Ђукановић своју каријеру је почео као комунистички омладинац уз помоћ свог оца, који је био истакнути црногорски политички функциониер. Чињеница да је син познатог политичара, као и његове политичке везе, помогле су Ђукановићу да се брзо „попне“ до места члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Само 10 година касније, Ђукановић улази у црногорску власт, након пребијања радника од стране тадашње комунистичке власти на Жутој греди, који су узвикивали „Нема рада док не падне Влада“. Наиме, радници Железаре „Борис Кидрич“ из Никшића кренули су за Титоград како би демонстрирали против тадашње власти. Али, успут су их дочекали полицајци, који су их напали сузавцем и пендрецима. Слично као што је Ђукановићева полиција тукла и растеривала опозиционе демонстранте у Подгорици. Након пада власти 1989. Ђукановић улази у нову владајућу гарнитуру, а само две године касније уз велику подршку Слободана Милошевића постаје и премијер Црне Горе. И то најмлађи у њеној историји, јер је имао само 29 година. Занимљиво је и то да је Ђукановић ушао у владајућу структуру управо исте године када је срушен и Берлински зид, а тренутно је једини европски владар који је успео да се одржи на руководећим позицијама још од тог времена.

Разлаз са Слобом

Ђукановић је на владајућим местима чак 27 година, али његов однос према онима који су га подржавали у власти се често мењао. Тако је само три године након што је постао премијер почео да мења свој однос према Слободану Милошевићу, који се одразио и на односе у његовој Демократској партији социјалиста. Већ 1997. отворено је био окренут против тадашњег вође Србије па је чак у једном интервјуу рекао да је Милошевићева политичка филозофија застарела и да је окружен корумпираним помоћницима. Иако је подршка Милошевића била једна од кључних да би Ђукановић уопште постао премијер Црне Горе, то му није сметало да нападне Слобу а након овог интервјуа дошло је и до цепања ДПС-а, па је из ње изашао Момир Булатовић који је основао Социјалистичку народну партију. Ђукановић је на овај начин почео да учвршћује своју власт у Црној Гори. Отприлике тада почиње и његова националистичка реторика у којој се представљао као неко ко чува интересе Црне Горе, а у често је руководство из Србије апострофирао као највећи проблем у тој замисли. Зато већ 2000. године ДПС бојкотује тадашње савезне изборе и тада већ отворено прича о томе да Црна Гора треба да се осамостали. Две године касније потписује Београдски споразум о оснивању Државне заједнице Србије и Црне Горе, који је био орочен на три године да би 2006. расписао референдум за коначно отцепљење Црне Горе, где је његов Блок за независну Црну Гору добио подршку 55 одсто грађана. На крилима црногорског национализма, Ђукановићева власт се невероватно учврстила и он малтене постаје неприкосновени владар Црне Горе.

Дуванска афера и убиство Пуканића

Мило Ђукановић је према подацима које су медији објављивали један од најбогатијих државних лидера на свету, Тако се баратало да му је иметак вредан око 11 милиона евра. Занимљиво је што нико није објавио на који је начин Ђукановић стекао то своје богатство, с обзиром да је на власт пре 27 година, судећи по фотографијама из тог времена, дошао малтене у патикама и џемперу. Али треба знати да су се за њега лично и његову владавину везивале многе афере. Сигурно најпознатија је у вези са шверцом цигаретама. Наиме, Служба за борбу против мафије у Италији објавила је извештај према којем је Црна Гора за време његове власти окарактерисана као „рај за незакониту трговину и уточиште за криминалце“ У извештају који је 2009. објавио Међународни конзорцијум истраживачких новинара пише да је у оптужници која је у Барију подигнута против Ђукановића написано да је Црна Гора од 1994. до 2002. године била „рај за шверц цигарета“ у којем су учествовали италијански картели Камора из Напуља и Сакра корона унита из региона Пуља, на југу Италије. Новинари су открили да Ђукановић поседује некретнине и компаније у вредности од бар 14,7 милиона америчких долара, његов брат Ацо Ђукановић 167 милиона долара, а сестра Ана око 3,5 милиона долара. „У судским документима наводи се да је Ђукановић до гуше умешан у све. Био је свестан огромне количине новца која је долазила од незаконитог кријумчарења дуваном које је било у рукама италијанског организованог криминала. Његова похлепа за новцем га је учинила толико непринципијелним, да се уклопио у (криминално) друштво“, оцењује се у тексту. Међутим, италијански суд је убрзо одустао од гоњења Ђукановића јер је он имао имунитет с обзиром на високу државну функцију коју је обављао. Ђукановића су у медијима повезивали и са убиством уредника хрватског недељника „Национал“ Иве Пуканића, који је сведочио у Барију о криминалним групама на Балкану.
– Гласно и јасно кажем, још једном, убиство Ива Пуканића има директне везе са сведочењем Мила Ђукановића, у својству оптуженог, у Барију – изјавио је бивши шеф црногорске мисије у Вашингтону Ратко Кнежевић. Српско и хрватско тужилаштво пресудило је неколицини људи, за које се тврди да су блиски Сретену Јоцићу, за убиство Пуканића а по српској оптужници пише да је усмрћен јер са „за сада недитификованим лицем“ постигнут договор да он буде убијен за 1,5 милиона евра.

Афера аферу стиже

Међутим, ово је само део онога што се дешавало за време Ђукановићеве власти, па је тако познат и случај убиства главног уредника листа „Дан“ Душка Јовановића. Овај лист је био прилично критичан према Миловој власти, а након више од 10 година и даље се не зна који су мотиви били нити ко је наручилац, иако је било осуђених саучесника у убиству. И главног уредника редакције независног дневника „Вијести“ Михаила Јововића неко је покушао да убије пре две године када је на крајем 2013. године под прозор редакција постављења експлозивна направа у тренутку када је у новини било чак 15 новинара. Након што су почели протести у Црној Гори, сталне претње прима и директорка ТВ Вијести Маријана Бојанић. Ово су само нека од најтежих кривичних дела која прате владавину Мила Ђукановића, а велики број њих се повезује са економских криминалом. Тако је једна од последњих била је у вези са продајом црногорског „Телекома“. Наиме, званичници САД су потврдили да су тројица руководилаца „Мађар телекома“ подмитили владине званичнике у Црној Гори како би та компанија стекла власништво над „Телеком Црне Горе“. Американци су тада саопштили да су ти владини званичници узели од Мађара чак 7,35 милиона евра а да је мито добила и „сестра највишег владиног функционера која се бави адвокатуром“. Прошле године је објављен и податак Глобалног финансијског интегритета (ГФИ) да је из Црне Горе од 2001. до 2010. године изнето 6,2 милијарде долара. „Породица премијера (и бившег члана комунистичке партије) Мила Ђукановића сада је један од најбогатијих светских владајућих кланова, па су чак и мрвице које падају са њиховог стола велике. Од пет младих црногорских грађана најмање два су незапослена, а Ђукановићев сестрић Един је као студент купио стан на Менхетну за 900.000 долара“, написао је у ауторском тексту „Ворлду“ Марвин Оласки, саветник бившег америчког председника Џорџа Буша.Подгоричке „Вијести“ су објавиле и да је Прва банка, коју контролише породица Мила Ђукановића, пословала је с ухапшеним нарко босом Дарком Шарићем, а њему и његовим сарадницима, отварала рачуне и одобравала изузетно повољне услове. Ово су само неки од примера шта се дешавало и дешава у току Ђукановићеве владавине Црном Гором. Међутим, сем малверзација са великим цифрама, у јавности се често износе и оптужбе о страначком запошљавању и намештању послова од стране Милове партије.

Мржња према Србији

Ђукановић је више пута чинио потезе који су били у супротности са интересима Србије. Тако је 2008. године Црна Гора признала независност Косова, иако није било никакве конкретне користи од тога за њихову државу. Често је у медијима за противнике његове политике, као и медије који га не подржавају, причао да су инструисани из Србије што се десило и са протестима које Демократски фронт води против њега. Врхунац свега је што је Ђукановићев режим често вршио притисак на Српску православну цркву, у покушају да као врховну црквену институцију постави неканонизовану црногорску цркву. Последњи у низу покушаја је и нови закон о верским заједницама којим је пробано да сви храмови саграђени пре 1918. године пређу у власништво државе. Иначе, једна од најскандалознијих изјава коју је дао је била и она о Гаврилу Принципу где је рекао да је његово убиство Фердинанда било терористичко дело. Ко су лауреати за лаж године међу српским политичарима, погледајте ОВДЕ. Извор: ИН4С