Како се развијала ова прича и зашто је Русија коначно добила прилику да се реши украјинске гасне уцене?
Након распада СССР-а, Украјина је имала среће у поређењу са многим другим фрагментима велике земље. Наследила је огромно совјетско наслеђе. И поред огромних залиха војне опреме, које су накнадно успешно продате, извор огромног новца био је систем за транспорт гаса, кроз који се руски гас транспортовао у Европу.
И поред тога, Украјина је дуги низ година наставила да прима гас из Русије по ценама знатно нижим од европских, а Москва је такође плаћала транзит не у готовини, већ у гасу, то јест путем размене.
Док је Европа плаћала фиксну тржишну цену гаса у стварном новцу, у то време, деведесетих година, Украјина је гомилала дугове за руски гас и редовно злоупотребљавала транзитно гориво.
Осим руског гаса, украјинским потрошачима је чак продаван и туркменски гас. 1994. компанија Итера је купила туркменски гас у замену за храну и продала сировине Украјини.
„Деведесетих година, многе мале приватне посредничке компаније биле су укључене у испоруке гаса Украјини. Могло би се чак рећи да је то било либерално тржиште, конкуренција. Многе политичке елите у Украјини, укључујући Јулију Тимошенко и бројне друге политичаре, почеле су зарађивати на овим вишестепеним гасним шемама.
Била је то мутна вода у којој су сви покушавали да пецају. Правила игре тада су била нејасна “, каже Игор Јушков, стручњак на Финансијском универзитету при Влади Руске Федерације и Фонду за националну енергетску безбедност.
Тек 2000-их, Русија је схватила да је време да изгради пуноправне тржишне односе са Украјином у гасном сектору. Појава алтернативног гасовода „Јамал – Европа“ 1999-те за снабдевање Европе гасом, одиграла је важну улогу.
„Украјина је повезала питање транзита са питањем услова испоруке гаса за саму Украјину. Постало је јасно да Украјина може уврнути руке, јер је то била једина транзитна земља за руски гас у Европу. Због тога је гасовод Јамал – Европа брзо изграђен кроз Белорусију и Пољску. Али није решио све проблеме, јер су се уместо једне транзитне земље појавиле две “, каже Јушков.
Када је Алексеј Милер 2001. дошао у Газпром, компанија је посветила велику пажњу украјинском тржишту. Компанија је нудила да се створи заједнички конзорцијум за управљање гасоводом. Од 2004-те Владимир Путин је активно преговарао са украјинским председником Леонидом Кучмом о стварању таквог конзорцијума, чак је и немачки канцелар Герхард Сцхроедер био укључен у рад, али Кијев на крају није пристао на то.
До 2004. Украјина је већ потпуно исполитизовала гасовод. Кијев је схватио да транзит није само ефикасна економска полуга Украјине према Русији. Кијев проглашава ГТС симболом независности и одбија да га прода.
Све је то довело до првог гасног сукоба између Русије и Украјине, који се догодио 2005-те и 2006-те. Газпром је одлучио да подигне цене гаса који се испоручује украјинским потрошачима, односно да цену учини заиста тржишном, а не политичком.
Сукоб је резултирао петогодишњим уговором о испоруци гаса, по европској формули цена од 230 долара за хиљаду кубних метара. Међутим, захваљујући мешању руског гаса са гасом из Централне Азије, украјинска компанија је могла да испоручује гас Украјинцима много јефтиније (95 долара за хиљаду кубних метара). Истовремено је подигнута тарифа за транзит гаса кроз Украјину, а Газпром је почео да плаћа Украјини за транзит не гасом, већ правим новцем.
Након доласка Милера, Газпром постаје једини снабдевач Украјине гасом. Појавлјује се савезни закон о извозу који консолидује Газпромов монопол на извоз гаса. „Русија је морала да уклони конкуренцију између руских компанија за извоз гаса како не би срушиле цене гаса, од којих зависе буџетски приходи“, напомиње Јушков.
Крајем 2008. избила је нова гасна криза. Украјина се 1. јануара 2009. нашла без уговора о гасу- па самим тим и без руског гаса. Истовремено, настављен је транзит руског гаса. Да се не би смрзнула, Украјина је почела да узима, а заправо краде гас из транзитне цеви.
Потписивање новог дугорочног уговора за испоруку гаса и транзит гаса кроз Украјину 2009-те, био је преломни тренутак. Истински трговачки односи у гасном сектору коначно су формализовани између суседа. Уговором је утврђена формула цене везана за нафту, као у европским уговорима. Украјина је постала обичан потрошач руског ресурса, за који морате платити прави новац. Дугови, наравно, нису нестали, али су на крају исплаћени.
„Уговор из 2009. представлја прелаз на тржишне цене. Друга ствар је што Украјина никада није платила цену која је била прописана уговором. Зато што јој је скоро одмах дат попуст од 100 долара на хиљаду кубних метара, према Харковском споразуму за плаћање базе руске флоте на Криму “, каже Јушков.
У сваком случају, од 2009. до 2014. гасни односи између Украјине и Русије имали су јасна комерцијална правила, и није било гасних криза. И што је најважније, константна историја илегалног вађења гаса од стране Украјине из транзитне цеви је постала прошлост.
Виктор Јанукович је 2013. године затражио зајмове из целог света, за решавање проблема буџетског дефицита. ММФ га је одбио. „Затим одлази у Кину, али очигледно неуспешно. На повратку се зауставља у Москви, где потписује два споразума“, каже стручњак.
Русија је купила украјинске еврообвезнице за 6 милијарди долара и смањила цену гаса за скоро 100 долара, са око 350 на 250 долара за хиљаду кубних метара. Али, постојао је важан услов- ако Украјина не плати гас за четвртину, онда ће у следећем кварталу овај попуст аутоматски престати да делује. Међутим, у зиму 2014. године у Украјини се догодио државни удар, на власт у Кијеву су дошли људи који су били изразито антируски расположени – и престали су да плаћају гориво које испоручује Русија.
Због тога је од 1. априла попуст по додатном споразуму отказан. Осим тога, Крим се убрзо вратио у састав Русије, па је “Харковски споразум” престао да важи, што значи да је отказан попуст од још 100 долара за хиљаду кубних метара.
Украјини је остао голи трговачки уговор без икаквих попуста. Цена је нагло порасла изнад 450 долара за хиљаду кубних метара у другом кварталу 2014. Истина, тада је врло брзо пала након пада цена нафте. Цене плина су се поново израчунавале квартално на основу цена нафте.
Тада су почели дуги спорови око дугова Украјине према Русији, и уопште по којој цени да се рачунају. Кијев, наравно, није хтео да се лиши попуста. Свака зима изазивала је страх да ће се криза 2008-2009 поновити.
Кијев ће почети да краде гас из транзитне цеви, а Европљани ће се смрзнути. Стога је било потребно укључити Европу у преговоре, услед чега су се појавили такозвани зимски пакети. Они су регулисали снабдевање гасом током грејне сезоне, остављајући нерешена питања око цене и украјинских дугова.
Коначно, 2015. године Украјина је званично престала да увози руски гас. Кијев је најавио дуго очекивану независност од руског горива. „Међутим, тешко је то назвати енергетском независношћу Украјине. Украјина је престала директно да купује руски гас од Газпрома, али је ипак наставила да га купује индиректно, преко европских посредника.
Украјина се вратила тамо где је започела далеких деведесетих – поново купује гас преко посредничких компанија, које, наравно, на томе зарађују. Не зарађују само европски послови, већ и украјински политичари који су повезани са неким трговцима.
Године 2019. престао је десетогодишњи транзитни уговор између Газпрома и Нафтогаза. Али нови гасни рат се није догодио. Потписан је нови уговор на пет година. Газпром се обавезао да ће у првој години кроз Украјину пумпати 65 милијарди кубних метара гаса, а у наредној 40 милијарди кубних метара гаса годишње. Тако су гасни односи са Украјином до 2024. године правно осигурани.
Шта ће се догодити после?
Као резултат свих ових проблема, и немогућности нормалног рада са Украјином, приморала је Русију да почне са изградњом обилазних гасовода. Прво Јамал Европа, затим Плави ток, па Северни ток 1, Турски ток и на крају Северни ток 2.
Немачка и САД инсистирају на томе да је Русија дужна да одржи транзит гаса преко Украјине и после 2024. године. Неки економисти сматрају да то има смисла чак и без политичког притиска- потражња за гасом ће расти у Европи.
Међутим, ако Русија заузме оштар став, и не да никакве гаранције за пумпање гаса кроз Украјину после 2024. године, тада ће Русија имати прилику да постигне поштене услове за рад својих гасовода.
Осим тога, потражња за гасом у Европи можда неће расти. Тешко је предвидети какав ће бити однос између Москве и Кијева за неколико година. Стога је уместо чврстих дугорочних уговора боље прећи на аукције, где можете резервисати транзитне капацитете на месец, на четвртину, па чак и на годину дана.
Шта Путин каже о Авганистану прочитајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
