Kako se razvijala ova priča i zašto je Rusija konačno dobila priliku da se reši ukrajinske gasne ucene?

Nakon raspada SSSR-a, Ukrajina je imala sreće u poređenju sa mnogim drugim fragmentima velike zemlje. Nasledila je ogromno sovjetsko nasleđe. I pored ogromnih zaliha vojne opreme, koje su naknadno uspešno prodate, izvor ogromnog novca bio je sistem za transport gasa, kroz koji se ruski gas transportovao u Evropu.

I pored toga, Ukrajina je dugi niz godina nastavila da prima gas iz Rusije po cenama znatno nižim od evropskih, a Moskva je takođe plaćala tranzit ne u gotovini, već u gasu, to jest putem razmene.

Dok je Evropa plaćala fiksnu tržišnu cenu gasa u stvarnom novcu, u to vreme, devedesetih godina, Ukrajina je gomilala dugove za ruski gas i redovno zloupotrebljavala tranzitno gorivo.

Osim ruskog gasa, ukrajinskim potrošačima je čak prodavan i turkmenski gas. 1994. kompanija Itera je kupila turkmenski gas u zamenu za hranu i prodala sirovine Ukrajini. 

„Devedesetih godina, mnoge male privatne posredničke kompanije bile su uključene u isporuke gasa Ukrajini. Moglo bi se čak reći da je to bilo liberalno tržište, konkurencija. Mnoge političke elite u Ukrajini, uključujući Juliju Timošenko i brojne druge političare, počele su zarađivati na ovim višestepenim gasnim šemama. 

Bila je to mutna voda u kojoj su svi pokušavali da pecaju. Pravila igre tada su bila nejasna “, kaže Igor Juškov, stručnjak na Finansijskom univerzitetu pri Vladi Ruske Federacije i Fondu za nacionalnu energetsku bezbednost.

Tek 2000-ih, Rusija je shvatila da je vreme da izgradi punopravne tržišne odnose sa Ukrajinom u gasnom sektoru. Pojava alternativnog gasovoda „Jamal – Evropa“ 1999-te za snabdevanje Evrope gasom, odigrala je važnu ulogu. 

„Ukrajina je povezala pitanje tranzita sa pitanjem uslova isporuke gasa za samu Ukrajinu. Postalo je jasno da Ukrajina može uvrnuti ruke, jer je to bila jedina tranzitna zemlja za ruski gas u Evropu. Zbog toga je gasovod Jamal – Evropa brzo izgrađen kroz Belorusiju i Poljsku. Ali nije rešio sve probleme, jer su se umesto jedne tranzitne zemlje pojavile dve “, kaže Juškov.

Kada je Aleksej Miler 2001. došao u Gazprom, kompanija je posvetila veliku pažnju ukrajinskom tržištu. Kompanija je nudila da se stvori zajednički konzorcijum za upravljanje gasovodom. Od 2004-te Vladimir Putin je aktivno pregovarao sa ukrajinskim predsednikom Leonidom Kučmom o stvaranju takvog konzorcijuma, čak je i nemački kancelar Gerhard Schroeder bio uključen u rad, ali Kijev na kraju nije pristao na to.

Do 2004. Ukrajina je već potpuno ispolitizovala gasovod. Kijev je shvatio da tranzit nije samo efikasna ekonomska poluga Ukrajine prema Rusiji. Kijev proglašava GTS simbolom nezavisnosti i odbija da ga proda.

Sve je to dovelo do prvog gasnog sukoba između Rusije i Ukrajine, koji se dogodio 2005-te i 2006-te. Gazprom je odlučio da podigne cene gasa koji se isporučuje ukrajinskim potrošačima, odnosno da cenu učini zaista tržišnom, a ne političkom. 

Sukob je rezultirao petogodišnjim ugovorom o isporuci gasa, po evropskoj formuli cena od 230 dolara za hiljadu kubnih metara. Međutim, zahvaljujući mešanju ruskog gasa sa gasom iz Centralne Azije, ukrajinska kompanija je mogla da isporučuje gas Ukrajincima mnogo jeftinije (95 dolara za hiljadu kubnih metara). Istovremeno je podignuta tarifa za tranzit gasa kroz Ukrajinu, a Gazprom je počeo da plaća Ukrajini za tranzit ne gasom, već pravim novcem.

Nakon dolaska Milera, Gazprom postaje jedini snabdevač Ukrajine gasom. Pojavljuje se savezni zakon o izvozu koji konsoliduje Gazpromov monopol na izvoz gasa. „Rusija je morala da ukloni konkurenciju između ruskih kompanija za izvoz gasa kako ne bi srušile cene gasa, od kojih zavise budžetski prihodi“, napominje Juškov.

Krajem 2008. izbila je nova gasna kriza. Ukrajina se 1. januara 2009. našla bez ugovora o gasu- pa samim tim i bez ruskog gasa. Istovremeno, nastavljen je tranzit ruskog gasa. Da se ​​ne bi smrznula, Ukrajina je počela da uzima, a zapravo krade gas iz tranzitne cevi.

Potpisivanje novog dugoročnog ugovora za isporuku gasa i tranzit gasa kroz Ukrajinu 2009-te, bio je prelomni trenutak. Istinski trgovački odnosi u gasnom sektoru konačno su formalizovani između suseda. Ugovorom je utvrđena formula cene vezana za naftu, kao u evropskim ugovorima. Ukrajina je postala običan potrošač ruskog resursa, za koji morate platiti pravi novac. Dugovi, naravno, nisu nestali, ali su na kraju isplaćeni.

„Ugovor iz 2009. predstavlja prelaz na tržišne cene. Druga stvar je što Ukrajina nikada nije platila cenu koja je bila propisana ugovorom. Zato što joj je skoro odmah dat popust od 100 dolara na hiljadu kubnih metara, prema Harkovskom sporazumu za plaćanje baze ruske flote na Krimu “, kaže Juškov.

U svakom slučaju, od 2009. do 2014. gasni odnosi između Ukrajine i Rusije imali su jasna komercijalna pravila, i nije bilo gasnih kriza. I što je najvažnije, konstantna istorija ilegalnog vađenja gasa od strane Ukrajine iz tranzitne cevi je postala prošlost.

Viktor Janukovič je 2013. godine zatražio zajmove iz celog sveta, za rešavanje problema budžetskog deficita. MMF ga je odbio. „Zatim odlazi u Kinu, ali očigledno neuspešno. Na povratku se zaustavlja u Moskvi, gde potpisuje dva sporazuma“, kaže stručnjak.

Rusija je kupila ukrajinske evroobveznice za 6 milijardi dolara i smanjila cenu gasa za skoro 100 dolara, sa oko 350 na 250 dolara za hiljadu kubnih metara. Ali, postojao je važan uslov- ako Ukrajina ne plati gas za četvrtinu, onda će u sledećem kvartalu ovaj popust automatski prestati da deluje. Međutim, u zimu 2014. godine u Ukrajini se dogodio državni udar, na vlast u Kijevu su došli ljudi koji su bili izrazito antiruski raspoloženi – i prestali su da plaćaju gorivo koje isporučuje Rusija.

Zbog toga je od 1. aprila popust po dodatnom sporazumu otkazan. Osim toga, Krim se ubrzo vratio u sastav Rusije, pa je “Harkovski sporazum” prestao da važi, što znači da je otkazan popust od još 100 dolara za hiljadu kubnih metara.

Ukrajini je ostao goli trgovački ugovor bez ikakvih popusta. Cena je naglo porasla iznad 450 dolara za hiljadu kubnih metara u drugom kvartalu 2014. Istina, tada je vrlo brzo pala nakon pada cena nafte. Cene plina su se ponovo izračunavale kvartalno na osnovu cena nafte.

Tada su počeli dugi sporovi oko dugova Ukrajine prema Rusiji, i uopšte po kojoj ceni da se računaju. Kijev, naravno, nije hteo da se liši popusta. Svaka zima izazivala je strah da će se kriza 2008-2009 ponoviti.

Kijev će početi da krade gas iz tranzitne cevi, a Evropljani će se smrznuti. Stoga je bilo potrebno uključiti Evropu u pregovore, usled čega su se pojavili takozvani zimski paketi. Oni su regulisali snabdevanje gasom tokom grejne sezone, ostavljajući nerešena pitanja oko cene i ukrajinskih dugova.

Konačno, 2015. godine Ukrajina je zvanično prestala da uvozi ruski gas. Kijev je najavio dugo očekivanu nezavisnost od ruskog goriva. „Međutim, teško je to nazvati energetskom nezavisnošću Ukrajine. Ukrajina je prestala direktno da kupuje ruski gas od Gazproma, ali je ipak nastavila da ga kupuje indirektno, preko evropskih posrednika.

Ukrajina se vratila tamo gde je započela dalekih devedesetih – ponovo kupuje gas preko posredničkih kompanija, koje, naravno, na tome zarađuju. Ne zarađuju samo evropski poslovi, već i ukrajinski političari koji su povezani sa nekim trgovcima.

Godine 2019. prestao je desetogodišnji tranzitni ugovor između Gazproma i Naftogaza. Ali novi gasni rat se nije dogodio. Potpisan je novi ugovor na pet godina. Gazprom se obavezao da će u prvoj godini kroz Ukrajinu pumpati 65 milijardi kubnih metara gasa, a u narednoj 40 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Tako su gasni odnosi sa Ukrajinom do 2024. godine pravno osigurani. 

Šta će se dogoditi posle?

Kao rezultat svih ovih problema, i nemogućnosti normalnog rada sa Ukrajinom, primorala je Rusiju da počne sa izgradnjom obilaznih gasovoda. Prvo Jamal Evropa, zatim Plavi tok, pa Severni tok 1, Turski tok i na kraju Severni tok 2.

Nemačka i SAD insistiraju na tome da je Rusija dužna da održi tranzit gasa preko Ukrajine i posle 2024. godine. Neki ekonomisti smatraju da to ima smisla čak i bez političkog pritiska- potražnja za gasom će rasti u Evropi.

Međutim, ako Rusija zauzme oštar stav, i ne da nikakve garancije za pumpanje gasa kroz Ukrajinu posle 2024. godine, tada će Rusija imati priliku da postigne poštene uslove za rad svojih gasovoda.

Osim toga, potražnja za gasom u Evropi možda neće rasti. Teško je predvideti kakav će biti odnos između Moskve i Kijeva za nekoliko godina. Stoga je umesto čvrstih dugoročnih ugovora bolje preći na aukcije, gde možete rezervisati tranzitne kapacitete na mesec, na četvrtinu, pa čak i na godinu dana.

Šta Putin kaže o Avganistanu pročitajte OVDE.

Izvor: Webtribune.rs