Најновије

Трпимо ментално насиље: Може посао уколико ти је председник тата, тетак, кум, рођак!

Млада глумица Мина Манојловић Водушек одговарала је на питања без длаке на језику. Она је истакла да таленат не игра пресудну улогу, као и да глумици долазе на различчите начине до улога.

Фото-Промо

Како изгледа живот глумице у Србији?

На ово питање бојим се да не постоји тачан одговор. Уопште постати глумац захтева пуно одрицања, времена, рада на себи. Највећи проблем схватања да си постао глумац након завршеног факултета, јесте што сви умисле како су богом дани и само се они чекају. Онда следи велико разочарење и суочавање са тим да овај посао и те како није лак и посао од ког може да се живи. Лагано се спушташ на земљу и падаш у очај. Пратиш кастинге, стичеш познанства и сваког тренутка се надаш да ћеш добити неки посао. Кад га добијеш помислиш ево, сад ће да крене“, а онда ништа опет. Бити глумац је прелепо занимање, које ја никад нисам сматрала послом. Морају проћи године и године да би ти се указала животна прилика.

Везано стриктно за глумице, мислим да је теже бити глумица од глумца. Глумица се сусреће са страшним ситуацијама, почев од непристојних понуда до тога да се остварила као мајка па је „пропала“. Због глумица које пристају на све да би добиле улогу, неке које желе да се својим талентом истакну иду много тежим и дужим путем. Уосталом, свако бира свој пут и то је сасвим у реду.

Колико се тешко долази до улога? Да ли је пресудан таленат, срећа или нешто треће?

Веома је тешко. Када би таленат био пресудан, много би било лакше. Нажалост, није пресудан. Много неталентованих школованих и самопрозваних глумаца је заступљено или запослено у позориштима. Зашто је то тако, не бих знала да Вам кажем, осим што је њихова тржишна цена знатно нижа. Нажалост, онима који одлучују ко ће играти коју улогу није битан квалитет. Наравно, причам уопштено, не односи се на све. Срећа је апстрактни појам на који се у агонији позиваш „имао сам срећу“ или „нисам имао срећу“, па можда осетиш какву утеху. Поделићу са Вама моменат, везано за ово „ нешто треће“. Недавно сам отишла код управника једног позоришта у Београду и јасно рекла да желим да се запослим. Одговор управника је био „ То може, уколико ти је председник тата, тетак, кум, рођак.“ 

Каква су Ваша искуства на кастинзима?

Кастинзи су одлична ствар из два разлога. Првенствено стичеш искуство довођењем себе у различите ситуације и ослобађаш се треме пред камером, а друго можда и добијеш улогу, уколико кастинг није „намештен“. Немам непријатна искуства са кастинзима, била сам и на озбиљним и неозбиљним кастинзима. Увек ме фасцинира однос колега глумаца, који би те појели да могу. А нико не схвата једну ствар, сви смо јединствени. Кастинзи су једини начин да глумце упознају редитељи.

Може ли да се живи од глуме?

Може, уз стално запослење и довољним обимом пројеката у којима сте заступљени. Додуше, постоје продукције које сматрају да глумци живе од ваздуха и да су нека лебдећа бића којима понуде за улогу хонорар којим би покрили можда ручак за тај дан. Али то је, заправо проблем, како бих назвала, „глумачке заједнице“. Када би се глумци држали иоле заједно и да постоји интерни договор испод које дневнице се не иде, сви би имали посла. Међутим, постоје колеге које ти поставе ногу тако што се јаве и кажу „узми мене ја ћу за мањи хонорар или џабе да одрадим“. 

Што се позоришта тиче, да не истичем сада проблематику за коју сви знају, али запослено је толико глумаца који уопште ни не живе на територији Србије, али уредно примају плату. Зашто? Зашто се одузима место неком младом таленту који би своју прилику квалитетно оправдао? Да не причам о старијим глумцима, који намерно спотичу младе и одузимају им текст како не би случајно дошли у прилику да због неког „жутокљунца“ оду у сенку. Сујета је грозна бољка.

Медији су затрпани истим ликовима, а глумаца је више него икада пре. Зашто је то тако?

Одговор на ово питање је у претходним одговорима. Управо зато, што многи раде финансијски исплативије за продукције, зато што „неко познаје неког ко зна неког“ и зато што таленат није пресудан. Постоји и моменат плаћања за улоге.

Позната сам као неко ко је без длаке на језику и верујем да сам међу јединима који најотвореније причају о проблематици „иза сцене“.  Наравно, не очекујем да се мој глас чује нити да променим нешто, јер је то немогуће. Много је негодовања што су стално исти глумци свуда, али то је проблем продукција и кастинга.

Сваке године у Србији изађе најмање 70 нових глумаца. Сви траже посао, а и посла никад није било више него сада. Снима се у огромним количинама, али како се истаћи, како се инфилтрирати је питање, које све моје колеге мучи.

Издвојили сте се монодрамом „ Ана Франк“. Колико је било тешко радити на том пројекту и саживети се са јунакињом?

„Ану Франк“ сам одлучила да поставим одмах након дипломирања, 2010.године. За два дана сам је осмислила, драматизовала, поставила сценографију и костим. Причала сам са редитељима, продуцентима и сви су имали само једно питање „колико пара“. Конкурисала сам на држано суфинансирање, наравно ништа од тога. Куцала сам на бројна врата позоришта, опет ништа. Мислила сам да имам пројекат снова, с обзиром да „ Дневник Ане Франк“ никад није рађен као монодрама у Србији, што је за мене једини исправан облик постављања ове приче. Добила сам у међувремену и права за извођење од Фондације Ане Франк. Онда је дошло до трагедија које су ме задесиле, па сам на неки начин одустала. Потом сам се остварила као мајка и тиме направила паузу у послу. Довољно је да се не појављујеш два месеца у тим круговима, а камоли две и по, три године и да те сви забораве.  Како сам желела да се вратим послу, моја монодрама је била идеална прилика, а и природно сам инаџија, те сам одлучила да је поставим. Најмањи проблем је био да је поставим. Врата позоришта Карт Бланш су ми се отворила. Након премијере 2017.године, сви они који су некад били део преговора да учествују у представи желели су да буду део тога. То је проблем, кад се појави неко полу афирмисан, сви сумњају. Тада сам схватила да је опака борба да се медији одазову, за разлику од Сарајева, у коме сам гостовала са представом неколико пута у Камерном Театру 55, а медији су се сами јављали.

Што се тиче саме Ане Франк, она  је симбол жртава свих ратова и као таква никад не сме бити заборављена. Међутим, у времену где је ријалити програм одраз свести код људи и сфера интересовања, нажалост исповест језиве судбине једног детета, ретко записане, одлази у заборав.Фрапирала би Вас чињеница колико људи не зна за овог малог хероја. Осим дела њених услова живота, карактерно, маштом и односу са другима, врло смо сличне.

Какви су Вам планови за наредни период?

Недавно сам завршила снимање серије „ Инфилтрација“, која је снимана за Саудијску Арабију и још увек имам прелепе утиске са тог снимања. У припреми су две серије и два филма, чија снимања крећу на лето. Уз то, планирам постављање своје нове ауторске представе, али о том потом. Уз све то, запловила сам и у неке друге воде и покушаћу да се мало фокусирам на нова лица и тиме дам прилику да се млађе колеге глумции скажу.

Какво мишљење имате о култури у медијима?

Заправо, нема је. Можда један телевизијски програм има емисију која придаје значај култури и њеној проблематици да је у запећку, а нико не схвата колико је значјна за човечанство. Да ли схватате да оно што нам телевизија пружа је заправо и наш живот само иза камере? Ријалити програм је направио зависност код људи, који се поистовећују са јунацима- такмичарима, као некада када су се људи поистовећивали са јунацима романа или филмова. Људи, који су се спремни да се срамоте пред очима јавности, говоре простаклуке, пљују се, туку, су пример данашњој омладини која то помно прати, коментарише и гласа. У образовним установама доведен је закон да професор не сме да ништа да каже ученику, да подвикне, да га казни. У школама је расуло опште. Све се изокренуло. Глумци одлазе у политичаре, певачи у глумце, жене са модерним занимањем такозване старлете одлазе у певачице. Ријалити „звезде“ певају, пишу књиге и изазивају дивљење девојчица које се проналазе и којима је потпуно искривљена слика неких правих вредности. Због таквог менталног насиља, мали је проценат популације који одлази у позориште, на изложбе, биоскопе, у музеје, да не спомињем да ли постоје млади који читају књиге.

С друге стране ту су и друштвене мреже које су поистовећивање са реалношћу.

Извор:Правда

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Балкан пост

Urbancube