Најновије

Неопходност четврте политичке теорије

Тренутна светска финансијска криза означава завршни део уништавања који чини либерална идеологија, откад се појавила у епохи Западног просветитељства и опсела готово читаву планету, пише Леонид Савин у својој колумни коју преносимо у целости.

Пише Леонид Савин

Узнемиравајући гласови и критике започели су крајем прошлог века, уз ширење феномена као што су глобализација и разумевање света као једног, униформног. Ова критика је долазила не само од спољних противника - конзервативаца, марксиста и аутохтоних народа - већ је долазила и од припадника Западне заједнице. Истраживачи су приметили да је савремени шок глобализације последица универзалног либерализма, који се супротставља сваком појављивању било каквих разлика. Крајњи програмски циљ либерализма је уништавање било каквих разлика. Стога, либерализам подрива не само културалне појаве, већ и сâм друштвени организам. Логика савременог западног либерализма је логика универзалног тржишта без икакве друге културе, осим културе процеса производње и потрошње. [1]

Историјско искуство је показало да је либерални свет Запада покушао присилно да намеће своју вољу свима другима. Према овој идеји, сви јавни системи на Земљи су варијанте западно-либералног система [2], а њихове особености треба да нестану пре приближавања краја ов светксе епохе. [3].

Жан Бодријар наводи такође да се не ради о сукобу цивилизација, већ је на делу готово урођени отпор између једне универзалне хомогенизоване културе и оних који се одупиру овој глобализацији [4].

Универзалистичке идеологије

Поред либерализма, постоје још две идеологије које су познате по томе што су покушавале да постигну светску надмоћ: наиме, то су комунизам (тј. марксизам у својим различитим аспектима) и фашизам/национал-социјализам. Као што Александар Гељевич Дугин исправно приметио да је фашизам настао после претходне две идеологије, али и нестао пре њих. Након распада Совјетског савеза, марксизам, који се појавио у 19. веку је и коначно био дискредитован. Либерализам, углавном заснован на индивидуализму и атомистичком друштву, људским правима и држави-Левијатану коју је описао Хобс, појавио се због 'bellum omnium contra omnes'[5]  и дуго се одржао.

Овде је неопходно анализирати однос поменутих идеологија у контексту ограничених места и времена у којима су се појавили.

Знамо да је марксизам донекле футуристичка идеја - марксизам је пророковао будућу победу комунизма у време које је, ипак, остало несигурно. У том смислу, то јесте месијанска доктрина, имајући у виду неизбежност његове победе, која би достигла врхунац и крај историјског процеса. Али, Маркс је био лажни пророк и победа никада није наступила.

Национал-социјализам и фашизам су, напротив, покушали су да поново уобличе изобиље митског Златног доба, али као модернистичко [6]. Фашизам и национал-социјализам су покушали да покрену нови временски циклус, постављајући основе за нову цивилизацију, након онога што се сматрало пропашћу културе и смрћу Западне цивилизације (што је по свему судећи била идеја хиљадугодишњег Рајха). И ово је прекинуто.

Либерализам је (попут марксизма) прогласио крај историје, а најпознатији опис тога дао је Френсис Фукујама ('Крај историје и последњи човек') [7]. Ипак, такав крај се никада није догодио; и уместо тога имамо номадско "информационо друштво", састављено од атомизованих егоистичких појединаца [8] који конзумирају плодове техно-културе. Штавише, огроман економски колапс се одвија широм света; одвијају се насилни сукоби (многе локалне побуне, али и дугорочни ратови на међународном нивоу); те тако у нашем свету много више преовлађује разочарање, него универзална утопија која се обећава у име "напретка". [9]

Четврта политичка теорија у контексту времена

Како би стручњаци нове Четврте политичке теорије требало да уоквире њихове анализе у контексту историјских епоха? То би требало да буде уједињавање са вечношћу за коју се конзервативно-револуционарни теоретичар Артур Мелер ван дер Брик залаже у књизи Das Dritte Reich.

Ако људи себе и народ коме припадају не сматрају тренутним, привременим ентитетима, већ на себе гледају из "перспективи вечности", онда ће бити ослобођени катастрофалних последица либералног приступа људском животу, према коме се људска бића посматрају из строго темпоралне перспективе. Ако се достигне бан дер Брикова премиса, имаћемо плодове нове политичке теорије, који ће истовремено бити конзервативни и садржати нове вредности које су нашем свету преко потребне.

Из такве историјске перспективе, могуће је разумети везе у појављивању идеологије у одређеној историјској епохи; или што се зове zeitgeist или "дух времена". Фашизам и национал-социјализам су темеље историје видели у држави (фашизам) или у раси (хитлеровски национал-социјализам). За марксизам, темељ је била радничка класа и економски односи између класа.

