Најновије

СВИ КОЈИ СУ БИЛИ УКЉУЧЕНИ У ИСТРАГУ СУ ЛИКВИДИРАНИ, А ДОКАЗИ НЕСТАЛИ: Да ли су путници били побијени, да се сакрије окршај ловаца на небу?

Редован лет италијанског путничког авиона МекДонел Даглас ДЦ-9-15 на линији Болоња-Парлемо завршио се експлозијом у ваздуху 27. јуна 1980.године. Ово обарање авиона у којем су погинули сви чланови посаде и путници (укупно њих 81) довело је до покретања најдуже и најмистериозније истраге италијанској историји.

Илустрација (Фото: Јутјуб)

Дана 27.јуна 1980. године авион компаније Итавиа, са ознаком Флајт 870 са полетањем са аеродрома у Болоњи и слетањем на аеродром Палермо, Сицилија није полетео у назначено време у 18 часова него са два сата закашњења.

После полетања авион серијског број ЦН45724/22 и регистрације И-ТИГИ се у 20:58 часова последњи пут јавља контроли лета у Риму, који од капетана Доменико Гатија и његовог копилота Енза Фонтане, добијају извештај да лет протиче нормално. Иначе овај цивилни лет са ознаком ИХ 870 у војној служби праћења ваздушног саобраћаја, означен је са АЈ 421.

Да се нешто чудно дешава примећено је после позива торња у Парлему посади летелице ДЦ-9-15 у 21:04 да ли почиње с спуштањем, али авион се не јавља. Чак на очекивано време спуштања лета ИХ 870 које је било у 21.13 часова у Палерму, авион се не појављује.

Истог момента италијанске ваздухопловне снаге су алармиране пошто се посумњало да се летелица можда срушила и започиње претраживње подручја вероватног пада авиона. Два италијанска дежурна ловца Ф-104 упућена су у 21 час из Ваздухопловне базе Гросето да пречешљају задњу познату локацију пре инцидента, али су се после извесног времена вратили у базу, јер се време погоршало за визуелни лет.

У 21:25 часова донесена одлука да је за контролу спасавања из ваздуха одговорна “Мартина Франца” чији директор усмерава истраживачке операције. Он усмерава хеликоптер Сикорски ХХ-3Ф , на локацију пада. Током акције потраге сматрало се да је можда авион током лета пао изнад Тиренског мора, недалеко од острва Устица, око 130 км (70 наутичких миља; 80 миља) југозападно од Напуља, односно око 140 км (90 милес) северно од Палерма.

У 21:55 часова је службено проглашен пад авиона. Први ХХ-3Ф почиње да претражују подручје за које је било наводно за место инцидента. Авион који су ту летели су удаљени из тог подручја. Током ноц́и неколико хеликоптера, авиона и бродова се укључују у истраживање у овој области. У раним јутарњим часовима 28. јуна 1980. године. Коришћењем јаких рефлектора, детектује се од стране хеликоптера за спасавање, неколико десетина миља северно од Устика, једна масна мрље. Убрзо након тога постиже и један Бриж Атлантик који открива делове авиона и прва тела у води. Ово потврђује да је авион пао у том подручју Тиренског мора, где је дубина већа од три хиљаде метара.

Као службено време пада лета ИХ 870 узима се 18:59:45 када престаје да ради транспондер на авиону.

Током истраге код пронађених остатака делова авиона, нађени су трагови војног експлозива ТНТ и “хексогена” који се често употребљавају у пуњењима бомби, али и у бојевим главама ракета ваздух-ваздух, због чега је закључено да сам технички квар ДЦ-9 није могао бити једини разлог експлозије авиона.

Други необични чинилац збуњености истражитеља су остатаци либијског МиГ-23 нађени 20 дана након пада ДЦ-9 на лету 870. Либија је одмах признала губитак свог ловца МиГ-23 и предложила заједничку истрагу. Службени закључак заједничке војне комисије је прецизирао да губитак либијског авиона Миг-23, није био повезан са падом италијанског ДЦ-9. Наводи се да је МиГ-23 пао 18.јула 1980., и то због, наводног срчаног удара пилота, од којег је пилот преминуо током лета.

Међутим, тај закључак је био оспорен од патолога, из обе комисије, који су прегледали тело либијског пилота, пошто је по њима време смрти везано пре за датум пада Даглас ДЦ-9, а не за 18.јул.

Следећих 5 година након закључка војне истраге, водиће се додатне истраге по питању да ли је МиГ-23 имао довољно горива да долети до места пада, тако да се до коначне одлуке долази тек 1994.године када се закључује како је путања МиГ-23, коју је представила либијско-талијанска војна комисија, у свом закључку о чудесном лету од 18. јула 1980.године, теоретски и стварно “немогућа”.

