"Сам пишући сценарио властите (моно)драме, додуше о економском, политичком и сваком другом дугорочном трошку свих нас, Вучић се доследно држи метода 'рече ми један човек' и све то све више личи на 'ловачке приче' човека доказано вештог и искусног у свакојаким конфабулацијама које му политички иду у корист, него на нешто за шта се можете ухватити.
Најновији 'драматуршки' подвиг српског председника је прича коју ових дана "пумпају" на насловним странама и у ударним терминима сви провладини или режиму било како блиски медији у Србији - а то значи, скоро сви медији. Вучић се, наиме, данима бавио мотивом резолуције 1244 СБ УН из 1999, коју би власт у Београду сада тобоже напрасно да имплементира, тачније, онај њен део који спомиње могућност повратка врло ограниченог контингента војске и полиције Србије на Косово.
Одавно је јасно, свима па и Вучићу, да је воз за тако нешто давних дана прошао. Чему онда та прича? По свој прилици, томе да Вучић нагласи истовремено своје патриотске кредите и решеност да се бори за 'интерес Србије', шта год то у овом контексту 2018. било и значило, али и своју немоћ да се бори и избори са силама неупоредиво већим и јачим не од њега, него од Србије.
Отуд и драматично-упозоравајуће Вучићево вајкање како му је Непознат Неко јасно предочио да би самовољно упућивање било каквих оружаних снага Србије на Косово значило непријатељски чин према НАТО-у. Поједностављено речено: био би то нови рат Србије и највеће светске војне силе.
Прилично је јасно да Вучић не намерава стварно да се игра овом врстом ватре, јер зна да би то било равно јавном политичком самоубиству. Несумњиво је да је свака опција употребе војне и полицијске силе на Косову у потпуности искључена. Али, чему онда овај суморни игроказ?
Једна је могућност да Вучић покушава да изнуди било шта што би могао да представи као 'довољан уступак' српској страни, па отуда још једном превентивно 'прети' тзв. крајњим мерама, надајући се да нико неће приметити да пуца из празне пушке. Друга је могућност да је све битно на коначном договору већ обављено, али треба јавност за то постепено припремати, то јест још је мало замајавати, 'да не буде да смо се лако предали'.
Ако питате овог коментатора која му верзија изгледа веродостојније, искрено ће вам рећи да - не зна. Али, то и није неки озбиљан проблем. Невоља је ако то не зна ни сам Александар Вучић, а то уопште не делује тако невероватно и немогуће, како би иначе морало да делује, само када би Вучић заиста био председник солидно утемељене државе, а не једне параприватне прћије сасвим разорених институција и стандарда", закључује Панчић у свом тексту.
ОВДЕ погледајте како је Србија постала лидер у региону, али стварно, а не у Вучићевим бајкама.
Извор: Радио Слободна Европа
