Правда

Свима којима ово звучи познато биће лакше ако кажемо да је много познатије име овог господина - Гроф Монте Кристо. На скоро 14-ту годишњицу свог боравка у затвору, последњег дана фебруара месеца 1829., пером измишљени затвореник Александра Диме побегао је из Шато Д,Иф-а, француског претходника чувеног Алкатраза и веома далеког рођака нама чувенијег Шевенингена. Елем, да су били мало наклоњенији према класицима светске књижевности, управитељи Хашког трибунала могли су сачекати још три и по месеца, па да симболички повежу два необична затвореника, од којих је један писао силне књиге, а други у књизи само силно боравио. Тим пре што се овај први, војвода, у затвору обрео два дана пре годишњице хапшења оног другог, грофа. О томе да су само медицинске науке спречиле правне науке да досегну и до изједначавања ове две завидне дужине боравка у притвору - и да не говоримо. Сем ових нумеричких разлога, нема неке веће логичке потребе да се повлаче било какве друге паралеле са стварношћу и Александром Димом. Од „Грофа Монте Криста“ па све до „Три мускетара“, само да се прецизно разумемо.

Прочитајте још: МИШКОВИЋИ НАПУСТИЛИ СРБИЈУ: Марко на Ибици, тата наводно у Дубровнику!

Једанаест година, осам месеци и четрнаест дана је раздаљина између датума када се Војислав Шешељ у Београду добровољно предао Хагу и датума када је Хаг још добровољније предао Војислава Шешеља Београду. Између та два датума постоји 2.988 радних дана. За време толиких радних дана један човек може укруг пешке прећи два пута око земљине кугле и то највећом, екваторијалном раздаљином, која износи 40.075 километара. Тако да није чудо што се светски орган правде тако завртео укруг по питању разлога свог постојања у овом случају. Уз то, ова последња цифра, ако се искаже у еврима уместо у километрима, представља плату тужиоца Хашког трибунала, која пак износи 335 просечних плата у Србији. Толико запослених има једна овдашња фабрика цемента, која годишње произведе 1,2 милиона тона цемента. Није ни чудо, дакле, што се Хашки трибунал приде и ментално зацементирао поводом сваког питања о потреби дужине притвора свог најдужег притвореника. Математика, та незгодна наука, надаље каже и да је Хаг сматрао да је Шешељ минимум 5,64 пута сумњивији од, рецимо, Рамуша Харадинаја, који је за укупно четири и кусур године својих суђења два пута био ослобођен. Биљана Плавшић, узмимо њу за следећи пример, имала је затворску казну 8 месеци мању од Шешељеве силом прилика скраћене притворске мере, уз образложење судија да „ниједна казна коју веће може да изрекне не може да у целости изрази ужас свега што се догодило нити стравичне последице тих догађаја по хиљаде жртава“. Било би занимљиво чути неко образложење и за ово садашње пуштање на привремену слободу, а које се свечано дочекује уз проклињање веома неизвесног реда летења. Који је такав јер ред је да се избегне свака могућност огромне дестабилизације државе, а у зони за пријем пртљага авионских путника. Одавно је познато да се коферима руши власт, беше већ једном такав покушај. И ето нас ту где смо, Александар Дима га не би написао ни да је и физички бесмртан: седам Влада и шест Премијера касније, оптужени се враћа на место свог тако дирљивог и тако заборављеног испраћаја. Његова некадашња политичка опција је истовремено и на власти и ван парламента, у зависности од тога у ком то периоду и на који део ње мислимо, а што се мери такозваном способношћу европских преумљења. Његови бивши политички противници у дубини своје душе размишљају о неким новим Декларацијама Помирења, које би, после социјалистичког, укључиле и радикалски део политичког спектра у евентуално ново парламентарно преживљавање. Његови будући ватрени говори биће досадни мирољубиви есеји у поређењу са оним што свакодневно излази у просечном таблоиду. Његова анахроност је скоро идентична оној која постоји код петооктобарских музејских примерака овдашње политике. А његових једанаест година и осам и по месеци избивања из земље јединствена су шанса да из прве руке чујемо како изгледа кад је све као некада, а истовремено ништа више није исто. Јер овај долазак је вероватно права мера да се разуме како се то и где све овде код нас отишло. А зашто је то тако, Хаг би га знао. Воја Жанетић Извор: Вечерње Новости