Најновије

"ЕВО ЗАШТО ТИ НЕ ВЕРУЈЕМО", РЕКОШЕ МУ: Шта је генерал Дража причао Немцима током свог првог састанка са њима

Крајем лета и почетком јесени 1941. године устанак у Србији био је у пуном замаху. Огромна је територија била ослобођена, а партизани и четници сарађивали су заједно у борби против немачког Вермахта као завојевачке силе која се о пролећу стуштила на нашу земљу.

Дража Михаиловић (Фото: Јутјуб)

Међутим, уз неколико местимичних изузетака, ни партизани ни четници нису били баш претерано пријатељски настројени једни према другима и то из добрих разлога: њихово виђење света, идеолошке позиције, гледишта на друштво у целини, визија како би држава требало да буде устројена након рата — били су потпуно супротстављени.

Премда је данас у Србији популарно рећи да је устанак почео онога дана када је пуковник Драгољуб Михаиловић са групом официра стигао на Равну гору, то не одговара реалности на терену. Никаквих акција против Немаца није било тада, ништа се није дешавало осим што је Дража радио на консолидацији и снага под својом контролом и свог властитог положаја међу њима.

Устанак је избио, званично 7. јула када је група комуниста на вашару држала говор окупљеном народу па убила жандарма, а фактички наредних дана и недеља када су почеле праве борбе. Тим борбама су се потом прикључили четници, додуше не сви, само Дражини, јер добар део оних под контролом Косте Пећанца није ратовао против окупатора, осим против Албанаца, а и то само почетком лета.

Али, да ли је Дражино прикључивање борбама против Немаца било искрено или ствар нужде (није могао стајати по страни док се други боре, посебно не имајући у виду да је огромна већина људи под његовом командом хтела да се бори) — отворено је питање. Ипак, почетком јесени долази се у Михаиловићевом штабу до закључка да је борба против Немаца узалудна, да су они исувише јаки, и да се треба борити против комуниста како земља не би постала "црвена".

Пуковник Бранислав Пантић је сведочио да је одлука да се преговара са Немцима донета у кући мајора Мишића у Струганику, да о потреби да се то чини није било речи, већ да је само спорно било са киме треба разговарати, да ли са Недићем или са Немцима директно. Већина се сложила да треба са Недићем, али су Дражин и Мишићев чврсти став да треба ићи директно напослетку превагнули.

"Кад је ситуација таква да морам да преговарам, онда ћу да преговарам са непријатељем. На то ме овлашћује и медународно ратно право. Уосталом, шта ми можемо да добијемо од Недића? Све што нама треба, оружје и муниција, Недић мора тражити од Немаца. Јер овде нису у питању мале количине. Зашто ићи посредно, кад можемо непосредно?", рекао је том приликом Михаиловић.

Одлучена је да се борба има представити искључиво као борба против комуниста, да се има предложити кооперација у немачкој борби против њих, и одлучено је да се тражи оружје, муниција, униформе и ципеле, али и да се захтева немачко повлачење из свих насељених места у Србији осим из Београда и Ниша.

Будући овлашћен да преговара у име пуковника Михаиловића (у чин генералштабног бригадног генерала биће унапређен те 7. децембра), пуковник Бранислав Пантић се 28. октобра у 16 часова састао са немачким капетаном Јозефом Матлом са којим је ухватио везу преко капетана Ненада Митровића. Састанак је одржан у Матловом стану на Дедињу, о чему је Немац педантно известио своје надређене у званичном извештају.

"Пуковник Пантић је изјавио да је од стране пуковника Драгољуба Михаиловића овлашћен да ступи у везу са председником владе генералом Недићем, као и са надлежним инстанцама у немачком Вермахту, како би се четнички одреди југословенске војске, који се налазе под командом Драгољуба Михаиловића, ставили на располагање у циљу сузбијања комунизма у Србији", пише Матл.

