Најновије

СВИ НА РАКУ: Сиријци и Курди у трци са Турцима за главни плен Исламске државе

Саопштење Москве да ће деловати у Сирији у координацији са националном владом и њеним савезницима против терориста онолико колико буде потребно да се униште, затворило је тему ограничености материјалних и временских ресурса Русије о којој су дуго времена спекулисали светски медији. Пише: Јевгениј Сатановскиј
Сиријска војска (Фото: САНА)

Сиријска војска (Фото: САНА)

У сваком случају, у догледно време конфликт се неће завршити. Координирана антируска кампања европских и америчких политичара, арапских монарха, бирократа ОУН-а и медија, западних, арапских и турских, говори управо о томе. Руска војна операција која је почела 30. септембра била је неочекивана и за спонзоре антиасадовске наоружане опозиције - Турску, Саудијску Арабију и Катар, и за САД, Француску и Велику Британију. На арапске монархе посебан утисак оставило је лансирање крстарећих ракета са бродова Каспијске флотиле након чега је уследила посета наследног принца и уједно министра војног Краљевине Саудијске Арабије, Мухамеда бен Салмана и емира Катара Тамима ал-Танија, чији је циљ био испитивање ситуације. Чини се да су монархије Залива признале улогу Москве као фактора за решавање сиријског питања, иако то не значи и њихово одустајање од намере да поделе Сирију и свргну Асада. То се не може рећи и за Турску. Њено руководство у сиријском конфликту има два циља: да на својим границама не дозволи да се појави курдска држава и да север земље са Алепом укључи у своју зону утицаја. За то је Анкара већ платила квалитативним погоршањем односа са Москвом после обарања авиона Су-24 крајем новембра. Руско учешће омогућило је сиријској армији да преокрене ратну ситуацију. Рано је да се говори о радикалној промени, али је очигледна позитивна динамика. Током прве половине прошле године владине трупе трпеле су непрекидне поразе. У марту прошле године су Асадови противници заузели Идлиб на северу земље и град Босрааш-Шам у провинцији Дераа. У априлу је Дамаск остао без последњег контролног пункта (Насиб) на граници са Јорданом. У мају је предат стратешки важан Џиср еш-Шугур. Ситуација је почела да се мења тек од новембра. У јануару је Асадова армија заузела Салму и одбранила Латакију и Шејх Мискин у провинцији Дараа, који су држали бунтовници од краја 2012. До почетка дејстава ВКС РФ, нагло се повећавала фрагментација Сирије. Издвајали су се региони који се не потчињавају централној влади, као што је „Исламска држава“ са центром у Раки или „Исламски емират Идлиб“. Од почетка 2015. САД су почеле да сарађују са сиријским демократским снагама у које спадају курдске оружане формације Партије демократског савеза (PYD - Partiya Yekîtiya Demokrat) Салиха Муслима, одреди хришћана-Асиријаца и делови бивше Сиријске ослободилачке армије (FSA). Партија PYD која делује у Северној Сирији представља огранак Радничке партије Курдистана (PKK - Partiya Karkerên Kurdistanê), која се бори против турске армије и отворени је противник Ердогана. Ефикасност дејстава Курда доказана је у одбрани града Кобана који је пола године био у опсади бојовника ИД. Асадова влада контролише мање од половине територије земље, али на њој живи 80% Сиријаца (не рачунајући 6 милиона избеглица који су напустили Сиријску Арапску Републику), будући да је он, за разлику од његових противника, успео да у зонама које контролише сачува функционисање инфраструктуре. Очигледно је смањење утицаја на сиријски конфликт Саудијске Арабије, након што је у марту прошле године почела војну операцију „Бура одлучности“ у Јемену. После заузимања Адена крајем јула 2015, армија Ер-Ријада и војни контингенти њених савезника нашли су се у безизлазном положају у тој земљи. Индикатор суштинских промена у развијању конфликта била је погибија Захрана Алуша, лидера групације Џејш ал-Ислам крајем 2015. Током 2013-2014. он је био један од пет најутицајнијих команданата на терену. Већина њих више није међу живима, а остали су се повукли. Пракса показује да се формације бојовника у Сирији у одсуству харизматичних лидера осипају или губе своје позиције. Истовремено се смањују саудијске наде на преговоре о Сирији: Алуш је од стране Ријада проглашаван за „умереног“, „демократског“ лидера и зато је краљевина у много чему рачунала управо на њега. На дипломатском пољу Турска се сконцентрисала на покушаје да не дозволи да сиријски Курди постану легитимни и пуноправни учесник преговора у решавању сиријског конфликта, што би било почетак нове фазе конфронтације Анкаре са Курдима. У случају одустајања Запада од идеје о учествовању у стварању „зоне безбедности“ у региону од Џараблуса до Азаза, за коју лобирају Турци, појачаће се опасност од појављивања курдског упоришта дуж читаве сиријско-турске границе. Армија Дамаска избацила је одреде Туркмена из провинције Латакија. Те формације на које у турским обавештајним службама посебно рачунају, сада су сконцентрисане само у тој зони Џараблус-Азаз. Прелазак сиријских Курда преко Еуфрата значиће објављивање рата Турској, будући да ће они бити директна претња логистици у тој зони. Страховања турског руководства појачавају извештаји националне обавештајне службе МИТ, која јавља да се код курдских одреда PYD појавио велики број противоклопних система РПГ-7 руске производње. Према подацима те службе, ускоро се може очекивати да се код сиријских Курда појаве и противоклопни системи „Корнет“. Подсетимо: у периоду одбране енклаве Кобана од ИД - иранско оружје руске производње достављано је америчким транспортним авионима у значајним количинама. За Турску, ситуацију компликује и игра Сједињених Држава на два фронта. Оне воде преговоре са Анкаром о узајамном деловању авијације укључујући и идеју начелника централне команде РВ САД, генерала Чарлса Брауна, о коришћењу базе у Дијарбакиру. Очекује се да ће секретар за унутрашњу безбедност САД, Џ. Џонсон посетити Турску 29. фебруара са намером да се размотре питања техничке подршке за јачање и обезбеђивање границе са Сиријом. Са друге стране, настављају се контакти Американаца са сиријским Курдима, као и упућивање више од 300 специјалаца у области које контролише PYD ради давања консултација и извођења радова на проширивању писта у Хасеку да би могли да слећу транспортни авиони „Херкулес“. Роба и наоружање обезбеђују припреме за заузимање главног града Исламске државе - Раке. За сада операцију успорава став Анкаре и недовољна опремљеност војске. САД пожурују савезнике јер Русија наводно појачава контакте са курдским одредима Партије демократског савеза. Одржано је неколико састанака између њихових команданата и руских официра, потврђују извори Пентагона. Ове вести нису охрабрујуће за Анакару. Копнена операција, која је разматрана у турском руководству, ризикује да претрпи губитке у тешкој техници у случају сукоба са курдским одредима у региону стратешког града Џараблус. Град се налази под контролом следбеника Исламске државе. Предаја града за исламисте ће значити губитак значајног канала за добијање материјално-техничке подршке из Турске, а за Анкару, сужавање варијанти за даље поступке. Американци су се нашли у компликованој ситуацији. Са једне стране они су дужни да не дозволе зближавање Курда и Русије, са друге - отварање канала за сарадњу и координацију са PYD бременито је наглим погоршањем односа са Турском. Као своју предност Вашингтон сматра улогу посредника у односима између Анкаре и Москве. Познато је да турски војни представници моле Сједињене Државе да помогну у обнављању односа са руском страном. Спровођење копнене операције без примене авијације турски Генерални штаб сматра за авантуру. Према томе, Анкари преостаје да инсистира на принципу неучествовања Курда у преговарачком процесу, што мало мења ствар у њиховом јачању на турским границама и настајању курдског „тампона безбедности“. Испоставља се да је несумњиви губитник Исламска држава. У било ком сценарију она ће се наћи под јаким притиском од стране свих учесника конфликта. Офанзива на позиције ИД одвија се из неколико праваца. Са истока на запад у правцу Манбиџа напредују Курди који су понегде већ прешли Еуфрат. Сиријске владине снаге напредују уз подршку ВКС према Ал-Бабу са југа. Са запада ИД потискују протурске устаничке групе које настоје да иду дуж границе, што наводи на помисао: њихов реални задатак је у томе да остваре контролу над низом њених деоница. Истовремено сиријске трупе су у офанзиви на југу - у провинцијама Кунејтра и Дераа. Према томе, од почетка године Асадова армија озбиљно је проширила зону својих дејстава, што по оцени Американаца, и угрожава „мирни процес“.
Прочитате још:
Извор: fakti.org

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА