Правда

По­ред ко­ли­бе на че­ти­ри ко­ко­ши­је но­жи­це. „Дај, ба­ба, гла­ву, дај, ба­ба, гла­ву”, ви­као је ко­лац сми­је­шно уњ­ка­вим гла­сом. У до­ли­ни је го­рио Го­спић. „Та­мо иде­мо”, ре­као је Зо­ља. Сви су но­си­ли цр­не тра­ке око гла­ве, ко­ро­ту за ко­ман­дан­том Срп­ске гар­де Ђор­ђем Бо­жо­ви­ћем Ги­шком. У мра­ку им ни­сам ра­за­зна­вао ли­ца. Пр­сти су се ли­је­пи­ли за хла­дан ме­тал шмај­се­ра. Иде­мо до­ље до Вје­ша­ла. Вје­ша­ла су спо­ме­ник на Го­спић­ком гро­бљу. Спо­ме­ник обје­ше­ним Ср­би­ма. Ту је пр­ви по­ло­жај. Ис­под Вје­ша­ла. Дру­ги је у ка­пе­ли на гро­бљу. Тре­ћи код ку­ће Ми­ле По­крај­ца. „Дај, ба­ба, гла­ву, дај, ба­ба, гла­ву”, за­ур­ла­ва ко­лац. На­при­јед иде Же­љо Глу­мац. Он ка­ла­у­зи. Же­љо Глу­мац је до­ма­ћин. До­мо­ро­дац. Оста­ли су из Бе­о­гра­да, из Сер­би­је. Пр­ва гру­па се про­вла­чи из­ме­ђу спо­ме­ни­ка и не­ста­је у прав­цу ка­пе­ле. Дру­га, у ко­јој су Му­јо и Тај­сон, оста­је ис­под Вје­ша­ла. Ја од­ла­зим са тре­ћом пре­ма По­крај­че­вој ку­ћи. Ма­ли Зо­ља иде са мном. Он је ов­дје нај­мла­ђи. Уви­јек се сми­је. Оши­шан је крат­ко, уред­но из­бри­јан, чист. По чи­тав дан чи­сти оруж­је. „За­што је Тај­сон био чи­тав дан смрк­нут?” „Ка­кав би ти био да идеш на Вје­ша­ла?” „Ви­дио сам му у очи­ма мр­тав ко­тур.” „На­биј га се­би на врат, иди­о­те.” Зо­ља оста­је у дво­ри­шту, у за­кло­ну иза вре­ћа на­пу­ње­них пи­је­ском, а ја се пе­њем на та­ван. Кров је из­ре­ше­тан ме­ци­ма. Уве­за­ни ком­пле­ти но­ви­на по­ста­вље­ни су по­ред про­зо­ра. Ту је мој по­ло­жај, на кро­ву ку­ће у ис­точ­ном Го­спи­ћу, на та­ва­ну ку­ће пр­во­бор­ца ко­ји је збри­сао, у за­кло­ну од ком­пле­та „Ду­ге”. Са до­бро­вољ­ци­ма Срп­ске гар­де, сти­гао сам сре­ди­ном сеп­тем­бра де­ве­де­сет пр­ве у ис­точ­ни Го­спић, у Ли­ку. На мје­се­чи­ни ли­стам ком­пле­те „Ду­ге”. Про­би­је­не мет­ком. На­ла­зим мо­ју сли­ку кроз ко­ју је про­шао ме­так. „Зо­ља, по­го­дио ме ме­так”, ко­ко­да­чем са та­ва­на и ба­цам му но­ви­не. Зо­ља ис­ка­че из за­кло­на, са­ги­ње се да до­хва­ти „Ду­гу”, а он­да из мра­ка, ра­фал за­сје­че кро­шњу у дво­ри­шту. Го­ре на кро­ву чу­јем ње­гов сми­јех. „Ко­ји си иди­от. Ви­ди, ствар­но те про­на­шао ме­так.” Пу­цам у мрак. Ре­кли су ми да оту­да тре­ба да до­ђу. Да ће оту­да до­ћи. Љу­ди у цр­ном. Ју­че су у Го­спи­ћу за­кла­ли че­тр­де­сет Ср­ба. По спи­ску. Ју­че је у Го­спи­ћу па­да­ла ки­ша. Но­ви­не на ко­ји­ма ле­жим су мо­кре. Кров, из­бу­шен ме­ци­ма, про­ки­шња­ва. Мо­гли су и да по­пра­ве кров. Умо­тан ће­ба­ди­ма, ту на кро­ву, по­ку­ша­вам да за­спим. Из­ме­ђу обла­ка се про­ма­ља мје­сец. Ко су љу­ди ко­је сам срео у мра­ку? Нај­твр­ђи из под­нож­ја Те­ра­зиј­ског гре­бе­на, ко­ји но­ћас чу­ва­ју стра­жу у ку­ћа­ма из ко­јих су Ср­би оти­шли. Ко­ји чу­ва­ју гро­бље. И Вје­ша­ла. Вје­ша­ла ко­ја се ли­је­по ви­де на мје­се­чи­ни. На­при­јед се ви­ди ку­ћа ко­ја до­го­ри­је­ва. То је до­бро. Уви­јек је до­бро ка­да ис­пред го­ри ку­ћа. Не мо­гу нам при­ћи а да их не ви­ди­мо. Умор­ног, про­ки­слог, умо­та­ног ће­ба­ди­ма ко­ја су ми по­мо­гла да се ко­нач­но угри­јем, хва­та ме сан. Ју­тро је осва­ну­ло мрач­но и си­во. Бу­дио сам се спо­ро. Сје­де­ћи на кан­ти олак­ша­вам цри­је­ва. Још не­ма смје­не. Не же­лим да оста­вим кров. Ту, у миш­јем гни­је­зду, осје­ћам се до­бро. „Си­ла­зи, Је­вра!” „Не ја. Ко вас је­бе. Ов­дје је та­ко то­пло. Ов­дје је та­ко до­бро.” Ку­ће за­па­ље­не у то­ку но­ћи до­гор­је­ле су. Ви­де се са­мо ске­ле­ти кро­во­ва ко­ји се ни­су сру­ши­ли. И дим­ња­ци. До­шао је Же­љо Глу­мац да ме во­ди да оби­ла­зим ис­точ­ни дио гра­да. У за­пад­ном ди­је­лу Мер­че­по­ве уста­ше ју­че су кла­ли љу­де. Цу­ња­мо пу­стим гра­дом из ког су сви оти­шли. И љу­ди и пси. „Не­ће­мо мо­ћи да се одр­жи­мо ов­дје.” „На­рав­но да не­ће­мо. За­то су ов­дје и до­зво­ли­ли Срп­ској гар­ди да до­ђе.” Аутом, без ста­кла, без ре­ги­стра­ци­је, пе­ње­мо се пре­ма Ди­во­се­лу. Иза нас, усред по­дне­ва, чу­ју се пуц­њи, он­да екс­пло­зи­је. Па пуц­њи. Ни­је ко­шка­ње. Ни­је га­ше­ње бу­ба на сту­бу. По­че­ла је жур­ка. Уста­ше су про­би­ли. Они ко­ји су тре­ба­ли да чу­ва­ју ле­ђа Срп­ској гар­ди оти­шли су да пљач­ка­ју срп­ске ку­ће. До ба­ра­ка у Ди­во­се­лу до­ла­зи Зо­ља. Уби­ли су Му­ју, уби­ли су Тај­со­на. Он је убио тран­спор­тер. „Убио сам...”, ка­же, „си­гур­но не­ког у тран­спор­те­ру. Зо­љом.” Из Го­спи­ћа, кроз ари­шо­ве план­та­же, из­вла­чи се гру­па по гру­па до­бро­во­ља­ца. Не знам ко је пр­ви по­ме­нуо, али је по­ме­нуо. Из­да­ли су нас ко­му­ни­сти. От­куд ко­му­ни­сти. Из­да­ли су нас, мо­ра­мо да фу­ра­мо. Мо­ра­мо да бри­ше­мо. И по­чи­ње бје­жа­ни­ја. Не по­вла­че­ње. Бје­жа­ни­ја.   * * * Из ру­ку пла­во­ко­се пр­ћа­сте дје­вој­чи­це ко­ја је сје­ди­ла на ба­би­ном кри­лу, у трак­тор­ској при­ко­ли­ци, ис­па­ла је лут­ка у бла­то. Дје­вој­чи­ца је пла­ка­ла, гла­сно, пи­ска­во, за­глу­шу­ју­ће. „Ути­шај то, ба­ба!” „Сма­њи тон!” Гу­сје­ни­ца тен­ка Т-34, кон­зер­ве, ку­ти­је за сар­ди­не, пре­шла је пре­ко лут­ке. Гу­сје­ни­ца тен­ка на ко­јем пи­ше: „Пу­сти ме да умрем сам”. Зду­вач се це­ре­као, до­бро са­кри­вен, у кро­шња­ма др­ве­та. Ки­ша је би­ла све ја­ча, дјеч­ји плач, псов­ке, њи­шта­ње ко­ња би­ло је све гла­сни­је. Блат­ња­вом џа­дом од Ди­во­се­ла пре­ма Мет­ку по­вла­чи­ле су се из­бје­гли­це, на­то­ва­ре­не про­ки­слим за­ве­жља­ји­ма. Не­бо над Го­спи­ћем ша­ра­ле су сви­је­тле­ће зми­је. Из шу­ме, са по­преч­ног пу­та, из­ле­тио је пла­ви ком­би, са нат­пи­сом Срп­ска гар­да. Вра­та су се отво­ри­ла. До­бро­вољ­ци Срп­ске гар­де, са цр­ним тра­ка­ма око гла­ве, на ко­ји­ма су би­ле ко­кар­де, ис­ко­чи­ли су ис­пред тен­ка. Је­дан је отво­рио руч­ни ба­цач за јед­но­крат­ну упо­тре­бу, зо­љу, и упе­рио је у тенк. Из тен­ка се про­мо­ли­ло ли­це офи­ци­ра, из­бе­зу­мље­но, бли­је­до. Уза­луд­но сам се тру­дио да му ви­дим чи­но­ве. „Шта... се де­ша­ва?” „Окре­ћи ту кон­зер­ву на­зад!” „Шта... се деш...” „Окре­ћи ту кон­зер­ву на­зад! И на­ре­ди им да пу­ца­ју док се на­род не из­ву­че.” Би­је­ла ја­ре­ћа гла­ва из­ви­ри­ва­ла је из­ме­ђу за­ве­жља­ја. Ја­рен­це је про­ту­ри­ло но­гу пре­ко стра­ни­це трак­тор­ске при­ко­ли­це и по­ку­ша­ва­ло да ис­ко­чи. Низ ли­це упла­ше­ног чо­вје­чуљ­ка, у офи­цир­ској уни­фор­ми, ко­тр­ља­ле су се су­зе. Из­ла­зио је из тен­ка, вје­ру­ју­ћи да се ви­ше не­ће вра­ти­ти у мрач­ну ру­пу, гдје је сво­је миш­је но­жи­це, сво­ју ви­ли­цу, ко­ја се тре­сла, ве­ли­ки тр­бух, ко­ји је је­два про­шао кроз ку­по­лу тен­ка, мо­гао да са­кри­је. Али Чар­ли­ју, во­ђи гру­пе ко­ја је ис­ко­чи­ла из ком­би­ја, то ни­је би­ло до­ста. „Ве­жи­те га!” — из­ди­рао се. Зо­ља и Че­да из Жи­ти­шта ухва­ти­ли су офи­цир­чи­ћа, ко­ји се ба­тр­гао но­жи­ца­ма и од­ву­кли га пре­ма шу­ми. Пре­стао је да се опи­ре. Пре­пу­стио се суд­би­ни и до­зво­лио да га од­ву­ку у мрак, у не­по­зна­то. За­ве­за­ли су га за ариш ко­јем су већ по­че­ле да от­па­да­ју игли­це. „За­што ова­ко ра­но от­па­да­ју игли­це ари­шу?” — раз­ми­шљао сам. Дје­чак је за­пи­ша­вао гу­сје­ни­це тен­ка. „Што пи­шаш ту?” — љу­ти­ла се ба­ба. „За­пи­ша­ва га да би зар­ђао. Да би остао ту”, ка­же не­ко из мра­ка. „Овај мо­же да зар­ђа је­ди­но од кр­ви.” „Са­да ће­те, ка­пе­та­не, ка­пе­та­не са цр­ве­ном жа­бом на ка­пи, да слу­ша­те и нас са ко­кар­дом!” Тенк се окре­нуо, ме­тал­на жи­во­ти­ња, ко­ја га­ми­же по бла­ту, и усмје­рио сур­лу, сур­ли­цу пре­ма гра­ду и до­ли­ни. „Се­стро, кре­нуо си да бје­жиш. Ове љу­де да оста­виш уста­ше да их ко­љу. Сад ће­мо да ти пра­ви­мо ре­даљ­ку на бу­љу.” „Имам ма­ло ди­је­те!” — пи­штао је ка­пе­тан. „Ви­диш ли ко­ли­ко је ов­дје дје­це?” „Дај ми ту зо­љу да га стри­је­љам.” „Ко­је ко­ор­ди­на­те да­је­мо?” „Ко­је ко­ор­ди­на­те, са­мо нек се ро­ка!” „Бог вам дао здра­вље, дје­цо”, кр­кља­ла је ба­ба, сме­жу­ра­них ру­ку ко­је су ми­ри­са­ле на смрт и би­је­ли лук, по­ку­ша­ва­ју­ћи да ме за­гр­ли. Од ње­них ље­пљи­вих ру­ку — пи­па­ка, од ње­ног сли­на­вог по­љуп­ца, од пи­ске дје­вој­чи­це, ко­ја је пла­чу­ћи тра­жи­ла лут­ку, би­ло ми је му­ка. Тен­кић, ис­пред ко­јег је ишао би­је­ли голф ко­ман­дан­та ма­ле ка­сар­не, за­кр­чио је пут. Трак­то­ри са пу­ним при­ко­ли­ца­ма за­ве­жља­ја и љу­ди, коњ­ске за­пре­ге, кра­ве, ни­су мо­гли да про­ђу блат­ња­вом џа­дом пре­ма Ме­да­ку, пре­ма Сер­би­ји. Тре­ба­ло је скло­ни­ти тенк, омо­гу­ћи­ти из­вла­че­ње из­бје­гли­ца из се­ла у ко­ме су уста­ше, у про­шлом ра­ту, уби­ле дви­је хи­ља­де љу­ди, обез­би­је­ди­ти за­штит­ни­цу... Ле­жао сам у бла­ту иза јед­ног ари­ша и из шмај­се­ра, пи­кав­ца, про­из­вод­ња пе­де­сет ше­сте, пу­цао у мрак. Имао сам са­мо два окви­ра и пре­ба­цио сам ауто­мат са ра­фал­не на по­је­ди­нач­ну паљ­бу. По­сли­је пе­тог пуц­ња ауто­мат се по­ква­рио. За­ку­цао, стао. Бес­ко­ри­сни ко­мад ме­та­ла ко­ји сам са­да др­жао у ру­ка­ма са­мо је уве­ћао страх. Пре­ка­сно сам се сје­тио упо­зо­ре­ња Бла­го­ја Гу­ске са оклоп­ног во­за из Кни­на, да га ни­кад не ста­вљам на је­ди­нач­ну ва­тру, јер та­да уми­је да из­да. Ле­жао сам у мра­ку са ауто­ма­том ко­ји је за­ко­чио, и жва­као ко­мад су­вог хље­ба. За­бо­ра­вио сам да је­дем. Био сам гла­дан. Ни­сам осје­ћао ни­шта осим гла­ди. „За­што су ове го­ди­не ари­шу та­ко ра­но от­па­ле игли­це?” Јед­на за дру­гом про­ла­зи­ле су по­ред нас трак­тор­ске при­ко­ли­це. Коњ, кој­га је ту­као бр­кат Ли­ча­нин кун­да­ком по са­пи­ма, по­ку­ша­вао је уза­луд­но да из­ву­че пре­то­ва­ре­на ко­ла из бла­та. А он­да се, уз отег­нут њи­сак, сру­шио, ско­тр­љао. Тек ка­да је пао, ви­дје­ли смо ру­пу у пред­је­лу гру­ди, из ко­је је ис­ти­ца­ла крв. По­го­дио га је за­лу­та­ли ме­так. Си­пац, Ци­га­нин из Бе­о­гра­да, оштрио је нож и ме­ра­чио ка­пе­та­на. „Али, ја имам на­ре­ђе­ње да се по­ву­чем”- пи­шта­ло је оно за­ве­за­но за ариш. „По­ву­ћи ћеш се кад ми ка­же­мо, ја­ја­ро, по­ву­ћи ћеш се ка­да ти ми ка­же­мо, се­стро.” „Ми­ли­он Ср­ба уби­ли су хр­ват­ски на­ци­сти под за­шти­том Хи­тле­ра, оно што је оста­ло са­да про­тје­ру­ју, па­ле, ко­љу, под за­шти­том На­тоа и пе­то­кра­ке, не­срет­ни­че. А ти имаш на­ре­ђе­ње да се по­ву­чеш. Сто­ко! Га­де!” — за­ур­ла­вао је Цвајг, ак­ти­ви­ста. По­ноћ је одав­но ми­ну­ла ка­да су по­сљед­ње из­бје­гли­це про­шле. Пуц­њи из до­ли­не ни­су се чу­ли. Пу­ца­ли смо са­мо ми пре­ма мра­ку, пу­ца­ли смо пре­ма Го­спи­ћу...   * * * Кад су се из­бје­гли­це по­ву­кле, и ми смо кре­ну­ли пре­ма Мет­ку. За­дру­жни дом, у ко­ме је био смје­штен ма­тич­ни уред са књи­га­ма вјен­ча­них, по­го­ди­ла је гра­на­та. „Сад сам раз­ве­ден, мо­рам да ча­стим, из­гор­је­ле су књи­ге вјен­ча­них”, му­млао је Са­шо Ку­пре­ша­нин и ува­љи­вао ми фла­шу са ра­ки­јом. По­ву­као сам ве­ли­ки гу­тљај и по­чео да ри­гам. По­вра­ћао сам но­ги­це од па­у­ко­ва, пер­је, миш­је ру­но, по­вра­ћао сам утро­бу ко­ја се рас­па­да­ла. По­вра­ћао сам ко­ма­де из­бли­је­де­лих днев­них но­ви­на ста­рих пре­ко де­сет да­на, па по­но­во узи­мао фла­шу од Са­ше и на­ста­вљао да ло­чем. У цен­тар Ме­да­ка ула­зи­ле су из­бје­гли­це. Пр­ве гра­на­те, ко­је су па­ле, раз­би­ле су ста­кло на из­ло­гу се­о­ске про­дав­ни­це. Те­ту­ра­ју­ћи по мра­ку, са упа­ља­чем у ру­ка­ма, ушао сам уну­тра и, по већ по­пљач­ка­ној про­дав­ни­ци, тра­жио пре­о­ста­ле фла­ше. Док сам ула­зио, кроз из­лог, ра­сје­као сам ру­ку. Крв је ка­па­ла по блат­ња­вом по­ду. Иза ка­се ста­ја­ла је гај­ба са фла­ша­ма ви­на, ко­је је вје­ро­ват­но би­ло пре­ви­ше ка­ба­сто, да би га од­ни­је­ли, или га је не­ко у жур­би за­бо­ра­вио. На­пу­нио сам ра­нац фла­ша­ма и вра­тио се ис­пред ми­ли­циј­ске ста­ни­це у цен­тру, гдје су мом­ци у ма­скир­ним уни­фор­ма­ма, ис­под бе­тон­ске на­стре­шни­це, за­вр­ша­ва­ли са фла­шом вот­ке. Ак­ти­ви­ста из Бе­о­гра­да, без пре­стан­ка је по­на­вљао: „Из­да­ли су нас, опет су нас из­да­ли ко­му­ни­сти.” „Ко­ји ко­му­ни­сти, иди­о­те, кад та­мо ни­ко­га, осим нас, ни­је би­ло!” По­ву­кли смо се до Ме­да­ка, на­пу­сти­ли Го­спић, а пе­то­ри­цу на­ших љу­ди за­бо­ра­ви­ли смо на си­ло­су у Го­спи­ћу. Јед­но­став­но смо их за­бо­ра­ви­ли. Ни­ко се ни­је сје­тио да их оба­ви­је­сти. Пе­то­ри­цу ко­ји су оста­ли на си­ло­су, дво­ји­цу мр­твих ко­ји су оста­ли код Вје­ша­ла, ни­ко ни­је по­ми­њао. На­ли­ва­ју­ћи се ви­ном, од­ву­као сам се до фи­скул­тур­не са­ле, гдје је вој­ска но­ћи­ва­ла на стру­ња­ча­ма. Вра­та су би­ла от­кљу­ча­на. Ни­је се чу­ло хр­ка­ње. Ни­је се чу­ло ни­шта. Пи­па­ју­ћи сти­гао сам до ћо­шка, спу­стио фла­шу и ра­нац по­ред се­бе, по­крио се ши­ње­лом и по­то­нуо у мрак. Са­њао сам да ми је гра­на­та од­ни­је­ла ру­ку, са­њао сам Ни­ноч­ку Не­зва­но­ву. Сје­ди на гре­ди за­па­ље­не ку­ће и пле­те ко­шу­ље од ко­при­ве. Осам ко­шу­ља је ис­пле­ла и де­ве­ту до јед­ног ру­ка­ва. Пле­те ко­шу­ље од ко­при­ве за дје­ча­ке ко­ји на вра­ту има­ју ис­те­то­ви­ра­но:----- ОВ­ДЕ ИСЕ­ЦИ -----. Па­да­ју гре­де за­па­ље­не ку­ће. По­че­ла је да јој го­ри ко­са. Дрх­тим. Хлад­но ми је. Уза­луд сам ку­ћу за­па­лио. Не мо­гу да се угри­јем. Обла­чи­мо ко­шу­ље. Нас де­ве­то­ро. Мо­ја је без јед­ног ру­ка­ва. Умје­сто де­сном ру­ком, ма­шем јој кри­лом, чи­је је пер­је ули­је­пље­но кр­вљу. Мо­јом или ту­ђом. Не знам. Бра­до­ња Зду­вач се смје­шка. Пре­мје­шта се са јед­не на дру­гу но­гу. Ни­шта не бри­ни, све ће то по­но­во из­ра­сти. Све ће то на­род по­зла­ти­ти. И ста­вља ми злат­ни­ке, пр­во на јед­но, па на дру­го око. Осли­је­пио сам. Не ви­дим, не ви­дим ни­шта осим ва­тре.   * * * Бу­дио сам се ду­го, гле­да­ју­ћи у пла­фон на ко­ме је би­ла ве­ли­ка ру­жна мр­ља од вла­ге. На­по­љу је си­ја­ло сун­це. При­је не­го што уста­нем, хтио сам да ис­пу­шим ци­га­ру, по­сљед­њу ци­га­ру за ко­ју сам си­гу­ран да сам је ште­ко­вао у џе­пу вој­нич­ке блу­зе. Али ни­сам имао упа­ља­ча. Не­гдје сам га у мра­ку си­ноћ из­гу­био. По­кри­вен ће­бе­том пре­ко гла­ве, до ме­не је ле­жао чо­вјек. „Ком­ши­ја, де отри зу­бе”, ре­као сам от­пи­ја­ју­ћи го­лем гу­тљај. Он је ћу­тао. „Да не­маш мо­жда ва­тре?” Тек та­да, при­ми­је­тио сам кр­ва­ву ја­стуч­ни­цу, на ко­јој је онај до ме­не ле­жао. Пре­но­ћио сам у са­ли са мр­тва­цем. До ње­га је ле­жао дру­ги. Не­по­кри­ве­на ли­ца. Онај дру­ги ко­га у мра­ку ни­сам ви­дио. Прет­ход­ног