Либерализам, са друге стране, историју посматра кроз атомизиране појединце, одвојене од културног наслеђа и међу-друштвених контакта и комуникације. Међутим, народ као биће, са свим свим богатствима и међукултуралним везама, традицијама, етничким особинама и погледом на свет, никада није сматран предметом историје.

Ако размотримо разне алтернативе, чак су и номинално "социјалистичке" земље усвојиле либералне механизме и обрасце, који су регионе у којима се живи на традиционалан начин, изложили убрзаним променама, погоршавању и потпуном брисању. Уништавање сељаштва, вере и породичних веза које је спроводио марксизам су показатељи поремећаја у органски традиционалним друштвима, било да се ради о маоистичкој Кини или у Совјестком савезу под Лењином и Троцким.

Ова темељно супротстављање традицији које отелотворују и марксизам и либерализам може се разумети употребом методе историјске анализе о којој је било речи раније: у смислу доктрина, и марксизам и либерализам су се појавили из истог 'духа времена' (zeitgeist), из духа новца. [10]

Алтернативе либерализму

Сада је видљиво неколико покушаја да се створе алтернативе неолиберализму - либански социјализам Џамахирије, политички шиизам у Ирану - где је главни циљ државе убрзање доласка Махдија, ревизија социјализма у Латинској Америци (посебно су индикативне реформе у Боливији). Међутим, ови анти-либерални одговори су сведена на подручја унутар граница релевантне појединачне државе.

Античка Грчка је извориште све три теорије политичке филозофије. Важно је разумети да су Грци, на почетку филозофске мисли питање Бића сматрали најважнијим. Међутим, они су ризиковали нејасноћу због нијанси у најсложенијим односима између бића и размишљања, између чистог бића (Seyn) и његовог израза у постојању (Seiende), између људског бића (Dasein) и бивствовања (Sein). [11]

Стога је неопходно одрећи се (нео)либерализма и поново испитати старе категорије, а, можда и  читаву Западну филозофију. Требало би развити нову политичку идеологију која ће, према Алену де Беноа, бити Нови (Четврти) номос Земље. Француски филозоф је у праву када примећује да је неопходно позитивно преиспитивање колективног идентитета; јер, наш непријатељ није "други", већ идеологија која уништава све идентитете [12].

Важно је напоменути да су исходи три раније поменуте политичке теорије (марксизам, фашизам и либерализам) била три таласа глобализације. Зато нам је потребна нова политичка теорија која би довела до Четвртог таласа: до поновног окупљања (сваког) народа понаособ, око његових вечних вредности. А, након неопходних филозофских разматрања, неопходно је наставити са политичким деловањем.

[1] Густав Масаја (Gustav Massiah), « Quelle response a la mondialisation » , у Après-demain (4-5-1996), p.199.

[2] На пример, инсистирање да сви народи и државе треба да присвоје енглески вестминстерски парламентарни систем као општи модел, без обзира на древне традиције, друштвене структуре и хијерархије.

[3] « Les droits de l´homme et le nouvel occidentalisme » у L’Homme et la société (специјално издање) [1987], p.9

[4] Жан Бодријар (Jean Baudriallard), Power Inferno, Paris: Galilée, 2002. Такође видети: “The Violence of the Global” (< www.ctheory.net/articles.aspx.

[5] На српском: рат свих против свих.

[6] Отуда критике националсоцијализма и фашизма од стране десних традиционалиста какав је Јулијус Евола. Видети: K R Bolton, Thinkers of the Right (Luton, 2003), p. 173..

[7] Франсис Фукујама (Francis Fukuyama):  The End of History and the Last Man , Penguin Books, 1992.

[8] Г Паскал Захари (G Pascal Zachary): The Global Me, NSW, Australia: Allen and Unwin, 2000.

[9] Клајв Хамилтон (Clive Hamilton), Affluenza: When Too Much is Never Enough, NSW, Australia: Allen and Unwin, 2005.

[10] Ово је значење Шпенглерове тврдње: "У овоме лежи тајна зашто све радикалне (тј. сиромашне) партије нужно постају алатке монетарних сила, Капитала и Берзе. Теоријски, непријатељ тих партија је капитал, али оне практично не нападају Берзу, већ Традицију у име Берзе. Ово је истинито  данас као и у доба браће Грах, и у свим земљама ... ", Освалд Шпенглер (Oswald Spengler), The Decline of the West, (London : George Allen & Unwin , 1971), Vol. 2, p. 464.

[11] О овим појмовима, видети: Мартин Хајдегер

[12] Ален де Беноа (Alain de Benoist), Против Либерализма (Against Liberalism), Saint-Petersburg : Амфора, 2009, pp.14 -15.

Прочитајте ОВДЕ нову колумну Михајла Меденице.

Извор: Геополитика

Бонус видео

Прети ли нова светска економска криза?

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА