Претпоставља се да би овај број могао бити и већи, јер има оболелих који се, упркос саветима лекара, сами леће код куће.

Узрок болести непознат

Избор заразе још није утврђен, пошто су анализе крви животиња из заражених домаћинстава показале да је сва тестирана стока у Ноћају здрава.

- Сви они који су били у контакту с оболелима, а имају симптоме налик грипу, треба одмах да се јаве свом лекару. Ако се не лечи на време, „кју“ грозница може да доведе до оштећења срчаних залистака, тешке упале јетре, а у неким случајевма и до смрти – објашњава епидемиолог др Снежана Медић, начелница Центра за контролу и сузбијање болести Завода за јавно здравље у Сремској Митровици.

Пошто у селу није откривена ниједна заражена овца или крава, неки сумњају да је због близине границе зараза стигла из Босне. „Кју“ грозница се у много блажем облику први пут појавила у Ноћају пре три године, међутим, ни тада није откривен узрочник болести. Због тога се претпоставља да је могуће да се зараза проширила путем прашине и ваздуха.

Заразили се на фудбалском турниру?

Како је већина оболелих била у спортској хали на божићном турниру у малом фудбалу, сумња се да су се ту и заразили. Ова хала припада школи и налази се у близини домаћинстава која се баве узгојем стоке на отвореном. У њој ђаци три пута недељно имају часове физичког, а до сада је заражен само један 13-годишњи ученик.

У Републичкој ветеринарској инспекцији је саопштено да је сваки од 63 узорка крви узетих од стоке у домаћинствима оболелих био негативан. Мада ни код једног грла није пронађен узрочник „кју“ грознице, узорковање се и даље наставља.

- Сви оболели од „кју“ грознице осећају се добро, њихово стање се редовно прати и добро одговарају на прописану терапију. Њих 11 хоспитализовано је на инфективном, а четворо на интерном одељењу болнице – саопштила је Биљана Сремчић, пи-ар Опште болнице у Сремској Митровици.

Б. Нинковић

Девојка за воланом

Аутобуска линији „44″, на којој се саобраћа од Дунав станице до Сењака, само је једна од бројних на којој путници имају притужбе на недолично понашање возача.

- Возач никад не поштује ред вожње, па је тако, пре неко вече решио да не вози у последњем дневном термину, а ми смо до куће морали пешице. Вози пребрзо, а неретко волан препусти девојци, која очито није обучена за тај посао. Уз то, јако је нељубазан, па чим му неко упути примедбу, почне да вређа. Више пута смо се жалили ГСП-у, али он и даље ради – каже путница Марија Јовановић.

Славица Стевановић, портпарол ГСП „Београд“, каже да унутрашња контрола овог предузећа свакодневно надзире понашање возача и реагује на притужбе суграђана.

- Процедура за пријем возача је сложена, јер сви кандидати морају да прођу вишеделни психотест и лекарске прегледе, а тек онда долазе на ред тестови о познавању саобраћајних прописа, разговор са комисијом и посебна обука, на којој уче управо како да се понашају и комуницирају са путницима – кажу у ГСП.

Анонимне пријаве

- У предузећу тренутно ради око 1.000 возача, па се увек деси да неко од њих не поштује правила. Примера ради, строго су забрањени телефонирање, пушење у кабини, слушање музике и разговор са другом особом током вожње, али се многи о то оглушују. Зато и постоји контрола, која сваког возача ухваћеног у прекршају дисциплински кажњава – каже Стевановићева.

Она додаје да, у случају било каквог проблема, путници морају да пријаве случај ГСП-у „Београд“, телефоном или електронском поштом.

- Суграђани нас зову, што је за похвалу, али већина њих не жели да остави име и презиме или гаражни број возила, што нам отежава посао – каже Стевановићева.

Кад је о приватним превозницима реч, жалбе се углавном упућују директно превозницима или Дирекцији за јавни превоз, која их потом прослеђује власницима ових фирми.

- На нашем интернет сајту постоји опција путем које путници могу да се жале, а могу да нас зову и телефоном. Критике су увек добродошле и на њих увек реагујемо, јер ћемо само тако побољшати превоз – каже Душко Крстић, директор саобраћаја у фирми „Веолија“.

А. Кончар

Ожиљци на души

Други ожиљак на души Жарко Шешум је добио док је играо у мађарском Веспрему, када су хулигани лишили живота његовог пријатеља убодом ножа у срце, румунског рукометаша Марјана Козму. Српски рукометаш је притекао да помогне свом другу, при чему је добио ударац ногом у главу, и зарадио прелом јагодичне кости, због чега је имао две операције. Упркос повреди, Шешум је успео да на рукама однесе до болнице тешко повређеног хрватског рукометаша Ивана Пешића и на тај начин му спасе живот. За храброг Жарка стизале су похвале са свих страна.

- Баш сам малерозан, не знам чиме сам то заслужио. Надам се да ће ми догађај из „Арене“ бити последња непријатност у животу – са уздахом каже Шешум и пре него што смо му поставили питање.

Шта је са повредом ока коју сте задобили у „Арени“?

- Нема ништа ново. Одмах по изласку са ВМА вратио сам се у Немачку и од среде се налазим на кућном лечењу у Манхајму. Био сам на прегледу, део сочива је оштећен. Вид ми је још замућен, има крви у оку, а зеница је проширена. Треба да прође време да капи престану да делују, како би се око очистило, и тек тада ћу сазнати да ли постоје неке сметње за вид. Верујем да ћу то сазнати за дан-два.

Помешана осећања

Да ли се сећате немилог догађаја?

- Не. Осетио сам само бол, отворио око и ништа нисам видео. Катастрофа. Сазнао сам од других да је нешто праснуло на терену, не знам да ли је био у питању новчић или упаљач, али због глупости сам пропустио финалну утакмицу на ЕП. Разумем спортску повреду, али глупост никако. Лекари су ме прегледали у свлачионици и наложили да хитно идем у болницу, тако да сам се обрео на Војно медицинској академији. Захвалан сам особљу ове установе на бризи, лечењу и што су ми мимо праксе дозволили да из „Арене“ посматрам другове у финалу.

С каквим сте осећањима посматрали меч Србија-Данска?

- Помешаним. Тужан због повреде и немогућности да помогнем друговима и срећан што смо освојили медаљу. Много је теже на трибинама него на терену. Имам утисак као да сам преспавао завршетак Европског првенства.

Због повреде нисте присуствовали дочеку на балкону. Да ли вам је то тешко пало?

- Наравно, али велика је ствар да, иако из оправданих разлог нисам био присутан величанственом скупу, 20.000 људи скандира моје име, на чему сам им захвалан. Значи, нешто сам урадио за свој народ. Боже здравља, биће времена за балкон.

Сећања на Козму не бледе

У среду се навршава годишњица убиства Марјана Козме. Да ли ћете посетити његов гроб?

- Не могу због обавеза, али ћу запалити свећу, што сваке године радим. Често сам у контакту са његовом породицом. Сећање на њега никада неће избледети, јер на Марјана увек мислим са осмехом, изузев ружен успомене на догађај када је убијен.

Да ли сте у контакту са хрватским рукометашем Иваном Пешићем?

- Увек се лепо испричамо када се видимо. Нерадо се сећамо дана када нам је пријатељ настрадао, а нас двојица тешко повређени.

Српском репрезентативцу Шешуму нису јасне побуде појединих навијача, као ни њихов начин изражавања задовољства или незадовољства.

- Не могу да схватим побуде онога ко баца тврде предмете на терен. Верујем да није имао намеру да мене погоди, али, без обзира на то, могао је да повредити било кога другог и да доведе у питање завршетак утакмице са Хрватском. Постоје начини изражавања задовољства и незадовољства, а тај што ме је повредио изабрао је најгори начин лечеља сопствених фрустрација. Таквима није место на трибинама.

С.Милошевић

- Када почињеш ништа не очекујеш, само се надаш да ће све бити ОК. Потом у једном тренутку схватиш да без музике не иде, да постоји неки дар који гарантује квалитет опстанка, али и тај дар мора да се пази. Мора човек да се обогаћује, да буде бољи него што је био јер му то помаже у креативности, да се не би рециклирао – напомиње фронтмен састава, Цане.

Можете ли тачно одредити тренутак када је естрада узела рокенрол Србији?

- Одувек је било тако. Ми и групе попут нас, сви који смо радили на свом изразу, на аутентичности и оригиналности, ми смо изузетак. Нисмо ни ми нешто посебно, али се разликујемо од средине у којој смо. Није свако могао да изда „1.000 година“, то је само прошло кроз нас и почело да живи. Естрада је трговина лажним емоцијама, глупим стереотипима и потчињавање масе нечијој глупости. То је излазак у сусрет ниским нагонима мрачне гомиле, а као што знамо „мрачна гомила многима је кичму сломила“.

Видите ли наследнике на музичкој сцени данас?

- Сваки бенд који је негде свој, јесте наследник. Питање је посебности, сваки човек је посебан кад се роди, али не размишља о томе, него се утопи у бујицу која га носи. Сви су у фазону „не могу о томе да размишљам“, а у ствари нису свесни да су тиме пристали на робију.

Припадате генерацији која је најгоре прошла у свему што нам се догађало. Има ли смисла данас се бунити или је баш сада бунт најпотребнији?

- Време које долази тражи јунаштво и храброст од нас, јер све је гладац, а у ствари јадац. Мало има за све људе и за то мало што има, људи су спремни да продају и оно што су добили са небеса. Када им се постави избор да бирају између слободе и стомака, изабраће стомак, што је негде и нормално, јер у слободи нема сигурности.

Одакле је дошла и шта је значила она религиозна фаза вашег стваралаштва?

- Упалио сам светло у свом животу и постало је све јасно. Дефинисале су се ствари и схватио сам шта је битно, а шта није. Веровање у Бога је живот у својој истини, ма каква да је. Тешко је бити свој и очувати породицу, а не продати душу. Наравно, компромиси морају да се праве, али не они који ће ићи преко твог идентитета и интегритета, да те пониште као човека. Зато не би требало да заборавимо нашу младост, јер смо тада били најмање корумпирани.

„Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој“, гласила је тема на писменом задатку у једној београдској гимназији. Да ли сте икада мислили да ћете се деци обраћати кроз музику?

- Драго ми је због тога, делује ми као да су нас сместили у музеј воштаних фигура, ту смо заувек. Такође, наша музика није завршена, њен крај није онда када се песма сними. Ми смо само снимили импулс, који када људи слушају живи и у њима. Родитељи пуштају „Брејкерсе“ својим клинцима, доводе их на концерте и драго ми је што су то деца од 11-12 година, некад и млађа. Видим и по мојој ћерки, која има коментаре на то што чује, њена питања су сасвим на месту, јер она чује нешто о чему нисам ни ја размишљао кад сам писао песму.

Ако сте 2000. године певали за промене, да ли бисте то опет урадили или мислите да овде више ништа не треба мењати?

- Певам за човека, да му се врати достојанство, да не мора да се стиди пред децом, женом и самим собом. Да може да живи од свог рада, да од њега не праве мајмуна. У овом сулудом свету у коме живимо, ја само желим нормалност. Није овако само код нас, али се код нас види, јер немамо слободу и никада је нисмо ни имали. Ми живимо у контролисаном дивљаштву, које се форсира путем глупих филмова и глупе музике. Ми не знамо шта нам треба, с обзиром на то да нам треба све. Надамо се да ће све бити добро, а наду не може нико да нам узме.

Невена Јанковић

Апотекарка му каже да немају, он тражи од јагода, али немају ни тај.

Младић упита:

- А да немате од јабука?

Тек ће баба у реду иза њега:

- Па, дете, јел ће ти то да користиш да ј…ш или да правиш компот?

- Иако власт понавља да ЕУ нема алтернативу, по нама конкретна алтернатива је програм развоја Војводине и целе Србије. Јер, развој Србије и нормална економска сарадња са свим државама је алтернатива погрешној и наопакој политици садашње власти, која је у својој површности ЕУ претворила у догму важнију од живота саме Србије – истакао је Коштуница. Коштуница је казао да га, осим лоших економских показатеља, посебно забрињава нарушавање уставног поретка Србије, који је извршен усвајањем противуставног Статута Покрајине.

- Нема и не може бити стабилног и дуготрајног развоја и напретка Војводине на трошним основама противправног Статута. Развој и напредак нераздвојно су повезани са правном државом и поштовањем важећег уставног и правног поретка. Зато је од непроцењиве важности за дуготрајан и стабилан развој Војводине да се покрајински Статут промени и у потпуности усклади са уставним одредбама – рекао је Коштуница.

Када је у питању програм развоја Војводине, Коштуница је указао да је број становника у Војводини опао за 100.000, што је, како је рекао, више него забрињавајући податак.

С. Костић

ПОТПИС

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА Руше уставни поредак Србије

- Тим оперативним планом уложиће се у развој цивилног друштва, економско и инфраструктурно јачање севера – тврди извор „Правде“ из Тачијевог кабинета. Он додаје да су у протеклих десетак дана интензивирани контакти са представницима Срба са севера Косова и да је Тачи спреман да започне директне преговоре са лидерима српских институција.

- Утицајни Албанци, по наговору међународног цивилног посредника Питера Фејта и америчког амбасадора Кристофера Дела, остварили су прве контакте са вођама Срба са тог подручја, али се имена посредника чувају у тајности, јер се ради о утицајним бизнисменима са једне и са друге стране. У оквиру плана о укидању надгледане независности, Тачијев кабинет је предвидео да преко цивилног друштва уложи милион и по евра, како би се повећањем броја чланова невладиних организација створила каква-таква подршка даљем инфилтрирању Срба у косовске институције – каже наш извор. Према његовим речима, Тачи је одустао од примене насилних мера на северу Косова, а највећу улогу у имплементацији владиног плана има министар локалне самоуправе Косова Слободан Петровић, чији је задатак да активира чланове и присталице Самосталне либералне странке да се укључе у процес оживљавања цивилног друштва и да тако посредно подрже припремни тим за северну Митровицу.

- План постоји – изјавио је Петровић, наводећи да је, по оцени бројних међународних институција и субјеката, његово министарство оцењено као најуспешније и да је добио подршку да север Косова уклопи у косовско друштво.

Лидери Срба са севера Косова једногласни су у оцени да Тачи парама неће успети да придобије Србе, али, како каже потпредседник Скупштине заједница општина КиМ Марко Јакшић, у сваком житу има кукоља.

- Не постоји цена због које ћемо се одрећи матичне државе Србије – каже Јакшић.

Н. З.

ПОТПИС

КОСОВСКА МИТРОВИЦА Срби не дају север

Њихови сународници на Космету као да су једва дочекали да им одлазак до места где  се уписују зарад плате, отежа природна непогода. Седам дана неће морати да се излажу ризику јутарњег буђења, моћи ће да спавају зимским сном. А зашто и не би, када су у протеклих 12 година њихове трпезе пунили  други? Разум стаје при помисли да је мајчица Србија за њих, упркос полупразним лонцима, за њихово уљуљкавање у зимском сну од 12. јуна 1999. године, када је окончан „Милосрдни анђео“ до данас, издвојила ни мање ни више до 6.000.000.000 евра. Цифра на којој би им позавидели и становници Монте Карла, а камоли њихове комшије Албанци, који преживљавају са 130 до 250 евра месечно. „Грешка“, рекао би грешни брат Слободан, није толико. Више, знатно више. „Не рачунаш брате, дупле плате, које примају упркос томе што су продали имовину и са собом у Србију понели од 100.000 до 5.000.000 евра. Не рачунаш да уз плату коју примају на име патриотске жртве, јер једном месечно, мада и ређе, долазе на Косово и Метохију, примају бар још једну из радног односа по Србији, а приде су ослобођени су пореза на издавање станова које су купили залогом патриотизма. Питам како, а грешни брат рече: „Мењају имена, станове књиже на умрле бабе и прабабе, исте оне које су ставили на спискове повратника, попут оног патриоте из Осојана, или овог нашег вајног политичара из Грачанице, који има пет година дуплираног радног стажа“.

Набраја грешни брат, па се сети да пре пет дана, када су наноси снега достизали висину до једног метра, прилаз згради општине Приштине, која је измештена у Грачаницу, није имао ко да очисти. „Временске непогоде спречиле их да дођу до свратишта. Крив је Бојан Стојановић, председник косовске општине Грачаница, што врата на српским институцијама не могу да се отворе, што српски ђаци не похађају наставу, што полуписмени добијају дипломе, што је у употреби шатровачки уместо српског језика, и што сами себе гушимо и гасимо, што стварамо нацију нерадника, имбецила…

Сетих се, такође, и налога бившег амбасадора САД Тине Кајданоу упућеног Тачију и његовим у том тренутку ратоборним члановима кабинета: „српске институције не смете дирати. Оне ће саме себе угасити. Оне немају функцију. Оне служе за прање пара, а то вама одговара. Колико би ваш буџет био тањи да није пара из Србије?“ Пет стотина милиона евра на годишњем нивоу.

Снег, и санте леда оковале су избегличка насеља у Грачаници, Штрпцу и Косову Пољу. Питају се и они где су државни функционери, где су хиљаде радника запослених у српским институцијама да бар сврате и стегну залеђену руку, ону на име које примају плате, да се увере да ће и Србија и свет схватити шта је фикција а шта стварност на Косову и Метохији.

Неђељко Зејак