да­на упа­ли су Хр­ва­ти са два тран­спор­те­ра. За­па­ли­ли не­ко­ли­ко ку­ћа, по­у­би­ја­ли оне ко­ји ни­су успје­ли да по­бјег­ну. А он­да су оба тран­спор­те­ра, пу­на му­ни­ци­је на­ми­је­ње­не оп­ко­ље­ном хр­ват­ском се­лу Ло­вин­цу, од­ле­тје­ла у ва­здух. Ову дво­ји­цу си­гур­но су до­ни­је­ли ју­че по мра­ку, из По­чи­те­ља. И ни­су има­ли гдје да их смје­сте. Осје­ћао сам се као Ба­бе­љев ју­нак у је­вреј­ској ку­ћи. Ве­ли­ка зе­ле­на му­ва зу­ја­ла је око ле­ша, ко­ме је ме­так од про­тив­а­ви­он­ца раз­дро­био че­љуст. А он­да сам по­чео да се сми­јем. Сје­тио сам се ка­ко про­шли пут, у овој ис­тој са­ли, ни­сам мо­гао да за­спим због хр­ка­ња. Гр­мља­ви­на гра­на­та и пуц­њи ни­су ми сме­та­ли, али хр­ка­ње ми ни­је да­ло да за­спим. Ови бар ни­су хр­ка­ли. Из­вла­чио сам се по­пут гми­зав­ца, из ја­зби­не, жмир­ка­ју­ћи на сун­цу. Ис­пред ауто­бу­са, ко­ји је до­ве­зао до­бро­вољ­це, чу­ло се псо­ва­ње, ви­ка. Сви су јед­ни дру­ге оп­ту­жи­ва­ли за оно што се ју­че до­го­ди­ло. Дво­ји­ца су при­је­ти­ла је­дан дру­гом, а тре­ћи је пра­вио по­сао са дје­ча­ци­ма. Два­на­е­сто­го­ди­шња­ци­ма из Ме­да­ка. Ми­је­њао је пи­штољ, ше­сти­цу, за ауто­мат. За­бо­ра­ви­ли смо пе­то­ри­цу љу­ди на си­ло­су као ки­шо­бран кад за­бо­ра­виш, као ши­би­цу кад ти оста­не на сто­лу. На сте­пе­ни­шту не­ка­да­шње ка­фа­не, пре­тво­ре­не у ми­ли­циј­ску ста­ни­цу, из­ле­жа­ва­ли су се на сун­цу ло­кал­ни мом­ци — срп­ска ми­ли­ци­ја, и пи­ли ра­ки­ју из обли­жње рад­ње, чи­ји је из­лог си­ноћ раз­би­ла гра­на­та. На про­зо­ру ка­фа­не пи­са­ло је: Ми­ли­ци­ја. Ћи­ри­ли­цом. Пр­ви пут по­сли­је пе­де­сет го­ди­на. Сва три сло­ва „И” би­ла су на­пи­са­на ла­ти­ни­цом”. Око под­не сти­же Ду­ле Ор­ло­вић, опе­ра­ти­вац из Кни­на. „Ај­де­мо, мом­ци, ај­де­мо, до­бри мом­ци, гар­да је вој­ска, зар ни­је?” Ду­ле је ода­брао се­дам­на­е­сто­ри­цу и кре­ну­ли смо на­зад пре­ма Го­спи­ћу, да из­вла­чи­мо пе­то­ри­цу мо­ма­ка ко­је смо — за­бо­ра­ви­ли. Из тор­би­це, ко­ју је не­ко ту по­ред зи­да оста­вио, из­ву­као сам два окви­ра за свој ауто­мат. Код ари­шо­ве план­та­же ис­ко­чи­ли смо из ауто­бу­са и кре­ну­ли кроз шу­му. Низ бр­до, на­зад пре­ма Го­спи­ћу. Са иви­це шу­ме ви­дио се си­лос. Из­ме­ђу си­ло­са и шу­ме на­ла­зи­ло се Ини­но скла­ди­ште са наф­том. Из­ме­ђу скла­ди­шта и си­ло­са це­ста. На це­сти, и са јед­не