Нема доступних вести.
Најновије

Накнадна памет

Временом је постало јасно како Македонија заправо и нема моћних пријатеља у међународној заједници који би заговарали њихове интересе. У такозваној „међународној заједници“ Грци имају јак лоби, Бугарска је чланица ЕУ, док су Сједињене Државе моћни покровитељ и апсолутни заштитник Албанаца. А и Србија има довољно својих проблема да би енергију трошила на заштиту и онако незахвалних комшија.

Милош Здравковић (Фото: Медија центар Београд)

Пише: Милош Здравковић

Да је лако бити успешан генерал после завршене битке, индиректно је потврдио и министар спољних послова Србије Ивица Дачић рекавши: „Југославији смо дали све, а данас нам лупају шамаре“.

Шеф српске дипломатије рекао је да ће Србија играти конструктивну улогу у решавању проблема у региону, али да би могла да гласа против интереса суседних земаља које нису подржале Србију у за њу важним питањима, као што су признање Косова или његово чланство у Унеску.

Није много времена прошло па да представници „друге Србије“ одговоре у свом стилу: „Политички потези Ивице Дачића наносе све више штете националним интересима Србије“. Србија, по њима дужна је да се понаша конструктивно, понаваљајући стару мантру о одговорности Србије за дешавања деведесетих...

Далеко од тога да сам обожавалац лика и дела Ивице Дачића, СПС, или њихове политике деведесетих - али да изанализирамо шта је то Дачић заправо рекао, поручивши нашим добрим комшијама у Македонији. И да видимо докле је та и таква политика Македоније према Албанцима довела саму Македонију.

Кренимо редом. Призање Косова и подршка његовом чланству у Унеску, по Дачићевим речима, оптерећују односе Србије са суседима. Али то не значи да ће Србија предузимати било шта против тих земаља. Говорио је о нашем територијалном интегритету. Замислите сада када би Срби у Црној Гори једноставно прогласили отцепљење... У чему је разлика између Срба у Црној Гори и Албанаца у Србију? Албанаца је процентуално мање у Србији!

Што се нас тиче, не интересују нас проблеми у Хрватској - нека они раде шта хоће, нас интересује њихов однос према Србима који тамо живе, према Србима који су били у жртве у Другом светском рату. Јер данас Срба у Хрватској има мање од пет одсто, а до пре 30 година их је било 15 одсто.

Црна Гора је гласала за пријем Косова у УНЕСКО, а сада треба ми да кажемо „нека сте гласали“. Слободно ви наставите да гласате против нас, а ми вас и даље волимо. Дачић је рекао да се исто односи и на Македонију, односно да је Србија погрешила што је ту земљу признала под њеним уставним именом – јер је Македонија признала Косово. Цела Европа и свет користе назив „Бивша југословенска република Македонија“, а ми смо нашим пријатељима Грцима ударили шамар, а сада очекујемо од Грка да они не признају Косово. А Македонију смо признали вређајући Грке, док они (Македонци) увек гласају за Косово. Камо среће да се нисмо никад ни уједињавали, већ да смо 1918. године потврдили државу Србију као једну од ратних победница...

Сада да се манемо Ивице Дачића и да видимо докле је та и таква политика попуштања Албанцима (често на штету Србије) довела БЈРМ. Недавно одржани превремени парламентарни избори у Македонији уместо изласка земље из двогодишње политичке кризе, својим тесним изборним резултатима упућују на могућност експлозије националних тензија и сукоба у тој етнички врло подељеној земљи.

У Македонији је реално пат позиција – до сада владајућа странка ВМРО-ДПМНЕ на челу с Николом Груевским освојила 51 мандат, док је главној опозиционој странци (Социјалдемократској странци Македоније) коју предводи миљеник Запада Зоран Заев, припало 49 мандата. Власт и судбина земље зависи од добре воље партија Албанаца.

Ипак, да све буде компликованије допринела је и чињеница о  расколу унутар албанског политичког блока. Наиме, досадашњи коалициони партнер ВМРО-ДПМНЕ, Демократска унија Албанаца за интеграцију, којој је припало 10 мандата, изгубила је бројне мандате. Али су се зато добро позиционирале друге албанске политичке странке: Албанска алијанса за Македонију освојила је три посланичка места, док је Демократској партији Албанаца припало два мандата, а исламистичкој странци Покрету БЕСА пет мандата. Парадоксална ситуација произилази из чињенице да су Албанци, заправо добили најмањи број народних посланика - али највећу (уцењивачку) моћ у смислу постављања услова и одлучивања о саставу нове македонске владе.

Од 2008. године поштује се неформално начело према којем победничке македонске странке увек праве коалицију са победничким албанским странкама. Таквом је праксом македонска страна у континуираној „дефанзиви“, јер спремно прихвата све захтеве албанских коалиционих партнера. До сада је то био ДУИ, па је на пример током састављања владе 2011. прихваћен и захтев ДУИ за амнестијом осумњичених и оптужених за ратне злочине из 2001. године. Зоран Заев је у својој предизборној кампањи Албанцима понудио много тога, чиме је осигурао 50-60 хиљада албанских гласова. Наиме, македонски су избори заправо претворени у референдум, нарочито због предлога лидера СДМС Заева како је спреман да прошири службену употребу албанског језика у Македонији на целој територији државе – могућност двојезичности, федерализације или кантонизације државе.

Раширено је мишљење (на чему инсистирају медији под покровитељством Сороша) да је присутност америчке војске на терену осигурала постојаност Македоније у условима све јачих међуетничких тензија између Македонаца и Албанаца, те постојања отворених територијалних аспирација према територију Македоније од стране Грчке, Албаније, Бугарске и Србије. А ти исти медији су итекако дали отворену подршку Заеву.

Бугари су оспоравали македонску националност, као и македонски језик и културу, сматрајући да се ради о бугарском народу. Грчка је истовремено оспорила Македонији право на име јер је Грчкој припао највећи део Македоније – Егејска Македонија, као и из неспорних историјских разлога. Спор око имена остао је трајан проблем због којег Македонија није ушла у НАТО, нити може напредовати у процесу приступања Европској унији. Србија ништа није тражила, а добила је прогон СПЦ са своје канонске територије, признање Косова и подршку Косову за чланство у УНЕСКО.

Албанци су са друге стране на западу Македоније, почетком 2000-тих почели означавати своја подручја албанским црвеним заставама са двоглавим црним орлом и безбројним џамијама. Данас је готово цела севено-западна Македонија насељена албанским становништвом. Албанци су најзаступљенији на подручју Тетова, Гостивара и Струге у којој је посебно уочена стална тенденција повећања броја Албанаца. Ово је подручје било насељено већинским македонским становништвом до скора. Албанци су, што досељавањем, што природним прираштајем заузели и велики део Скопља на левој обали Вардара. Наметнути пописи, одобрени од стране САД, показују да Македонија иначе броји око 2 милиона становника, са тим да Македонци чине 64,2%, Албанци 25,2%, а Турци нешто мање од четири процента.

Ако резултате пописа упоредите са бројем гласова албанских странака, јасно је да је број Албанаца пренапумпан. Сценарио сличан косовском. У Македонију је са подручја Косова и Метохије пристигло око 300,000 Албанаца, од којих је македонско држављанство добило око 150,000 - што се, наравно, одразило и на етничку структуру Македоније. Али не у мери у којој желе да прикажу сами Албанци - не разматрајући притом зашто, како и ко је дао толиком броју Албанаца држављанство.

У оквиру такозваног „Охридског споразума“, изгласано је неколико закона који су требали да ојачају права Албанаца попут Закона о употреби језика (албански је постао службени језик), Закона о запошљавању у администрацији и Закона о полицији (установљене квоте за запошљавање Албанаца у јавној администрацији и полицији). 

Решавање сукоба око имена са Грчком остаје за Македонију заправо немогућа мисија. Ствари су се почеле компликовати и због захтева Бугарске, која је затражила да македонска влада измени делове уџбеника из историје који се односе на Бугарску. Албанци све чешће постављају захтеве за федерализацијом, који треба да буду поткрепљени новим пописом становништва који никако да се спроведе. (Груевски жели поштен попис). 

Са друге стране, Македонци у потрази за својим идентитетом, прелазе сваку меру - па је пројект „Скопје 2014“ готово у потпуности изменио лице главног града Македоније. Реализован је на мешању врло различитих архитектонских стилова, епоха и култура, а идеје су лажне барокне фасаде зграда, хиљаде статуа - од 30 метара високог Александра Македонског, до Тоше Проеског и низа „но наме личности“, који би требало да освеже славну македонску историју. Посебно треба погледати огромне бродове на једва метар дубоком Вардару.

Нови етнички сукоби поклапају се са озбиљном политичком кризом у земљи. Македонија, као и друге земље на западном Балкану, показује зависност о иностраној помоћи, уз велику незапосленост и сиромаштво. То дугорочно може резултирати социјалним немирима и новим етничким тензијама.

На локалним изборима 2013. у западном делу Македоније, чак у седам општина које су део пројекта Велике Албаније (Призренска лига) победила је највећа албанска странка у Македонији коју предводи Али Ахмети. Он је бивши официр Ослободилачке Националне Армије (ОНА) у Маједонији, као и бивши командант Ослободичачке Војске Косова (ОВК) - иначе интимус председника Косова Хашима Тачија.

Споразум Русије и Турске 2013. године о изградњи гасовода „Турски ток“, као алтернативе „Јужном току“ који је под снажним притисцима САД и ЕУ заустављен. Овај гасовод је био трн у оку америчкој администрацији, која се потпуно посветила блокирању тог пројекта. Македонија, преко које је требало да води прикључак „Турског тока“ ка ЕУ, америчким „покровитељима македонске независности“ у том контексту се заправо учинила као најпогоднија тачка за минирање таквог плана.

На децембарским парламентарним изборима 2016. године македонски СДСМ Зорана Зајева, очито под западним утицајем, поставио је нови списак захтева пред македонске власти. Тојест одлучено је да се унапреде одредбе „Охридског споразума“, које заправо све албанске странке без обзира на своје раздоре и те како подржавају. У свом предизборном програму СДСМ је подржао кантонизацију Македоније, као и изједначавање албанског и македонског језика. У овом тренутку, албански политички блок који самостално наступа према будућим коалиционим партнерима, не жели само изједначавање албанског језика, већ захтева и пропорционалну поделу државног буџета. ВМРО Николе Груевског је овакве захтеве одбацио још у изборној кампањи која је била темељена на анти-албанским позицијама. Ови избори представљају прекретницу у односу на досадашњу политичку праксу у Македонији у стварању владајућих коалиција.

Временом је постало јасно како Македонија заправо нема моћних пријатеља у међународној заједници који би заговарали њихове интересе. У такозваној „међународној заједници“ Грци имају јак лоби, Бугарска је чланица ЕУ, док су Сједињене Државе моћни покровитељ и апсолутни заштитник Албанаца. А и Србија има довољно својих проблема да би енергију трошила на заштиту и онако незахвалних комшија.

Извор: Правда

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.