Иван Мештровић и идеја о “Победнику” на Теразијама
Прича о овом споменику почиње давне 1913. године, непосредно по окончању Другог балканског рата, када је председник тадашње Београдске општине Љуба Давидовић од већ чувеног вајара Ивана Мештровића затражио да у част српске победе у рату изради споменик који би стајао на најпрометнијем београдском тргу – Теразијама. Мештровић је израдио модел – осмислио је монументалну фонтану пречника од осам метара, са четири лава која би је красила и импозантним петостепеним стубом од пет метара - симболом петовековног ропства под Турцима, на чијем би врху стајао "Победник". Ако мало боље осмотрите положај тела и став “Победника”, видећете како он корача унапред, као да храбро пркоси непријатељу или иде њему у сусрет. Тело му је мишићаво и снажно, упозоравајуће, а мач додирује тло чврсто указујући на вредност слободе и важност да се домовина брани. Тако је Победник замишљен као симбол извојеване победе и спремности да се она чува и брани. Одлучено је да скулптура почне да се израђује у фискултурној сали школе "Краљ Петар", јер је она имала довољно висок плафон и била погодна за почетак радова.
Ратно стање и дугих девет година у напуштеној шупи
Међутим, почео је Први светски рат и Мештровић је, као аустроугарски држављанин, морао да напусти Србију. Дуго се веровало да је скулптура уништена, али ју је Мештровић пре одласка послао на ливење у Чешку, што ју је спасило. Када је рат коначно прошао, "Победник" је враћен из Чешке, али је одложен у једну стару и трошну шупу на Сењаку, где је чамио пуних девет година! Тек 1927. године београдска власт се досетила да би споменик ипак могао да буде постављен, овога пута за обележавање деценије од пробоја Солунског фронта. Међутим, ни ово није био крај мука за данашњи најпознатији симбол Београда.
Скандали који су пратили “Победника” и идеја о рушењу
Највећи проблем био је то што је Победник - го. То је изазвало праву побуну у престоници! Предлагано је да се "обуче" у шајкачу и опанке, затим да се постави у неки базен или фонтану "када је већ наг". Згрожене чињеницом да би Теразије преко ноћи својом појавом могао да оскрнави голи мушкарац, смерне београдске даме чак су изашле на улице како би протестом спречиле постављање "Победника" на најпрометнијем градском тргу. Због нагости којом је ''срамотио углед београдских дама'', споменик је умало завршио на отпаду! Било је и оних који су злурадо коментарисали да такав споменик од националног значаја не треба да ради "један Хрват". Победник је за кратко време поделио грађане, православну цркву, интелектуалну јавност, а расправе су полако попримале и политичку димензију. Дошло је до тога да је “Политика” покренула естетско - моралну анкету од 21. до 23. маја 1927: Шта мислите о Мештровићевом победнику? Резултати анкете су још једном потврдили колико је наша средина у том тренутку била уметнички необразована и неосвешћена, конзервативна и примитивна.
Постављен на Калемегдан да би га мање људи видело
И када је запретила могућност да “Победник” опет заврши у некој шупи из које вероватно овога пута никада не би ни изашао, пронађено је компромисно решење – уместо на Теразијама, споменик ће бити постављен на Калемегдан. Ово је коначно и урађено 7. октобра 1928. године, а Победник је завршио на београдској тврђави, подигнут на висину од седамнаест и по метара "не зато да се што боље види, већ да се види што мање" како је написала тадашња “Политика”.
Извор: Медији
