Први позив који је Лукашенко захтевао одмах после силно оспораваних председничких избора и полицијског насиља у тој земљи означио је прекретницу. Иако је тај позив, како примећује анализа Си Ен Ен-а, препун геополитичког ризика значајно већег од пажње коју криза тренутно добија у европским и светским оквирима.
Подсећање на насилне протесте 2014. у Кијеву тренутак је који би релативно локализовани тренутак неслагања могао да убаци Европу у кризу.
У свом суботњем позиву, двојица аутократа пристало је на редовне контакте на разним нивоима и склоности ка јачању савезничких односа. Ма колико Лукашенко касније инсистирао на аутономији Белорусије, то је био тренутак када је зауставио своје неславно удварање Европској унији и директно се обратио свом оштријем источном комшији да га избави из “затвора”.
Следећи потез је, дакле, Путинов. Међутим, он није ни тако очигледан ни једноставан. Си Ен Ен издваја пет Путинових могућих потеза.
1. Опсежна руска војна интервенција
Језгровита је, али прилично мало вероватна. Белорусија је од суштинске важности за Путинов осећај регионалне безбедности. Као средство одбране, она је територијални тампон између НАТО-а у Пољској. Као средство напада, омогућава приступ Сувалкију, територијалном џепу између Литваније и Пољске који је под контролом Русије, а тај простор плаши НАТО планере да би Русија могла да га опскрби тенковима, одсечући балтичке чланице војне алијансе од остатка Европе.
Војни маневри су нешто што Путина чини “својим на своме”. Он може да рачуна, можда погрешно, да се Белоруси осећају довољно блискима са својим премоћним комшијом, да Москва може да “ослободи” Белорусију од Лукашенка, који се сматра последњим европским диктатором.
Међутим, то би донело два огромна ризика. Прво је то што би руске трупе могле напросто да подстакну антивладине протесте. Други је ризик од санкција и западног одговора, где би руски марш ка Сувалкију празнину изазвао пажњу НАТО-а.
Амерички председник Доналд Трамп у великом делу онога што чини може се сматрати сумњивом Путиновом подршком. Путин, такође, може с правом да процени да Кремљ не би требало да ризикује много пред америчке председничке изборе у новембру. Уосталом, руска економија не би могла добро да се носи са даљим притиском. Укратко, вероватно се може изгубити много више од грубог марша руских јединица у Минск, него што се може добити.
2. Бити мало паметнији од тенкова
Кремљ је познат по спорим и неочекиваним потезима. Ослобађање више од 30 руских заробљеника од стране Белорусије, оптужених да су плаћеници, следило је уз коментар Кремља да “релевантна одељења” две земље (читај: обавештајне службе) сада блиско сарађују. Путин је могао да шаље своје преговараче, увежбане да искључују друштвене мреже и да изаберу правог појединца за удар на њега, а не да нагрну на гомилу. Током наредних месеци, ова тиха бруталност могла би да буде Путинов адут у односима са Лукашенком.
3. Рећи Лукашенку да је време да оде
Овај потез би био изузетно ризичан. Кремљ би у основи оснажио опозицију коју предводи Светлана Тихановскаја, која се може се надати да ће трајне везе са Русијом, за које је Белорусија интимно везана и економски и друштвено, значити да ће свака будућа влада тражити присне односе са Москвом.
Међутим, већа би криза била ако би пао још један диктатор и Путин то не може да допусти. Свака нова белоруска влада вероватно би гледала према Западу и ЕУ ради моменталне помоћи. Последњи пут када је неки руски комшија тако брзо гледао ка Западу био је “случај Украјина” и Кремљ је тада извршио инвазију. Превише је недостатака и ризика да би пуштање Лукашенка низ воду, без пажљиво планиране алтернативе, било за Путина привлачно.
4. Расписати нове изборе и истаћи проруског кандидата
Пре више од деценије, ово је била омиљена Путинова опција. Москва је била мајстор у креирању и присиљавању на победу на локалним изборима својих пулена, често технократа који су се тек тако стварали ниоткуда.
Нови избори би смирили протесте, док би кандидат “треће опције” за председника могао да увери белоруске безбедносне службе и елиту да још увек држе све полуге власти. Ипак, Москва такође мора да буде опрезна да би давање уступака протестној гомили у Минску могло да подстакне на нове и шире њихове захтеве. С друге стране, нови избори за које би демонстранти могли да закључе да су монтирани поново би их могли вратити на улице.
5. Не радити ништа седмицу или две
Пустити да се повећа притисак на Лукашенка, јер протести почињу да утичу на обичан живот. Други протестни покрети временом ће се угасити, насиље обуздати, модрице демонстраната ће избледети. Свакодневне бриге постаће све важније, јер оне доминирају над идеологијом када се становништво деценијама суочава са корумпираном и репресивном владом. Важност запослења и плата доћи ће до изражаја када еуфорија слободног изражавања и револта на улици почне да бледи. Вођа демонстраната тренутно се налази у Литванији, па ће временом окупљеној маси зафалити усредсређености и мотивације.
С обзиром на то колико су несавршене остале четири горенаведене опције, ово је можда Путинов први избор.
Нападнута руско-турска војна патрола у Идлибу. Више о томе читрајте ОВДЕ.
Извор: nova.rs