Па затим: "Пуковник Пантић је по налогу Драгољуба Михаиловића изјавио да Драгољуба Михаиловић јамчи и даје пуне гаранције да ће српски простор источно и западно од Мораве дефинитивно очистити од комунистичких банди. Затим, да се он не поводи никаквим политичким циљем и да признаје чињеницу да је земља побеђена и да Немци поседују права окупатора. Драгољуба Михаиловић очекује да ће од тренутка када он изда одговарајуће заповести својим одредима бити обустављене казнене акције против српског становништва и масовна стрељања".

Мало испод додаје: "На моје питање не жели ли можда Драгољуба Михаиловић да добије у времену како би на крају избацио Немце из земље, пуковник Пантић изјавио је да су и Драгољуба Михаиловић, а и он сам, као војници, исувише добро упознати са војном снагом Немачке да би се упуштали у такве дечје илузије. Политички револуционарни акцент и политичку ноту су у народ унели комунистички партизани".

Можда након што је увидео да се Немци колебају и да не желе било какву дискусију са њим због учествовања у устанку, у ноћи између 31. октобра и 1. новембра покренут је општи напад на партизанска упоришта у Ужицу, Чачку, Ивањици и Горњем Милановцу, те другим местима, али је офанзива не само пропала и била одбијена него су још партизани након контраофанзиве били на ивици да овладају и самом Равном гором, опколивши Дражин штаб. То је спречено молбом за примирје, коју је Врховни штаб НОВЈ прихватио.

На темељу горепоменутих предлога које је Матл пренео органима који су имали овлашћења да такве одлуке доносе (Матл пише: "Ја сам изјавио пуковнику Пантићу да немам никаквог пуномоћја да водим овакве разговоре, али да ћу ово обавештење пренети надлежним командама код опуномоћеног генерала"), долази до Дражиног састанка са Немцима у кафани у Дивцима 11. новембра 1941. године, о чему подробно знамо на темељу службеног извештаја Вермахта који је данас доступан у немачком Савезном архиву.

Са четничке стране били су присутни сам пуковник Драгољуб Михаиловић, мајор Александар Мишић, пуковник Бранислав Пантић и капетан Ненад Митровић; прва двојица у униформама Југословенске краљевске војске, а друга двојица у цивилу. Са немачке стране били су ту потпуковник Вермахта Рудолф Когард, војни управни саветник др Георг Кисел и капетан Јозеф Матл те два есесовца — СС-оберштурмфирер Винике (први поручник) и штандартенфирер Матерн (пуковник).

Разговор је почео у 19 часова и 15 минута, а окончан се у 20 часова и 35 минута. Већ на самом почетку Немци су Дражи рекли да су одбили његову понуду о сарадњи јер ће са комунистима сами да се обрачују и он им не треба. Речено је још много тога у образложењу, због чега му не могу веровати, и тражено да се четници предају и положе оружје.

Дража је на то одговорио да је морао да се прикључи устанку да народ не би прешао на страну комуниста, да су многи напади били дело непослушних елемената, молио је да му се још ноћас испоручи одређена количина муниције, рекао је: "захтевам да ми се омогући да наставим борбу против комунизма која је почела 31. октобра", обновио је понуду о сарадњи са Вермахтом али и критиковао Косту Пећанца због отворене колаборације ("Може се само потајно деловати на националној основи да се национална ствар не би компромитовала", рекао је Дража том приликом).

Међутим, најзанимљивије од свега је оно што је рекао о вођству комуниста, пошто не постоји практично ништа у изреченом што одговара реалности. Дража каже Немцима овако: "Никад нисам склапао озбиљне споразуме са комунистима, јер они се не брину за народ. Њих воде странци, они који нису Срби: Бугарин Јанковић, Јеврејин Линдемајер, Мађар Борота, два муслимана чија ми имена нису позната, припадник усташа мајор Боганић. То је све што знам о комунистичком вођству. Они хоће да погине што више Срба како би доцније имали успеха. Моја једина намера је да спречим терор који је исто толико ужасан као и немачки".

Ниједно име које је Дража пренео Немцима није стварно, осим Стевана Бороте који не само што није био Мађар већ Србин, и не само што није био битан шраф у комунистичком и партизанском вођству него није био никакав шраф у комунистичком и партизанском вођству. Стеван је био пуки командир једне чете Посавског партизанског одреда. Са друге стране, политички комесар његове чете јесте био Јеврејин, Јосиф Мајер, и то презиме подсећа на наведеног Линдемајера, али по функцији тај 22-годишњи младић није био ни близу било каквом врху или вођству.

Дакле, ни помена од Јосипа Броза са којим се Дража састао два пута, прво 19. септембра у Струганику а потом и 27. октобра у кафани у Брајићима (сложили су се том приликом око споредних питања, али је Михаиловић већ био почео да спрема напад на партизане; дан касније је одржан онај састанак Пантића са Матлом о којем је било речи на почетку). Нема помена ни о осталим истакнутим комунистима и партизанима као што су били Моше Пијаде, Иван Милутиновић, Александар Ранковић, Иво Лола Рибар, Коча Поповић, и други.

Тешко је ово исправно протумачити, можда и немогуће, али две су хипотезе највероватније. Ако искључимо могућност да Дража није знао ништа о партизанској врхушки, остаје ово: или је завлачио Немце са намером да узме оружје и преживи зимску офанзиву, не намеравајући да се стварно бори против комуниста (у ком случају су напади на њих били чиста преговарачка карта), или је желео да додатно подвуче разлоге своје нетрпељивости наглашавајући да их воде не-Срби ("Као војник не стидим се што сам националиста", рекао је на том састанку).

Ако је ово прво, онда је састанак у Дивцима необично сличан тзв. Мартовским преговорима партизанског врха са Немцима након Битке на Неретви, када је Врховни штаб НОВЈ нудио примирје, размену заробљеника и обећање да ће се борити само против четника, намеран да купи време како би партизани могли да се опораве после оног плеса са властитим уништењем које је срећно избегнуто (једино је Коча Поповић био против оваквог приступа и једини је наступио под својим именом и презименом).

Немци су их "одували", као уосталом и Дражу у Дивцима. Разлика је у томе што су партизани након тих преговара наставили борбу против Немаца и усташа, и само пар месеци касније преживели драматичну Битку на Сутјесци, док су четници збиљски прекинули борбу против окупатора и концентрисали се само на партизане (уз неколико изузетака, превасходно краткотрајну офанзиву на источну Босну о јесени 1943. године).

Ако је ово друго у питању, наиме, жеља да додатно подвуче разлоге своје нетрпељивости, онда Дражино изношење лажних идентитета комунистичког вођства има смисла јер је у том вођству било превише Срба да би поента, из његовог угла, била валидна. Заправо, већина су били Срби, уз свега пар Хрвата и Јевреја.

Било како било, мајор Мишић при крају састанка пита: "Да ли се зна нешто о борби коју ми тренутно водимо против комуниста?" на шта је потпуковник Когард одговара одрично.

Мишић на то каже: "Ми идемо тако далеко да Вас молимо да до нас упутите официре за везу да бисте се, уз пуну гаранцију, могли уверити у нашу борбу против комуниста". Когард узвраћа: "Известићу о томе генерала. Зашто, међутим, водите ту борбу тако касно?". На то одговара Дража: "Борба је увек вођена, али са тактиком да се придобије народ".

Елем, након краћег Пантићевог и Дражиног додатног појашњавања четничке позиције у свему овоме, састанак је завршен. Последња реченица у извештају Вермахта гласи: "Потпуковник Когард је констатовао да су сувишни даљи разговори. После тога су се поздравили једни са другима".

Прочитајте ОВДЕ  како су Руси и Срби уништили ваздушне циљеве ракетама Р-60М и топовима ГШ-30, погледајте видео.

Извор: telegraf. rs

Бонус видео

Милан Видојевић - Живимо као робови дубоке државе и новог светског поретка!

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube