Pravda

Pre osam godina senator DŽon Mekejn izjavio je da Rusija Vladimira Putina može biti velika sila u međunarodnim okvirima samo dok su cene energenata visoke. Ova godina će pokazati da li je njegova teza tačna. Sa cenama koje su se survale na ispod 30 dolara po barelu i ruskim kompanijama, poput Lukoila, koje upozoravaju da bi cene mogle skliznuti i ispod 20 dolara, pa kad se na sve to dodaju i sankcije od kojih SAD, Japan i EU ne planiraju da odustanu (u najboljem slučaju, do polovine ove godine), postavlja se pitanje – da li su srećna vremena za Kremlj stvar prošlosti? I šta će se dogoditi sa snom o pretvaranju Rusije u „energetsku supersilu“ 21. veka? Tokom poslednje decenije visoke cene nafte i gasa bile su pravi izvor bogastva za Kremlj, ostvarenog ubiranjem poreza i prihoda od dividendi, što je potom korišćeno za rehabilitaciju socijalnog blagostanja i finansiranje ruske srednje klase zaposlene u državnim preduzećima i institucijama. Poslednjih godina taj višak iskorišćen je za otpočinjanje masovnog programa modernizacije ruske vojske. Ako bi se, kao što neki predviđaju, globalne cene nafte tokom narednih sedam godina stabilizovale na nivou od 40 dolara po barelu, strategija finansiranja koju je do sada provodio Kremlj ne bi više bila ekonomski održiva. Jedina alternativa je da se poveća izvoz kako bi se količinom izvezene robe nadomestio pad tih prihoda. Sa druge strane, niske cene energenata uklanjaju i rusku konkurenciju. Severnoamerička nafta iz škriljaca i gas koji je pre dve godine predstavljan kao alternativni izvor za Evropu – još uvek zavisnu od ruskih izvora snadbevanja – sve manje uspeva da bude konkurentan po tekućim tržišnim cenama. Stoga možemo zaključiti da je pad cena zbrisao jedan deo konkurencije sa tržišta. Međutim, Iran je na putu da se vrati na svetsko naftno tržište, a širenje jednog dela ruskog tržišnog učešća u proteklih par godina dogodilo se upravo zbog činjenice da je iranska nafta bila pod sankcijama. Usporavanje ekonomija Kine i Indije oslabilo je i jedan od ključnih motora rasta cena nafte u poslednje vreme, što vrši dodatni pritisak na Rusiju da se izbori za zadržavanje trenutnih tržišta. Naravno, povećanje prozivodnje neophodno je da bi se održao priliv prihoda. Mobilizacija ruskog nacionalnog sentimenta pomogla je da se ublaže posledice rasta cena dobara i usluga proisteklih iz zapadnih sankcija. Ali bilo koji scenario povratka u ekonomski haos iz 90-tih, kada su plate kasnile mesecima, kada su ukidane penzije i socijalna pomoć i umanjivani socijalni izdaci – sve to otvara mogućnost za izbijanje masovnih i nekontrolisanih nemira. Otvaraju se i neke dugoročne dileme. „Prelomna“ cena za rusku energetsku proizvodnju se generalno procenjuje na oko 15-tak dolara (Gasprom je, na primer, naveo 15 dolara po barelu kao najnižu cenu rentabilnosti svoje proizvodnje). Niske cene energenata ne udaraju automatski na čisti profit ruskih energetskih kompanija, ali, ukoliko Rusija želi da zadrži poziciju velikog proizvođača energenata, njene kompanije moraju biti sposobne da generišu profit dovoljno visok za gomilanje investicionog kapitala koji će omogućavati realizaciju novih projekata – posebno što tradicionalna i jeftina sibirska naftna polja moraju biti zamenjena teže pristupačnim, skupljim, netradicionalnim priobalnim izvorima. Ovde sankcije mogu imati uticaj ne samo na uskraćivanje pristupa neophodnim tehnologijama već i na dugoročne izvore finansiranja. To je razlog zašto su državne firme, poput Rosnjefta, prešle na akontacioni model plaćanja isporuka, nastojeći da tako obezbede priliv sredstava u investicione fondove. Trenutno je prezasićenje naftnih tržišta delimično ublažilo potrebu za momentalnom realizacijom novih projekata, ali vremenom će morati da se stvaraju novi izvori ako Rusija želi da zadrži poziciju vodećeg svetskog proizvođača energenata. U suprotnom, pošto zapadnosibirsko naftno jezgro krene da presušuje, postajaće sve skuplje da se crpu preostali naftni izvori. Jasno je da se ekonomski liberali – koji su oduvek držali jedno krilo kremaljske političke strukture – nadaju da će ovaj put kriza sa cenama energenata naterati Putina da sprovede smislenu strukturnu reformu ruske ekonomije – možda čak i praćenu željom da se dodatno privatizuju državne naftne kompanije (Rosnjeft i Gasprom) uz dozvolu za formiranje novih privatnih energetskih kompanija, koje bi otkupile imovinu državnih preduzeća i potencijalno prerasle u neke nove verzije Lukoila ili starog TNK. Takođe bi moglo biti od pomoći konačno otpočinjanje dugo odlaganih reformi poslovnog ambijenta za mala i srednja preduzeća, čime bi se baza ruske srednje klase preorijentisala sa državnog na privatni sektor. Ipak, iako je rast prihoda od energenata odigrao ključnu ulogu u podizanju Rusije, ona nije jednodimenzionalna petrodržava. Naravno, ostatak ruskog robnog tržišta takođe trpi posledice globalnog ekonomskog usporavanja (posebno kineskog), ali trebalo bi napomenuti da status velikog proizvođača zlata i drugih plemenitih metala omogućuje Kremlju da napuni svoj trezor čak i ako vrednost rublje nastavi da opada. Međutim, geopolitičke realije mogu potencijalno da razvedre rusku ekonomsku perspektivu. Iako će povećanje iranske proizvodnje stvoriti određene probleme ruskom energetskom sektoru, uspostavljanje novih prihodnih tokova za Teheran otvara nove mogućnosti za ruski odbrambeni sektor. Sve dok posrednički ratovi između Irana i Saudijske Arabije nastavljaju da se šire Bliskim istokom, a sporazum sa Iranom onemogućava bilo kakav napredak njegovih nuklearnih kapaciteta, Iran će morati da obnovi svoje konvencionalne odbrambene snage, kao i sposobnost da snadbeva i podržava svoje regionalne saveznike. Drugi režimi u regionu takođe bi mogli nastaviti da se okreću Moskvi zarad nabavke vojnih tehnologija sve dok to područje ostane nestabilno. Sporazum sa Iranom motiviše i druge zemlje da uspostave pun obim civilnog nuklearnog programa, koji bi se koristio za energetsku proizvodnju, ali takođe i kao preventivna mera usled mogućnosti da Teheran intenzivira svoj nuklearni program kada odredbe iz sporazuma prestanu da važe (ili ako ih neki budući iranski režim poništi po ugledu na Severnu Koreju). Ali i nuklearna energija je jedna od komponenti koja konstituiše trijadu ruskog statusa energetske supersile. Tokom prethodne dve godine videli smo Rusiju kako se suočava sa serijom iznenadnih udara: neuspeh da ostvari brzu pobedu u Ukrajini, uvođenje zapadnih sankcija, kolaps cena nafte. Da li će joj ove godine ponestati sreće? Ili će ipak Moskva pronaći način da opovrgne teorije onih koji predviđaju da će ovaj put Kremlj biti primoran da promeni držanje?

Pročitajte još:Ruski šamar ErdoganuDalekoletni bombarderi Tu-22m3 obezbeđuju podršku Asadovim snagama koje brane Dejr-ez-ZorZAUSTAVITE RUSE: Vapaj sirijske militantne opozicije na pregovorima u Ženevi

Izvor: The National Interest, Novi Standard