Жоао и Ун, који је тада имао 12 година, убрзо су се зближили, не само зато што су седели заједно, већ зато што ниједан од њих није био склон учењу. Обојица су била у групи академски слабије поткованих ученика. Ун је био посрамљен кад су га позивали да одговара испред разреда не нужно зато што није знао одговоре, већ што није умео да се изрази на страном језику. Стога му је Жоао помагао са немачким, док је Ун помагао свом пријатељу са математиком. Жоао га се сећа као тихог, али веома одлучног и способног да изрази свој став, пише Ана Фајфилд у својој књизи “Велики наследник: Божански савршена судбина брилијантног комрада Кима Џонг Уна”.

Прошле су године док су Жоао и други ученици у Берну сазнали ко је заиста нови дечак – у питању је био Ким Џонг Ун, будући лидер Северне Кореје.

Кад је 2010. објављено да ће он бити вођа, неки аналитичари су се надали да ће млади Ким, након четири године проведене у Швајцарској током развојних, тинејџерских година, бити отворенијег ума од свог оца.

Али, те кључне године за развој можда суи мале супротан ефекат на будућег лидера. Године проведене у Швајцарској научиле су га да ће ако буде живео у спољном свету бити нико и ништа. Уместо да га усмере ка промени земље, искуства током тог раздобља показала су му неопходност очувања система који је њега и његовог оца и деду претворио у малтене божанства.

Ово раздобље открива да је будући лидер задржао нека интересовања и темперамент који ће на крају дефинисати мушкарца који је постао највећи спољнополитички трн у оку Запада. На пример, исти Ким који је годинама касније наводно наредио убиства свог ујака и полубрата, као тинејџер је био познат што је критиковао друге ученике кад су причали на немачком.

Ким је био веома млад кад је у лето 1996. дошао у Берн, престоницу Швајцарске, како би се придружио свом старијем брату Киму Џонг Чолу у школи. Фајфилдова наводи да је школарина износила више од 20.000 годишње. Кад је стигао у Берн у биоскопима се приказавала “Немогућа мисија” и “Трејнспотинг”, а тадашњи компјутери су користили дискете. Ово није био први пут да се Ким нашао у иностранству – већ је путовао у Европу и Јапан – али је ово било први пут да је живео ван своје куће у Северној Кореји.
 

Лажни идентитети

Он и његов брат живели су у предграђу Берна Либефелду две године са њиховом тетком Ко Јонг Сук, њеним мужем Ријем Гангом и троје деце.

“Живели смо у нормалној кући као нормална породица. Понашала сам се као њихова мајка. Њихови пријатељи су долазили и правила сам им грицкалице. Било је то нормално детињство са рођенданским забавама и поклонима и швајцарском децом која су долазила да се играју” – испричала је тетка Фајфилдовој кад ју је ова пронашла у Сједињеним Државама 20 година касније.

У кући се причао корејски и јела се корејска храна. Уживали су у животу у Европи, имали су новаца. У породичном албуму виде се слике будућег лидера како се купа на француској ривијери, вечера у Италији, обилази “Дизниленд” у Паризу. Сви чланови породице Ким су пажљиво конструисали своје идентитете да прикрију ко су они заиста. Ри Ганг је био регистрован као возач севернокорејске амбасаде и користио је име Пак Нам Чол. Након Кима, Пак је једно од најчешћих корејских презимена.

Ко је имала документа на име Чонг Јонг Хје. Ким Џонг Чол је званично био Пак Чол, док је Ким Џонг Ун био Пак Ун. Ова лажна имена нису била нова. Сви они су били акредитовани у севернокорејску мисију у Уједињеним нацијама у Женеви од 1991, а та дипломатска документа су им омогућавала да слободно путују Европом. Ким је под тим лажним идентитетом живео у кући у улици Кирхштрасе 10, док је био у Швајцарској.

То је била троспратна, светлонаранџаста зграда окружена хортензијама. Севернокорејски режим је за породице званичника у Берну купио шест станова у тој згради након што је изграђена 1989. по цени од четири милиона франака – нешто преко тадашњих четири милиона долара. Стан је био нешто скромнији него онај у Северној Кореји, али је млади Ким имао геџете о којем су његови вршњаци могли само да сањају – мини диск плејер, “Сони плејстејшен”, гомилу филмова који се још нису ни појавили у биоскопима. Неколико његових пријатеља који су дошли у његов стан волели су да заједно гледају Кимове акционе филмове, посебно оне са Џекијем Ченом или последњег Џејмса Бонда.

Кад се прочуло да ће млади Ким бити наследник свог оца на месту лидера земље, многи његови бивши вршњаци из школе – који су познавали два брата под различитим именима – нису били сигурни ко је од њих изабран. Они су изнели детаље за које се после испоставило да су информације о Кимовом брату.

Кошарка

Ким је био опседнут кошарком. Имао је кош ван зграде и често се играо тамо. Сваког дана у 5.00 поподне кад је био крај часова, Ким би се запутио на кошаркашки терен или у средњу школу у оближњем граду Лербермату, на мање од 10 минута шетње. Увек је носио исту одећу за кошарку – оригинални дрес “Чикаго булса” са бројем Мајкла Џордана 23 и “Ер Џордан” патике. Његова лопта је била “Спалдинг” са званичним жигом НБА.

Друга деца су могла само да сањају о таквим патикама – рекао је Никола Ковачевић, бивши ученик који је често играо кошарку са Кимом након часова, те додао да је пар таквих патика тада коштао више од 200 долара.

На кошаркашком терену испливавала је његова компетитивна страна. Био је агресиван и веома озбиљан, једва да би се који пут насмејао или нешто рекао, само се фокусирао на игру. Кад му не би ишла игра псовао би и чак притискао главу о зид. Ишао је у Париз на егзибиционе мечеве НБА и има фотографије са Тонијем Кукочем из “Булса” и Кобом Брајантом из “Лејкерса”. Његова опседнутост кошарком је ишла до те мере да је спавао са лоптом у кревету, а и његово учење је испаштало због тога.

Кимова мајка Ко Јонг Хуи је подстакла његову љубав према кошарци, говорећи му да ће порасти ако је игра. Такође је веровала да ће га то смирити и да ће се оканути својих опсесија са авионима и моторима које је гајио у детињству. Путовала је са пасошем на име Чонг Ил Сон, али су Швајцарци знали ко је она заиста.

Њихова обавештајна служба пажљиво је пратила Ко, чувајући податке о свему, од њених куповина у луксузним радњама до болничких рачуна са приватне клинике. Знали су и ко су њена деца. Али, нова државна тужитељка Карла Дел Понте, која ће касније постати главна тужитељка у међународним криминалним трибуналима за Југославију и Руанду, забранила је праћење деце. Чувена по дискретности, Швајцарска им је омогућила да буду само деца, иако су били синови диктатора.

Али, након две године у Швајцарској, Кимов свет се преокренуо. Мајка је оболела од рака дојке, а прогноза није била добра. У међувремену, везе Кимове тетке и њене породице са режимом су слабиле и одлучили су да напусте земљу. У суботу 17. маја спаковали су кофере и са троје деце отишли у америчку амбасаду, тражећи азил. Америчке власти тада нису знале за Кима, а Ко и Риг га нису одмах поменули. Добили су азил, након чега су отишли у централну Америку и отворили радњу за хемијско чишћење. Кимова мајка је умрла након шест година, у болници у Паризу 2004.

Повратак у Берн

Кад се вратио у Берн након распуста у Северној Кореји 1998, Ким није отишао у своју школу, већ је уписао другу, јер тако не би морао да објашњава зашто су се његови “родитељи” променили. Друга школа, у Либефелду, је била близу његове зграде, а уписао се у разред са децом која не говоре немачки. Након тога се прикључио редовном разреду. Иако се Жоао сећа Кима као “амбициозног, али не агресивног”, други ученици се сећају његових испада због проблема са комуникацијом. Иако се у школи предавало на немачком, становници су говорили дијалект, што је за Кима било фрустрирајуће.

- Ударао нас је у цеванице и чак пљувао на нас – рекао је један бивши ученик.

Остали га се сећају као необичног аутсајдера који је увек носио тренерке, а никад џинс као други тинејџери.

Временом, Ким је побољшао свој немачки довољно да може да прође у разреду. Постао је и нешто друштвенији, али је остао интровертан. Није волео забаве, није ишао на школске кампове, диско клубове, нити је икада попио кап алкохола.

- Апсолутно је избегавао контакт с девојкама. Био је усамљеник и није говорио ништа о свом приватном животу – испричала је једна бивша ученица.

Нестанак

Његове оцене нису биле сјајне, али је прошао седми и осми разред и био је у земљи довољно да скоро заврши девети. Образовање које је примио у Швајцарској је било увелике другачије од корејског. Учио је о људским и правима жена, демократији, Мартину Лутеру Кингу, Нелсону Мандели, Махатми Гандију.

Тешко је рећи шта је о томе мислио јер таква права нису постојала у Северној Кореји. У сваком случају, није остао више у школи. На Ускрс 2001, свега месец дана до краја деветог разреда, Ким је рекао Жоау да му је отац наредио да се врати у Северну Кореју и да ускоро одлази. Није објаснио зашто.

Остале другове из школе није ни обавестио. Просто је престао да долази у школу. Ни његови професори нису знали шта му се догодило. Само тако Пак Ун је нестао. Његови вршњаци неће га видети још скоро деценију, све док се није поново појавио, овај пут на балкону здања у центру Пјонгјанга са његовим оцем, који га је тада именовао са наследника.

Зашто је Медлин Олбрајт замрзела Србе, сазнајте ОВДЕ.

Извор: politico. com