Најновије

КАКО У ВУЧИЋЕВОЈ СРБИЈИ ТРЕТИРАЈУ ЈУНАКЕ: Рањен је на Кошарама, има гелер поред срца. Једва дише, ради и храни 8 деце. Бори се са кошмарима!

Дејан Перић (40) имао је 20 година када је 1998. на 1999. отишао на редовно служење војног рока, и родну Суботицу као младић заменио Кошарама, које су му заувек остале урезане у сећању.

Битка на Кошарама (Фото: јутјуб)

Чак и када би хтео да заборави пакао битке на Кошарама, не би могао. Парче гелера који га је ранио и даље носи са собом, у левом плућном крилу, 2 мм од срца, као "сећање" на одбрану отаџбине.

Сећа се тачног датума, чак и сатнице када је претрпео тај стравичан удар.

“Било је то 11. маја у 4.30 ујутру. Све је пуцало око нас, био је то жесток напад. Видео сам поред себе рањене момке, другаре, преносио их, покушавао да им помогнем све док у једном тренутку нисам схватио да сам рањен и ја” - тешког срца се присећа.

Тако је Дејан, потпуно несвестан у каквом се стању налази, у тренутку када је њему била потребна помоћ ратних другара, несебично помагао другима, данас својим правим пријатељима.

Када је рана почела да се хлади, каже, остао је без свести и пребачен је у пећку болницу. Од тада наредних 12 дана нема сећања јер је пао у кому.

Кошаре често сања. Буди се у току ноћи, на сваких сат времена се тргне, лоше спава.

“Буде ми лоше, пробудим се обливен знојем. Жена каже да у сну некад и јецам” - наводи он.

Ипак, Дејан и не жели да заборави Кошаре, јер је одатле, веровали или не, по повратку кући, након НАТО бомбардовања, понео и лепе успомене.

“Тамо смо сви били као један. Стекао сам пријатеље за цео живот, јер су то људи са којима сам делио парче хлеба. Поводом Дана ветерана неке од тих људи из рата видео сам после 20 година, неке нисам могао да препознам, али они мене нису заборавили. Невероватне су то емоције. Можда је срамота рећи, али ја сам плакао од среће што видим те момке поново” - искрен је он.

Осморо деце и 35 000 динара

Он и његова садашња супруга Ивана живе на салашу поред Суботице, имају мало земље од које живе и због које не могу да добију дечији додатак.

Дејан наводи да имају примања од 35.000, али да од тога једва преживљавају. Због свог лошег здравственог стања не би смео да ради, али га, како каже, то нико и не пита.

“Морам да радим да бих издржавао своју породицу. Са садашњом супругом имам четворо деце, најмлађе има 6 месеци. Имам још четворо деце из претходног брака којима шаљем алиментацију.” - наводи Перић.

Примања су мала, док плате струју, купе основне намирнице... Перићима малтене не остаје ништа. Ипак, Дејан наводи да бар за храну увек имају и то захваљујући оно мало земље које поседују. Ту саде поврће, а гаје и живину.

“Треба нам и за одећу, али деца носе изношене ствари без обзира да ли су оне за дечаке или за девојчице, то на салашу нико и не примети” - прича.

Град Суботица је Перићима доделио изолацију за кућу (стиропор, лепак и мрежице), као и неке намирнице и фрижидер. И више него довољно да се сви чланови његове многобројне породице обрадују. Ипак, нада да ће се још нешто променити на боље убрзо је спласнула. После тога све је замрло.

Зато се Дејан не либи да, како каже, ради "шта год". Почупа траву из цвећа код оближњег цвећара, истоварује јечам, вози трактор по 2 до 3 сата, толико његово срце може да издржи. Још теже је јер његова супруга не ради. Морала је да напусти посао да би бринула о њему, јер се Дејану дешава да се гуши, остане без ваздуха и мора хитно код лекара.

“Рана од гелера највише боли при промени времена, тада не могу да дишем. Одем код лекара, дају ми нешто против болова. Тражим и нешто за смирење, да лакше све поднесем” - жали се Дејан и додаје да је некада толико слаб да не може да узме у наручје своје најмлађе дете.

Прича да је последњи пут пред војном лекарском комисијом био 2003., тада му је потврђен инвалидитет од 30 одсто, али након тога никада више није добио позив.

Перић би, кажу лекари, могао да се оперише, отворили би му грудни кош после чега би морао да мирује бар 6 месеци. Ипак, Дејан је човек за којег је постоперативни период – луксуз. Каже да се не усуђује на то трајно решење из немоћи, немаштине и страха. Радије ће се мучити докле год може. Све само да би својој деци обезбедио оно најосновније.

“Волео бих да могу да обезбедим својој деци нормалан живот, али засада то није тако” - са неизмерном тугом у гласу закључује Дејан.

Поггледајте ОВДЕ снимак како сељак са моторном тестером одржава лекцију Вучићу.

Извор: Телеграф

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА