Најновије

Приштинску „Платформу” као да су издиктирали власници најмање 300 атомских бомби"

Практично на 20. годишњицу агресије НАТО-а на СР Југославију из Приштине нам стиже албанска „платформа” за решење косовског питања. Заправо, не „платформа”, већ ултиматум, као да су га издиктирали власници најмање 300 атомских бомби. И шта сада да радимо око те „платформе”, да се смејемо или да плачемо? Јужна српска покрајина, земља са фуснотицом, шаље нама „платформу”.

Mирослав Лазански (Фото: Јутјуб)

Пише: Мирослав Лазански, Политика

Али иза фуснотице не стоји само Приштина, већ и ментори који имају бомбе. Који као да су чекали 20. годишњицу агресије да би нас опет подсетили да они немају намеру да промене мишљење. Добро је да нам својевремено из Хага саветодавно мишљење о косовској самопроглашеној независности није одаслато на Видовдан, памтило би се. Хоћемо ли и ову „платформу” памтити по 20. годишњици рата за Косово?

Хоћемо ли, дакле, и како успети да избегнемо директан избор између силе и права, хоће ли то, ипак, на крају бити пуко питање између моћи и слабости? Хоће ли то, ипак, бити и политичко решење које се заснива на интересима, а мање на лекцијама из историје, хоће ли нас то дефинитивно уверити да живимо у хобсовском свету хегемоније и силе у милитаристичком политичком дискурсу геоекономских мотива?

Но, како год да буде то мишљење, европска историја је показала да се сукоби не могу решавати без анализе њихових узрока и да се мир и безбедност не могу наметати силом. А залагање за правни поредак захтева, поред признавања свега тога, и политички компромис за његову заштиту. Јер, није довољно само изабрати мишљење.

Амерички и НАТО рат против СР Југославије 1999. године био је незаконит и према америчким и према међународним законима. Амерички Конгрес никада није гласао за такву одлуку, УН никада нису усвојиле такву одлуку, Југославија није поседовала никакво оружје за масовно уништавање, ниједан југословенски војник, авион или брод није прешао границе земље да би напао неку НАТО државу.

„Преговори” у Рамбујеу нису били преговори, анекс Б тражио је потпуну НАТО окупацију целокупне југословенске територије. Прави циљ рата било је распарчавање СР Југославије на што мање делове и потпуна војна, политичка и економска доминација САД на Балкану, као и рушење концепције националног суверенитета малих држава. Приче о људским правима и универзалној правди за све у визури такве демократије приче су за малу децу. Оно што је Приштина једнострано прогласила долетело је на крилима НАТО авиона. Поклоњено.

Но, како сада после свега изаћи из тог правно-политичко-стратешког америчко-албанско-српског ћорсокака? Или, једноставније, зашто Американци више воле Албанце него Србе? Је ли истина заиста у томе да су Албанци рекли и показали Американцима да би могли да са њима, Албанцима, у региону, па и шире, имају великих проблема, док су Срби били конструктивни, мирољубиви и уздржани? Другим речима, да су Албанци показали „већи реметилачки капацитет” од Срба? Куда све то може да одведе?

Американци су пропустили да око Косова освоје срца и душе већине Срба, пропустили су да отворено покажу како цене достојанство српске државе. Прибежиште од етичког става моралности нашли су у крутом ставу ампутације дела српске државне територије. Очекивали су да ће бити довољно ако Србима дају довољно фармерки, довољно рок музике и довољно „Мекдоналдса”. Погрешно. Срби нису учествовали у „хладном рату” да би завредели такав груб поступак.

„Нови албански простор”, термин који се у Тирани и Приштини користи од 1999. године, економско, политичко, културно, саобраћајно повезивање Косова и Албаније, потпуна интеграција, о којој сада, наравно, нико неће отворено да говори, поставиће врло брзо и питање територијалног повезивања с Албанцима у Црној Гори и у Македонији. А то је потенцијално ново „буре барута” на Балкану. Да ли о томе неко размишља у Вашингтону?

Дијалог између Срба и Албанаца није ни започео. Две нације, две културе, две религије, два језика, исти животни простор. И наслеђе неповерења и крвавих сукоба. Како то све превладати? Да би се кренуло напред прво је потребна заједничка визија тог простора, заједнички став о крајњем исходу. Са Запада се Београду и Приштини сугерише да се крене од обичних свакодневних питања и проблема, од струје, воде и саобраћаја. Историја „замрзнутих” сукоба показује да та метода никада није била успешна. Да се прво бавите комуналијама, а после ћемо о држави, то нигде у свету није успело. УН на Кипру покушавају да примене ту методу већ 35 година, али без резултата.

Наиме, када би постојао заједнички српско-албански став да ништа није договорено, све док не буде договорено, онда би дијалог о свим осталим стварима, вода, струја, повратак избеглица, саобраћај, све би то било далеко лакше изводљиво. И све би то било много брже да и албанска страна поштују осећајност српске стране. Да постоји заједнички став о крајњем исходу, условљен општим споразумом о свим нерешеним питањима, онда би и претресање тешких и компликованих проблема било олакшано. Али Приштина одбија било какав компромис, а Вашингтон преко Приштине и косовског питања, заправо, врши притисак на Београд да се дистанцира и од Москве и од Пекинга. У таквом амбијенту решење проблема је далеко, за то ће требати много времена, много јавне, а још више тајне дипломатије.

Шта је Вучић рекао након састанка са Путином сазнајте ОВДЕ.

Извор: Политика

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Куда иде америчко-руска трка у наоружању?

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Балкан пост