Најновије

АНАЛИЗА ВЕЛИКОГ РАТА! Може ли Иран стварно потопити амерички носач авиона и би ли тада Техеран завршио као Хирошима? (ФОТО/ВИДЕО)

Амерички носач авиона УСС Абрахам Линколн на путу је према Персијском заливу и требао би ускоро да стигне. Зашто је послан? Из САД-а тврде како постоји конкретна опасност од иранског напада те како им појачање треба за обрану. Свакако, иранска страна ситуацију види потпуно обрнуто, па наводе како се САД спремају да нападну Иран. Ко је у праву? Довољно је рећи како ово америчко гомилање наоружања опасно подсећа на припрему њихове инвазије на Ирак. Није Иран тај који гомила војску пред нечијим границама већ САД.

Трамп и Рохани (Фото: Синхуа/ Правда)

Ко је коме већа претња не би уопште требала бити тема расправе, јер то је сасвим јасно. Питање је пак шта ће Иран учинити - хоће ли стрпљиво чекати на амерички удар или ће се одлучити на врло опасан "превентивни напад"? Кренимо с првом могућношћу јер нешто конкретно има да се каже по том питању - наиме, врло је вероватно да Иран уопште нема опцију да чека на "први напад" од стране САД-а јер САД може, по обичају, исконструисати ситуацију на начин да се њихов напад представља као "реакција" на ирански.

Амерички државни секретар Мајк Помпео ових дана јасно је отворио све могућности на темељу којих САД може напасти Иран. Поручио је како ће САД "силовито и одлучно" деловати ако (сортирајмо то по тачкама):

  • Иран нападне САД (односно америчку војску).
  • Иран нападне неког од америчких савезника.
  • Иран делује против "интереса" САД-а или америчких савезника.
  • Одређене снаге повезане с Ираном делују према било којој од горњих тачака.

Другим речима, САД има толико отворених могућности да може, ако пожели, Ирану прогласити рат већ данас те ту исту агресију представити као "одбрамбену мисију". Може, у крајњој линији, рећи како су забележена кретања иранских (или про-иранских) снага у близини Голанске висоравни (коју САД сада, захваљујући Трамповом потпису, сматрају саставним делом Израела) те како је то већ "угрожавање интереса америчких савезника". Дакле, не треба чекати на нешто конкретно од стране Ирана, САД-у то не треба, може да сложи ситуацију какву жели и ослони се на широку медијску подршку, исто као што може на пример, а то смо научили ове године, признати било кога за председника (случај Венецуеле).

Пентагон је послао бомбардере Б-52  у Катар, негде на путу су и ракетни системи Патриот, а споменути носач авиона УСС Абрахам Линколн требао би се ускоро појавити у Персијском заливу. Који им је циљ? Три су могућа циља:

  • Напасти Иран.
  • Осигурати да Иран ништа "радикално" не предузима (затварање Хормуског мореуза) док им САД притежу санкције (и даље су одлучни у намери да потпуно заврну ирански експорт нафте).
  • Да самом присутношћу и претњом натерају Иран на политичко попуштање - Трамп је рекао шта жели (потпуно уклањање нуклеарног програма из Ирана). Или ипак - што би била ставка б) ове тачке 3.-својим присуством изазову унутрашњу побуну унутар Ирана која би ескалирала до смене режима, односно до гашења Иранске револуције и тамошње теократске власти.

Ово задње вероватно могу одмах прецртати. Наиме, САД нису успеле да спроведу смену режима ни у Венецуели, а ситуација је тамо далеко тежа (по народ) него у Ирану, а и елементи за спровођење државног удара су далеко бројнији - један Хуан Гваидо и након покушаја државног удара релативно слободно организује скупове у Каракасу претећи новим "акцијама" иако је означио све квачице велеиздаје. У Техерану би то било незамисливо, уследиле би вероватно смртне казне без или с минималним суђењем.

Дакле остају нам опције напада на Иран или строгог контролисања иранских потеза у Персијском заливу. То су тренутни амерички циљеви. Иранске опције су следеће:

  • Припремати се за обрану у случају напада
  • Попустити Трамповим захтевима
  • Припремати се, можда чак и извести, превентивни, односно први напад

До попуштања ће јако тешко доћи јер заправо нема ко ни да попусти. Да се данас умерене фракције, предвођене председником Роханијем и његовим министром спољних послова Зарифом, чак и одлуче за попуштање иза њих стоје веће силе од њих самих које то никада неће дозволити - у првом реду ајатолах Хамнеи и клерикални круг, а одмах иза њих (или испред?) моћна иранска Револуционарна гарда.

Што се тиче припреме за обрану, то и није неки нови процес, Иран се активно припрема за одбрану (и морао се бранити) још од револуције 1979. године. Тада су САД упрегле снаге свог ондашњег савезника Садама Хусеина који је отпочео велики рат против Ирана који је трајао целу деценију, 80-их година, али на крају није успео (те ће касније бити елиминисан од стране својих дојучерашњих америчких пријатеља који су га бодрили да уништи Иран).

Дакле, једина конкретна непознаница о којој требамо говорити је ирански потенцијални превентивни напад. Када говоримо о њему онда се једна мета намеће сама од себе - амерички носач авиона УСС Абрахам Линколн. Штавише, из иранске Револуционарне гарде већ су поручили током викенда да ће присуство овог великог америчког брода бити "прилика, а не претња". Прилика за шта? За управо ово о чему говоримо - превентивни напад, или силовити контра-напад у случају да САД запуцају прве.

УСС Абрахам Линколн не долази сам - уз њега према Персијском заливу плови и Носачка ударна група 12 (Carrier Strike Group 12) у којој се налази низ ратних бродова: ракетна крстарица УСС Лејте Галф, разарач УСС Мичер, разарач УСС Винстон С. Черчил, разарач УСС Гонзалес, разарач УСС Мејсон, разарач УСС Нице, и шпанска фрегата Мендез Нуњез (за мало "мултинационалног" легитимитета).

Свакако, највећи играч у овој причи је УСС Абрахам Линколн. У функцији је од 1989. године, а пре годину дана прошао је опсежну реновацију. Дугачак је преко 330 метара, путује брзином од око 35 наутичких миља по сату, а покреће га нуклеарни погон као и друге носаче из класе Нимиц. На њему се налази око 5,600 особа - од тога је око 3,200 чланова посаде док су остатак припадници ваздушних снага. Најважнији је податак у овом контексту свакако његов капацитет, а он је поприличан - на УСС Абрахам Линколн може да стане укупно 90 авиона (што оних с фиксним крилима, што хеликоптера). Већином се на њему у овом тренутку налазе амерички модерни ловци Ф/А-18 Супер Хорнетс, а ту су такође и авиони за електронско ратовање ЕА-18Г, Е-2 Хокај за детекцију, као и већи број хеликоптера за разне операције.

У том региону САД такође располажу с Ф-15Ц Игл ловцима (с ракетама ваздух-ваздух). Недавно су стигли и споменути Б-52 бомбардери - реч је о бомбардерима који могу да носе конвенционалне, али и нуклеарне бомбе (носивост им је око 30 тона). Патриот ракетни системи су такође на путу, а исти би могли послужити као елиминатори потенцијалних иранских ракетних напада.

Другим речима, поприлична гужва очекује се ускоро у Персијском заливу.

Питање - може ли Иран уништити амерички носач авиона? САД су годинама тврдиле да не може, Иран још од 2015. тврди како имају те могућности, а те године, за време војних вежби "Узвишени пророк 9" на простору Хормуског мореуза Иранци су чак изградили и лажни амерички носач авиона па су демонстрирали како га потапају. Напад за време вежби извели су с противбродским ракетама, минама, чак и са симулираним нападом командоса који су се хеликоптерима искрцали на палубу "носача авиона".

У случају стварног сукоба тешко да би се ирански командоси искрцали на УСС Абрахам Линколн, али опасност по амерички носач ипак постоји.

Споменимо овде како Иран заправо има "две морнарице" - ту је класична Морнарице Исламске Републике (ИРИН) која располаже с већим бродовима (величине фрегате) и има функцију одбране и пројекције силе у Заливу, али и шире (Индијски океан). Затим имамо и морнаричке снаге иранске Револуционарне гарде (ИРГЦН), она пак располаже с већим бројем малих, брзих и тешко наоружаних бродова који имају циљ контроле у близини, односно у Персијском заливу, а нарочито - у случају сукоба - на уском простору Хормуког мореуза. ИРГЦН такође под својом контролом има и противбродске ракетне системе који су монтирани на иранској обали.

Ако би Иранци кренули на амерички носач онда би кренули у "роју", нападајући га симултано с максималним бројем ракета, из разних праваца (притом би биле ангажоване и иранске морнарице којих на располагању има десетак). Али, постоји неколико проблема по Иранце. Као прво, амерички носач сигурно неће доћи тачно пред њихову обалу. Држаће се подаље, на релативно сигурном. Неки стручњаци чак тврде како иранске снаге ни не могу гађати на тој даљини - док САД може са својим авионима с лакоћом покренути масовни напад на Иран. Друго, чак и да иранске снаге успеју довољно да се приближе носачу, питање је имају ли у својим капацитетима довољно разорне снаге која би га "послала на дно".

Иранске ракете које су рађене по кинеским моделима, рецимо Ковсар, имају бојеву главу од свега 100-ињак килограма, што би тешко нанело знатну штету америчком носачу. Споменимо притом како су Совјети за време Хладног рата правили ракете специјално дизајниране за потапање америчких носача - исте су имале бојеве главе од 750 килограма, а неке од њих (рецимо Кх-22) имале су и нуклеарне бојеве главе.

Носач авиона не потапа се тек тако. Надаље, САД ће га све време држати што је даље могуће од иранског домета, а ако иранске снаге крену брзим бродовима на њега, како се мисле пробити кроз америчку линију обране? Супер Хорнети обрушили би се на иранске снаге у великом броју, а ту су и бројни 25 и 50 милиметарски топови распоређени по целом носачу који би систематски елиминирали све бродове, дронове и шта год Иран пошаље на њих.

Значи ли то да су иранске претње само празне претње? Зависи - зависи од тога шта све Иран има "спремно" за случај таквог сукоба. Познато је да је Иран у најмање два наврата успешно тестирао своју противбродску "квази-балистичку" ракету Халиџ Фарс ("Персијски залив") - иста има на себи експлозивну главу од 650 килограма и домет од 300 километара као и посебан систем за избегавање пресретања. Ту је и тешка противбродска ракета Раад с наводним радијусом од око 360 км. Нешто лакша је Кадер, с око 200 кг бојевом главом и дометом од 300 км.

Највећа могућа удаљеност од Ирана у Персијском заливу је око 350 километара, а Хормуски мореуз широк је свега око 80 километара.

Дакле, ако би Иран могао заиста покренути једну велику "хорду" својих брзих бродова, и ако на лагеру има и пуно више ракета него што се мисли да има (Халиџ Фарс је јефтина за производњу, лако се лансира и може се испаљивати у "роју") - онда можда амерички носач и није тако сигуран како неки аналитичари и дан данас тврде.

Изван Персијског залива на Блиском истоку, по Оманском заливу и другде, амерички носачи и бродови могу пловити без икаквог страха од Ирана, али када уђу у сам Персијски залив правила игре се мењају. То је "иранска територија", територија коју Иран настоји максимално да покрије и неуморно ради на томе.

Одговорити на питање може ли Иран уништити амерички носач авиона није лако. Треба истаћи то како су досадашње иранске вежбе, барем велика већина, извођене на статичким метама, што америчка морнарица свакако није. Могућност управљања код иранских ракета није баш нарочита. Могло би се теоретски догодити да УСС Абрахам Линколн једноставно "избегне" цели ирански рој (па и да сруши онај мањи део који иде право на њега) - наиме комуникације с ракетом, по дизајну, нема након што иста буде испаљена. Оно што ипак иде у прилог Иранцима је чињеница да ракетама треба свега неколико минута да стигну до одредишта након испаљивања.

Могло би се надуго и нашироко расправљати о сваком аспекту таквог сукоба - јер реч је о веома комплексном питању које такође укључује радаре, детекцију, спремност... низ технике морао би функционисати савршено, без грешке, да би Иранци заиста могли да изведу успешни напад (а што је низ већи већа је и шанса да ће се негде јавити проблем). Ипак, Иран није лака мета коју би САД могао тек тако елиминисати и не може се тврдити како би амерички носач у Персијском заливу у случају сукоба оперисао "без страха".

Али, претпоставимо хипотетички да Иран успе да уништи амерички носач - ту огромну конструкцију с 90-ак авиона и око 6,000 војног особља - без обзира изведу ли то као муњевити превентивни напад, или као успешну акцију након почетка сукоба (знатно теже - јер ако САД нападну прве одмах ће кренути у потпуну елиминацију свих иранских војних претњи). Каква би била америчка реакција? Девастирајућа - у том случају Ирану би се могло догодити оно што се Јапану догодило кад је извео успешан (скоро успешан!) превентивни напад на САД, односно америчку морнарицу у Перл Харбору - у таквом сценарију није тешко замислити да америчка освета буде страховита, да Техеран на крају прође као Хирошима (заправо девастација би била далеко већа јер и нуклеарно оружје је данас далеко снажније него оно које је сравнило Хирошиму и Нагасаки 1945. године). Ко би бранио Иран и зауставио Американце да понове страшан злочин с краја Другог светског рата? Русија и Кина? Не изгледа баш - штавише, такав најстрашнији сценарио, ако би до њега дошло, делимично би се и извео баш због Русије и Кине, да им се стави на знање како се САД неће "повући са светске позорнице".

Де-ескалација ових великих напетости било би далеко најбоље могуће решење. Можемо се само надати да је ово неки злокобни блеф сличан оном када је Трамп пријетио да ће "потпуно уништити Северну Кореју" да би се недуго затим грлио с њиховим председником и покретао процес преговора. Али, када говоримо о Ирану онда не говоримо ни о Северној Кореји, ни о Венецуели, ни о Сирији, ни о Русији, ни о иједној другој земљи која се налази под америчким притиском - Иран је ипак једна мало посебнија прича, с посебнијим водством и начинима гледања на развој догађаја око себе. Уз све приче о "руској претњи" на истоку Еуропе, јако је тешко замислити да би Русија кренула у некакав "превентивни напад" на Балтик, Шведску, Пољску или где се све већ теоретише у контексту ове велике параноје (немојмо се заваравати - Донбас и Крим врло су посебне приче).

Али, Иран... је ли могуће замислити да тврда линија у Ирану дође на идеју да је ово идеална прилика за ударац америчкој империји којем већ деценијама јавно "желе смрт"? Ниједна земља, ниједна власт, ниједан режим, неће својевољно срљати у самоубиство, потезе који воде ка властитој деструкцији - осим ако нису максимално притиснути уза зид, а и тада ће се већина једноставно срушити, демонтирати... Иран можда не, Иран можда у тренутку максималног притиска оде даље него би иједна друга земља, чак и по цену своје властите деструкције (ако она изгледа неминовна). То је помисао коју ће тешко моћи избацити из главе хиљаде америчких војника када на носачу и пратећим разарачима уплове у воде Залива, јер нису кући, на страној су територији, а залив се зове Персијски.

Руски борац Су-57 имаће високо-прецизну “паметну бомбу". Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Advance.hr

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Балкан пост

Urbancube