Све те сумње су у великој мери биле изражене у књизи коју је написао новинар Скотони 1990.године “Устика, проклети пројектил” где у уводу Форатини и Серђо де Џулио, као заменици независног дела Комисије за масакре, заједно изражавају сумњу да приказано тело не може бити уопште од пилота МиГ-23, и да је то тело од неког донетог из “фрижидера”. Чак истичу чињеницу да је, у време откривања, леш био изузетно "свеж". А на поновном прегледу доктори су имали пред собом тело које се распада. Ипак, после само четири дана, у време поновног отварања нише за инспекцију, аутопсија коју обављају два лекара у болници Кротоне се убрзано обуставља јер је леш био у поодмаклој фази распадања. Као доказ о овим сумњивим околностима постоји филм, емитован на РАИ, који показује гледаоцима нелогичности код подметнутог леша. Односно, додају се само аргументи на већ изражене постојеће сумње.

Постоје теорије завере које крију овај догађај, на основу низа догађаја који су уследили након авионске несреће. На пример, брод који врши претрагу за крхотинама на дну Тиренског мора је француски, али су само амерички званичници имали приступ пронађеним деловима авиона. Неколико извештаја дежурних радарских станица су избрисани и неколико италијанских генерала је оптужено 20 година касније за ометање правде. Тешкоћа истражитеља су и непрекидни захтеви рођака жртава који су имали право на комплетну и поуздану информацију о Устица несрећи. Њихове тешкоће су описане као “Ун Муро ди Гома” (буквално, зид ћутања), јер се истрага само вртела у круг.

До задњег открића које потврђује евентулану “ваздушну битку” се долази 1992. године, током друге потраге за остацима путничког авиона, када је нађен одбачени допунски резервоар горива, а који се може користити на америчким ловцима Ф-4 Фантом ИИ, Ф-15 Егл или А-7. Након открића тог резервара с потпуно сачуваним серијским бројевима Италија је послала захтев САД-у и Француској за податке о том резервоару. САД је одговорила да због проласка времена чувања података, више у архивима нема података о том резервару, док је Француска изјавила да њени ловци са носача авиона нису користили тај резервар и дала све податке о њима.

Парламентарна комисија о тероризму је 1989.године службено објавила закључке своје истраге о паду авиона ДЦ-9 на лету од Болоње до Палерма. Најважнији део закључка, који је прочитао председник комисије Ђовани Пелегрино, гласи:

"ДЦ-9 инцидент се догодио током војне акције пресретања. ДЦ-9 је оборен, а животи 81 невиног члана овог лета су уништени акцијом коју се може описати војном, у стварном непроглашеном рату, тајне интернационалне полицијске акције против наше државе". Тај извештај након 8 година је тек подигао прашину.

Преслушани су снимци разговора у авионској кабини као и остали технички подаци који говоре о нормалном стању авиона до практично посљедњег тренутка, то јест до повика пилота: "Гледај што је оно тамо ?" У том тренутку црна кутија је, по службеним подацима, престала да ради, а претпоставља се због нестанка електричне енергије у авиону. На жалост, на самом почетку истраге судски органи су добили копију снимка из црне кутије без података о параметрима лета: висини лета авиона, његовом нагибу и слично. На захтев о докомплетирању доказног материјала, добили су одговор да је оригинална кутија била "изгубљена" од стране италијанске војнообавјештајне службе.

Током спроведених судских истрага везаних са обарањем авиона, дошло се до открића, да су подаци за дан 27. јун 1980.године, са радара који су пратили лет авиона, били измењени од стране непознатих особа. По питању радара код места Марсала, откривено је кидање странице из радарске књиге за тај дан и њена замена другом страницом. Кривотворење је било врло професионално учињено, тако да је прошло много времена до открића, али су се тужилаштво и одбрана сложили да је до њега дошло. У случају радара код места Лицола у близини Напуља није дошло до кривотворења, него су подаци били једноставно уништени.

Са изузетком генерала Саверио Ране који је наводно обавестио министра транспорта да је авион оборен ракетом и потом умро од злоћудне болести, већи број сведока је умро у чудним околностима. По мишљењу судске истраге из 1999.године, постоји 12 таквих сумњивих смртних случајева, од којих су "најзанимљивији" случајеви војних лица која су наводно извршила самоубиство. Први од њих (Детори) је боловао од "параноје" и тврдио пре свог "самоубиства" да ће сви отићи у затвор, док је друго важно војно лице (Париси) извшио самоубиство 1995. године, неколико дана пре добијања новог позива на суд, пошто је откривено да му је први исказ био лажан. У разним "самоубиствима" и "несрећним случајевима" сведока уочи судске истраге такође, је индикативно и никад решено убиство италијанског генерала Роберта Боемија.

