Најновије

Додик код Путина

Зашто би председник највеће државе на свету – а не нпр. неки заменик заменика помоћника – уопште примио председника једног обичног „ентитета“ од око милион и по људи? И то баш три дана уочи једног, по тај „ентитет“, изузетно важног политичког догађаја, референдума о, од стране Уставног суда БиХ укинутом Дану Републике Српске, заказаног за 25.9.2016? И то тако да на свим званичним фотографијама посвећеним овом сусрету на сајту Кремља преовлађују осмеси, пријатни изрази лица, позитивно расположење саговорника?

Aлександар Павић (Фото: Јутјуб)

Пише: Алесандар Павић Да би само куртоазно пожелео Републици Српској – заједно, додуше, са БиХ – све најбоље, и уопштено разговарао о проширењу економске, безбедносне и остале сарадње (пошто има времена на претек, па ето, да попуни иначе полу-празну кремаљску агенду, да људи стекну утисак да се бар нешто тамо дешава)? Јасно је – сусрет руског председника Путина и председника Републике Српске Додика уприличен је да би се јавно и отворено, urbi et orbi, обзнанила руска подршка Српској. Не само референдуму („Путин и Додик у Москви: Референдум је право народа“) – за то је првенствено био задужен руски амбасадор у БиХ Иванцов, који га, поново, јавно подржао после последњег заседања Уставног суда БиХ 17. септембра („Иванцов: Грађани Српске имају право да изађу на референдум“), али и високи функционер Јединствене Русије Железњак („Референдум у Српској ће бити важна прекретница за цео српски народ“) – него баш самој Републици Српској.
На првом месту, као држави (у држави) у којој живи блиски и пријатељски народ. Држави која не дозвољава усисавање БиХ у евроатлантску већ препуну и бушну, али експлозивом натоварену врећу. Држави која је, од свих у окружењу, најпосвећенија активном сузбијању исламистичко-терористичке опасности. Држави која не клечи ни пред ким, без обзира на своју малобројност и нимало једноставан (гео)политички положај. Држави која је под све већим притиском већ традиционалне коалиције западних „демократа“ и исламистичких џихадиста. А, можда најважније, као држави коју води човек који држи реч, како је гласио наслов чланка о Додику објављен на српској страници Спутњика непосредно пред Додикову посету Москви („За Москву је Додик човек од речи“). Још једном човеку је, не први пут, недавно дата прилика да буде „од речи“ у својим односима и поступцима према Русији. Две седмице по повратку из руске престонице након, за јавност, изненадног сусрета са Владимиром Владимировичем скоро два месеца уочи формирања садашње Владе Србије, у београдској Политици освануо је наслов: „Премијера Вучића држимо за реч“. А испод је следио интервју са руским амбасадором у Београду, Чепурином, који је врло конкретно рекао: „Могу недвосмислено да кажем да су у Русији задовољни резултатима састанка и преговора“. Од тада се руски амбасадор врло мало обраћао српској јавности, укључујући и прилично суздржан интервју Спутњику после избора нове Владе Србије, са ипак једном јасном поруком: „Не можемо да радимо на стари начин ако желимо да постигнемо суштински напредак (у руско-српским односима). Треба констативати и то да тачан датум посете руског премијера Медведева још увек није објављен, иако је октобар већ сасвим близу. Нека свако извуче сопствени закључак о речима и ко их је одржао…
Оно што је сигурно је – без сусрета у Кремљу од 22. септембра, и оних слика насмејаног и опуштеног Путина са Додиком – Република Српска би, после бедног и кукавичког става званичне Србије, била на дипломатском брисаном простору уочи референдума. Русија је, дакле, још једном прискочила у помоћ када је то било најпотребније, баш као и прошле године када је спречила усвајање резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама. Могу се замислити заједљиви, злобни коментари из западних кухиња, као и кулоарски шапати домаћих колаборациониста: Русија све то ради само из пуког интереса, итд. итд. Док, разуме се, Запад забрањује референдуме и перманентно прети Србији, Српској и Србима уопште из своје велике, педагошке добродушности, забринут због наше пословичне лењости и сентименталности према онима од којих нам никакво зло никад није стигло. Уместо да схватимо да су све педагошке бомбе, отрови, „транзиције“, „успешне“ приватизације и остале погодности са Запада нама дошле ради нашег добра, да би и ми једног дана, за око двеста година, постали узорни, истина зомбирани, али марљиви протестанти… И то када остали протестанти већ увелико буду нестали са земљиног шара, замењени некадашњим мигрантима који за геј бракове и трансродне тоалете не маре. Празних цркава и још празнијих погледа, али бар пуних пелена! Србија која би тек да уђе у доба Јуре…
Има их који су такву будућност већ изабрали. Вероватно зато, од силне раздраганости, толико често уздишу, мрште чела, кукају и пренемажу се, док нас убеђују како нам супер иде. Али има, сигурно, много више међу нама оних који би да изаберу ону будућност која им се 22. септембра насмешила са утврђених, златним куполама оплемењених обала реке Москве. Извор: Фонд стратешке килтуре

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА