Пише: Мартин Муно, уредник Дојче велеа

Од уједињења Немачке, не, од Другог светског рата није било таквог изазова за ову земљу, код којег је тако важно заједничко солидарно деловање.“ Немачка канцеларка Ангела Меркел није склона патосу. Трезвено, аналитички, уздржана у избору речи – она тако говори чак и о највећим политичким изазовима – баш као права научница. И увек са оптимизмом, као у време избегличке кризе: „Успећемо.“

Дакле, ако се жена, која је већ више од 14 година на челу немачке владе, по први пут ван ритуала новогодишњег говора директно путем телевизије обрати грађанкама и грађанима, и када уз то још и направи историјско поређење с ратом који је однео 55 милиона људских живота и Немачку оставио у рушевинама, ако Ангела Меркел тако говори – онда се нешто драматично променило.

Експоненцијално ширење

Сви то примећују: затворене су школе, дечији вртићи и продавнице. Читаве фирме шаљу запослене на присилни годишњи одмор или рад од куће. Стварају се залихе. Нашу свакодневицу обележавају друштвена ограничења – од сторнираних путовања, па до карантина. У разговору с породицом, пријатељима и познаницима готово да нема ниједне друге теме осим вируса.

Колико је велика та претња показују математичари када говоре о експоненцијалном ширењу. Почетком марта у Немачкој је било 130 заражених, данас их је више од 11.000. Брзина ширења је према томе у складу са научним прогнозама. Ако се то настави таквом брзином, ускоро ћемо достићи праг од 100.000 или чак од милион – а да при том и не узмемо у обзир број нерегистрованих случајева. И још нешто: пандемија није национална претња, већ глобална.

У таквој ситуацији, канцеларка чини једино што је исправно: она не издаје наредбе, она апелује на азум. Она се ослања на то да ћемо се ми, као просвећени грађанке и грађани, понашати у складу са ситуацијом. „Социјална дистанца“ је кључна реч – нешто простије то изражава један хештег. Или, како каже канцеларка, „ми нисмо осуђени на то да пасивно прихватимо ширења вируса, ми имамо средство против тога: морамо, из обзира, да држимо одстојање једни од других“.

Више мртвих, мање слободе

Ствар је у томе – а то спомиње и Ангела Меркел – да се то не решава с неколико недеља паузе: „Предстојеће седмице биће још теже.“ Биће више мртвих, биће огромне економске штета, а можда чак и социјалних раскида.

И још нешто: ми морамо да одрекнемо наших слобода. За нас као друштво – свеједно где живимо – то је огроман изазов. Али може да буде и шанса. Већ сад овај мали вирус баца светло на нечувене глупости великих популиста – довољно је погледати видео-снимке Доналда Трампа. Ми већ сад учимо да можемо и другачије да комуницирамо, телефонирање путем видео-линка постаје свакодневица. А осећамо и да некако припадамо заједно, да је солидарност, чак и између странаца, нешто што нам чини добро – па чак и ако се пажња према другима састоји у томе да пређемо на другу страну улице.

Оно што нас очекује, у једној реченици исправно закључује филозоф Славој Жижек: „Живот ће, чак и ако се на крају поново врати у нормалност, бити нормалан на другачији начин него онај на који смо навикли пре избијања пандемије.“ Научићемо да водимо крхки живот са сталним претњама. Налазимо се усред револуције – и на нама је да ли ће се она завршити добро или неће.

Прочитајте ОВДЕ како грађани Газе већ 14 година живе у карантину.

Извор: Дојче веле