Пише: Иван Ристић Савремени свет налази се у историјском тренутку дубоких промена, које воде ка дисперзији светске моћи и формирању мултиполарног међународног поретка у правом смислу те речи. Глобална динамика економског раста и развоја постепено се премешта у азијско-пацифички регион, чиме се драматично умањују могућности Запада да преко сопствених полуга моћи пресудно утиче на глобална дешавања. Неумерени оптимизам о наводном „крају историје“ и победи универзалних западних вредности на свим меридијанима планете, изазван крахом Варшавског уговора, показао се као потпуно неоснован. Фијаско који је либерално схватање света доживело убрзо након отрежњења довео је до избијања традиционалних оса политичких подела на површину.

Посматрано кроз историјску перспективу, до конфликата је долазило најпре због колонијалног, затим идеолошког супарништва, да би читав процес у времену у коме живимо добио обрисе “супарништва вредносних оријентира”. Идеја инсистирања на економским и тржишним законитостима која је требало да доведу до превазилажења анимозитета других врста распршила се као мехур од сапунице. Дерогирање државе као све мањег носиоца права и обавеза у међународном поретку кроз промењене основе моћи доводи до међузависности као основног тренда новог света. У складу са тим, прожимање је природан историјски процес који карактерише цивилизацијске односе. Међутим, оно се одвија на социјеталном нивоу, док су сукоби карактеристика политичке равни.

Цивилизацијске разлике на међудржавном нивоу могу да превазиђу савези „када се две или више држава суочи са заједничком опасношћу по безбедност". Најбољи пример за то је изнуђена сарадња западне и исламске цивилизације у решавању проблема на Блиском истоку.

Конфронтације које у међународном контексту настају могу се формулисати као “борба за доминацију у формирању кључних принципа организације будућег међународног система”. Нови изазови базирани на цивилизацијској дисхармонији доводе у питање сам темељ целокупног међународног поретка. Кључне цивилизацијске разлике леже у различитим перцепцијама вредности и установа које их чине, а међусобно препознавање субјеката као припадника исте цивилизације доводи до идентификације у односу на спољњег непријатеља. Након напуштања транснационалних идеолошких поставки, религије поново постају основ идентитетског упоришта.

Најсвеобухватнијом се чини подела цивилизација коју је утврдио Семјуел Хантингтон. Према његовом схватању, постоје кинеска, јапанска, латиноамеричка, хинду, афричка, будистичка, исламска, западна и православна цивилизација.

Свет се данас, међутим, чини далеко песимистичнијим местом него што га је својевремено видео Хантингтон. Промена геополитичке и идеолошке основе сукобљавања донела је својеврсну форму прокси сукоба са верско-секташким обележјима. Нова тенденција која пресудно обележава свет у коме живимо данас и усмерава онај у коме ћемо живети сутра су сукоби унутар самих цивилизација и конфликтне тачке додира које истовремено показују историјски континуитет њиховог сукоба. Примери попут арапског света након Арапског пролећа, идеолошких конфликата у Латинској Америци, али и нових десекуларизујућих тенденција у Европи говоре томе у прилог. Пораз киршнеризма у Аргентини, пропаст колумбијског мировног споразума на референдуму, као и повлачење теологије ослобођења као кључне компоненте латиноамеричке цивилизације довели су до ревитализације Монроове доктрине и распиривања нових идеолошких сукоба у хладноратовском маниру. Ни на први поглед унификована Европа није изузетак. Клерикалне тенденције у Пољској и немачка континенталистичка геополитика која на простору десовјетизоване Источне Европе не игра увек у истом колу са атлантизмом говоре томе у прилог.

Повратак геополитике

Започето као уверење да су миграције радне снаге неопходне европским тржиштима током обнове, дошло се до перцепције да „ислам не припада европи“. Након Исламске револуције 1979. Иранци су се профилисали као посебна цивилизација унутар исламског корпуса. Шиитски лук, који исламску цивилизацију дели по линијама исток-запад и север-југ пресудно утиче на преобликовање Блиског истока, које је у току. Утицај Ирана на Хезболах, Хамас, грађански рат у Сирији и одбрани од агресије на Јемен показује њену -виталност. Висок ниво културне и националне самосвести Иранаца и њихова геополитичка везаност за евроазијски пол суштински опредељују ову цивилизацију да следи сопствени геополитички курс у циљу остварења регионалне хегемоније. Изостанак „Дејтонског сценарија“ у Сирији говори о непостојању базичног консензуса око кључних питања тог конфликта, као и различитих тумачења исхода Арапског пролећа. Неки нови Сајкс-Пикоов споразум би морао да омогући да Блиски исток опстане и пронађе свој пут „у миру са самим собом“. Тачке судара цивилизација прожимају читав глобус. Од контакта хинду и исламске цивилизације у Кашмиру, којој нуклеарна димензија даје додатни печат, преко Балтика и Украјине, где се сусрећу западна и православна цивилизација, све до потпуне деструкције мексичких институција услед трговине наркотицима на месту судара западне са латиноамеричком цивилизацијом, јасна је матрица према којој цивилизацијски сукоб тиња независно од просторног контекста и историјских околности. Карактеристичан пример контакта је балкански „мини сукоб цивилизација“. За исламску цивилизацију је Балкан „пролаз ка Европи“, за западну стратешка сфера транспортних коридора од прворазредног економског интереса, док је за православну последња линија одбране. Несврстани положај Југославије у глобалној биполарној подели би се можда могао објаснити цивилизацијском поделом. Југословенски самоуправни социјализам је, попут арапског, имао специфичну еманципаторску улогу у смеру превазилажења интеррелигијског јаза који се чинио непремостивим. Међутим, пад биполарног поретка је осу цивилизацијског сукоба између Запада, православља и ислама избацио на површину и опстанак Југославије учинио немогућим. Продор кинеске трговачке цивилизације ка Западу у циљу разбијања поморске блокаде преко централне Азије биће кључ будуће глобалне расподеле карата. Изградњом кинеског мегапројекта Један појас, један пут цивилизацијско средиште ће се, по законима међународних односа, померати ка истоку. То неминовно значи продубљивање постојећег тихог сукоба у Синкјангу и његову експанзију на читав простор Централне Азије. Евидентно је да се геополитика вратила на велика врата. Међутим, еволуирање из унимултиполарног ка заокруженом мултиполарном поретку неће бити ни брзо ни безболно. Било да се новонастала ситуација посматра као она у којој је „свет поново постао нормалан“ или некако другачије, она ће из корена изменити свет за какав данас знамо. Најреалнији исход је онај у коме „неће бити суперсила, већ само великих и регионаних сила, и капитализма различитих верзија“. У таквом свету ће се конфликти наставити на цивилизацијским основама, а највећу цену платиће народи на рубовима цивилизација, посебно на местима која оптерећују непромењиве законитости геополитике. Извор: Правда