Задњу полемику и најновију истрагу по питању никад решеног обарања Даглас ДЦ-9 покренуо је Франческо Косига тадашњи италијански премијер и каснији председник, који 2007.године, изјављује да је авион био оборен од стране француског ловца који је полетео с француског носача авиона, а ту његову изјаву ће 2010.године потврдити тадашњи председник Италије Ђорђо Наполитано, тврдећи да је француски ловац испалио ракету на либијски МиГ-23 и грешком погодио ДЦ-9.

Спомињање повезаности америчких државних органа у овој афери открива нове могућности расплета. Не само ЦИА, већ и друге државне институције се везују за овај инцидент. Већ је откривена прича о конспиративном присуству америчких бродова на проналажењу олупине, као и право првенства у прегледу пронађених делова од америчких стручњака. Извесни Двејн Клариџ који је имао неке “брљотине” у вези са купопродајом оружја је наводно експресно рехабилитован од Џорџа Буша сениора, када је успео да омаловажи државну истрагу и преокрене ствар на интересе војске (НАТО). Међутим, ипак је на поновљеном суђењу за генерале (заверенике истраге) све порекао. Толико преокрета, сумњи, повлачења изјава, давања других под мало “јачом” заклетвом и не постојање званичне, а коначне пресуде за овај случај, ипак даје могућност за сумњу.

Након низа бомбашких напада који су погодили Италију 1970.године, терористички акт је био прво логично објашњење које је предложено од војске. Сматрало се, да није лет одложен са полазног аеродрома из Болоње за скоро три сата бомба би сигурно била активирана тамо где је требало, дакле у Палерму на аеродрому, или на следећем лету истог авиона. Ванредна Техничка комисија подржава војну судску истрагу из 1990.године, која тврди да је експлозија која је настала у задњем ВЦ-у, била пресудна за обарање авиона, а не нека од ракета В-В. Према њој ово је био једини логичан и утемељен закључак из анализе олупине.

Четрнаест година након несреће – 1994.године, заједничка истрага је спроведена и од стране British Air Accidents Investigation Branch и италијанских истражитеља, који су пронашли убедљиве физичке доказе (према остацима састављене олупине) да је бомба заиста експлодирала усред лета у задњем делу тоалета. Велики део трупа авиона око тоалета никад није реконструисан (вероватно се распао у експлозији), али је зато извршен експеримент са посебним ДЦ-9, где је изазвна експлозија у тоалету, па је околна његова уништена структура показала “готово идентичне” деформитете у односу на структура издвађене олупине. Међутим, италијански Виши суд је одбацио овај финални извештај као сламку спаса за сопствену војну истрагу, а извештај никада није сматран, објективним.

Интересантно је да је војска ангажовала познатог (и признатог) стручњака из области ваздухопловства, чувеног конструктора авиона Ермано Базуки (МБ 326 и МБ 339) да помогне у расветљавању ове, сад већ слободно можемо рећи "афере". Професор Басочи је те 1994.године дао своје виђење у виду закључка, да је авион пао услед детонације бомбе постављене у труп. Наравно да две супротстављене стране нису истим очима гледале на ово опредељење чувеног конструктора, па га је државна комисија одбацила.

Главни извори у италијанским медијима су тврдили током низа година (па и данас) да је цивилни авион оборен током борбе прса у прса у коју је укључен либијски МиГ-23, а на другој страни ловачки авиони, француски и италијански авиони у покушају атентата од стране припадника НАТО-а на важне либијске политичаре, можда чак и самог лидера Моамер ел-Гадафија, који је летео у истом ваздушном простору те вечери. Ова верзија је подржана, нарочито од истражноог судије Росарио Приора 1999.године.

Судија Приоре је у свом извештају закључио, да је његова истрага намерно ометана од стране италијанске војске и припадника тајне службе, а у складу са захтевима НАТО.

Према италијанским медијима, документи из архива либијске тајне службе која су дошла у посед Хјуман Рајтс Воча, после пада Триполија, показују да су лет 870 и либијски МиГ нападнути од два француска авиона.

Прочитајте ОВДЕ која је то најновија информација одјекнула регионом као бомба.

Извор: Ало

Бонус видео

Да ли је цар Јустинијан био Србин - Историја Срба у Илирику

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА