напоменути да статус великог произвођача злата и других племенитих метала омогућује Кремљу да напуни свој трезор чак и ако вредност рубље настави да опада. Међутим, геополитичке реалије могу потенцијално да разведре руску економску перспективу. Иако ће повећање иранске производње створити одређене проблеме руском енергетском сектору, успостављање нових приходних токова за Техеран отвара нове могућности за руски одбрамбени сектор. Све док посреднички ратови између Ирана и Саудијске Арабије настављају да се шире Блиским истоком, а споразум са Ираном онемогућава било какав напредак његових нуклеарних капацитета, Иран ће морати да обнови своје конвенционалне одбрамбене снаге, као и способност да снадбева и подржава своје регионалне савезнике. Други режими у региону такође би могли наставити да се окрећу Москви зарад набавке војних технологија све док то подручје остане нестабилно. Споразум са Ираном мотивише и друге земље да успоставе пун обим цивилног нуклеарног програма, који би се користио за енергетску производњу, али такође и као превентивна мера услед могућности да Техеран интензивира свој нуклеарни програм када одредбе из споразума престану да важе (или ако их неки будући ирански режим поништи по угледу на Северну Кореју). Али и нуклеарна енергија је једна од компоненти која конституише тријаду руског статуса енергетске суперсиле. Током претходне две године видели смо Русију како се суочава са серијом изненадних удара: неуспех да оствари брзу победу у Украјини, увођење западних санкција, колапс цена нафте. Да ли ће јој ове године понестати среће? Или ће ипак Москва пронаћи начин да оповргне теорије оних који предвиђају да ће овај пут Кремљ бити приморан да промени држање?

Прочитајте још:Руски шамар ЕрдогануДалеколетни бомбардери Ту-22м3 обезбеђују подршку Асадовим снагама које бране Дејр-ез-ЗорЗАУСТАВИТЕ РУСЕ: Вапај сиријске милитантне опозиције на преговорима у Женеви

Извор: The National Interest, Нови Стандард