Младост, револуција и живот у тамници

Андрић је рођен у Босни, у Травнику 1892. године. Када је имао само две године, умире му отац Антун, а мајка, која је радила као ткаља, из страха од сиромаштва одводи га код сестре свога мужа у Вишеград. Тако је Андрић код тетке и тече живео све до завршетка основне школе. Често је и сам говорио да Вишеград сматра својим завичајем, па није случајно што је управо овом граду посветио свој роман ''На Дрини ћуприја'', за који је 1961.године награђен Нобеловом наградом за књижевност. У октобру 1912. започиње студије на Мудрословном факултету у Загребу, а већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. Као студент, био је веома бунтован. Почетак Првог светског рата затекао га је у Сплиту, где је као припадник револуционарне организације ''Млада Босна'' ухапшен и означен као ''могући субверзивни елемент''. Бачен у тамницу, у четири зида своје самице, Андрић интензивно пише. Тада је настала основа за његову будућу збирку песама у прози ''Ex Ponto’’, која ће му неколико година касније широм отворити врата европске и светске књижевности.

Дипломатски живот и сусрет са Хитлером

Поред тога што је био изванредан књижевник, Андрић је био и истакнути југословенски дипломата. Врхунцем његове дипломатске каријере може се сматрати именовање за помоћника министра иностраних дела 1937.године. Најтеже дипломатске године, како је сам касније говорио, биле су му две године проведене на дужности амбасадора у Берлину уочи Другог светског рата. Било је то време бујања фашизма и империјалистичких намера Адолфа Хитлера. Посматрано из данашње перспективе, свакако је необично да је Хитлерова Немачка прихватила Андрића за југословенског амбасадора, с обзиром на то да је он био присталица атентата на војводу Франца Фердинанда, поборник уједињења јужнословенских народа и уверени противник германизације. У књизи ''Господар приче'', академик Крешимир Немец описује и Андрићева амбасадорска искуства у Берлину, међу којима је свакако најупечатљивије – сусрет са Хитлером. 
- Андрић је обучен у тамноплави фрак извезен златним шарама, огрнут пелерином, с тророгим шеширом украшеним белим нојевим перјем на глави, 19. априла у присуству министра спољних послова Јоакима фон Рибентропа предао дипломатску ноту немачком канцелару Адолфу Хитлеру. Након церемоније одржан је и пријем на којем је Хитлер био домаћин. Канцелар је с Андрићем куртоазно разговарао о унапређењу немачко-југословенских веза у науци и култури. Дан након предаје дипломатске ноте Андрић је седео у почасној ложи на великој паради приређеној у част Хитлеровог рођендана - пише Немец.

Нобелова награда за књижевност

10. децембра 1961. године Иво Андрић  је у Стокхолму награђен Нобеловом наградом за књижевност. Награду је добио за роман ''На Дрини ћуприја'', а у образложењу Шведске академије стајало је да је управо он изабран ''захваљујући великој епској сили коју је поседовао у литерарном изражавању и зато што је веома успешно описивао теме из историје своје земље и судбине људи из свога подручја.'' У овом свечаном и за њега можда најважнијем тренутку у животу, Андрић је читао своју беседу ''О причи и причању'', којом је на неки начин објединио и заокружио своје уметничко стваралаштво. У беседи говори о исконској и вечитој потреби човека да прича. Причање је за њега трајно, катарзично, облици причања се кроз векове мењају, али потреба за причом остаје непромењена. Целокупни новчани износ од Нобелове награде Андрић је поклонио библиотекарском фонду Босне и Херцеговине. 

Милица, жена коју је Андрић чекао 30 година

Андрићев љубавни живот деценијама је био тајна. Он је човек који је на љубав свог живота чекао пуне три деценије. Волео је Милицу Бабић, костимографкињу Народног позоришта, која је била удата за угледног новинара и преводиоца Ненада Јовановића, касније Андрићевог блиског пријатеља. Све до Ненадове смрти Андрић је чезнуо за Милицом, она му је била вечита инспирација и љубав. У писмима која је слао Николи и Милици потписивао се као ''Мандарин'', јер му је тај надимак управо она наденула. Једна од његових најпознатијих приповедака ''Јелена, жена које нема'' тако није била само плод пишчеве маште, већ израз Андрићеве огромне чежње за Милицом. Иво Андрић се оженио Милицом 1958. године, само годину дана након Николине смрти. Милица је уз њега била у једном од најважнијих тренутака у његовом животу – на свечаности поводом доделе Нобелове награде за књижевност, 1961. године. Тог дана, она га је из првог реда пратила и бодрила, у плавој хаљини с великом црном машном у коси. Нажалост, њихова љубав трајала је краће од чежње и чекања. Милица умире 1968. године. Након тога, Андрић се готово потпуно повукао у себе, избегавао је друштвене активности, а и здравље му се постепено погоршавало. Преминуо је 1975. године, а његова урна положена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, поред гроба његове вољене Милице Бабић.

Београд – град који је Андрић волео

Како је сам Андрић написао једном приликом, са земљом свог порекла, Босном, увек је остао нераскидиво везан. Ипак, већи део свога живота живео је у Београду. У нашу престоницу први пут дошао је са само двадесет година, тачније 1912.
Скромни собичак у стану колеге Бранка Јовановића у Призренској 7 био је током Другог светског рата дом нашег нобеловца. Веровали или не, управо у овом неугледном стану настала су три од четири Андрићева велика романа: „На Дрини ћуприја”, „Травничка хроника” и „Госпођица“. Његове комшије много година касније причале су како је најчешће писао огрнут јорганом, јер се соба никад није грејала. Волео је да изађе на велику терасу и дуго ноћу посматра Београд.
Убрзо након завршетка својих романа, Андрић се преселио на данашњи Андрићев венац, где се данас налази Меморијални музеј посвећен њему и његовом стваралаштву.

Овако је Иво Андрић причао и писао о Београду..…

''Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбија чак горе у високој куполи неба и ту се преломи и проспе као црвен сјај по расутој вароши. Тада сунчано руменило обоји на тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава...''

“Овај велики град био је, изгледа, одувек овакав: истрган, просут, управо као да никад не постоји, него вечно настаје, дограђује се и опоравља. С једног краја ниче и расте, а са другог вене и пропада. Увек се креће и таласа, никад не мирује и не зна шта је спокој и тишина. Град на две реке, на великом простору сапет ветровима.“

Извор: Правда