и са дру­ге стра­не, на ра­сто­ја­њу од осам­сто ме­та­ра на­ла­зи­ла су се два тран­спор­те­ра ко­ји су ту­кли ули­цу. Тре­ба­ло је да се јед­на гру­па спу­сти кроз скла­ди­ште до це­сте, да би оној пе­то­ри­ци, ко­ји су се на­ла­зи­ли на си­ло­су омо­гу­ћи­ла да пре­ђу ули­цу. Да би спри­је­чи­ла тран­спор­те­ре да при­ђу бли­же. Ду­ги Ла­и­но­вић, на­и­ван кô фран­цу­ска со­ба­ри­ца, као слу­чај­но ка­же: „Идеш ти, Је­вра, Че­да из Жи­ти­шта, Де­да и Рав­но­го­рац.” Ни­сам имао вре­ме­на да се пре­пад­нем. Стра­ха ћу се сје­ти­ти мно­го ка­сни­је. Дан сун­чан по­сли­је си­ноћ­не ки­ше, ли­ва­да оста­ла не­ко­ше­на, све дје­лу­је ми­ро­љу­би­во, ти­хо. Ла­и­но­вић се де­ре, до­зи­ва Ра­да Шип­та­ра ко­ји је на вр­ху си­ло­са. Ду­бо­ко ис­пред пр­вих ли­ни­ја, ми смо без ра­дио-ве­зе. „Шип­тар, си­ла­зи, до­ла­зи­мо да те ва­ди­мо!” Са си­ло­са се не чу­је ни­ко. Не сми­је­мо да кре­не­мо док нам се не­ко са си­ло­са не ја­ви. По­би­ће нас Ра­де Шип­тар. На си­ло­су има­ју бро­винг. Мо­гу да по­ми­сле да смо Хр­ва­ти. „Шип­тар, до­ла­зи­мо да те ва­ди­мо.” На кра­ју, Ра­де Шип­тар се ја­вља. Чу­је нас он али нас чу­ју и Хр­ва­ти. „Је­бо ва­ђе­ње, ро­кај­те бо­ву (тран­спор­тер), ено је осам­сто ме­та­ра низ пут”, ку­ку­ри­је­че Шип­тар са си­ло­са. „Си­ла­зи Шип­тар, је­бем ти ма­тер.” Низ Ини­но скла­ди­ште, пре­ко ли­ва­де, ви­ше ко­тр­ља­ју­ћи се не­го тр­че­ћи, нас че­тво­ри­ца си­ла­зи­мо до це­сте. Че­да ма­ка­за­ма од ба­јо­не­та си­је­че жи­цу. Ули­је­ће­мо у ка­нал по­ред пу­та. Че­да ис­па­љу­је тром­бло­не у прав­цу гдје се на­ла­зи бо­ва. Тран­спор­тер је пре­да­ле­ко и тром­бло­ни па­да­ју по це­сти. По­сли­је по­ла са­та Ра­де Шип­тар и њих че­тво­ри­ца си­ла­зе. Шип­тар ву­че два сан­ду­ка са му­ни­ци­јом за бро­винг. А бро­винг су ба­ци­ли са кро­ва си­ло­са. „Ај­де, но­ви­нар, узми, бре, овај сан­дук.” Кре­нуо сам да по­диг­нем сан­дук, и од­јед­ном чуо, баш чуо — кврц. Не­што је пу­кло, пр­сну­ло, за­шкри­па­ло ми у ле­ђи­ма. Осје­тио сам оштар бол у кич­ми и ви­ше из по­лу­саг­ну­тог по­ло­жа­ја ни­сам мо­гао да се по­мје­рим. По­ми­слио сам да ме је по­го­дио ме­так. Али ни­је би­ло кр­ви. Че­да, Ра­де Шип­тар, Де­да Мла­де­но­вић, тр­ча­ли су пре­ма шу­ми док су их оста­ли по­кри­ва­ли ва­тром. А ја сам ста­јао на­сред ли­ва­де у по­лу­пог­ну­том по­ло­жа­ју, са два сан­ду­ка му­ни­ци­је, и ни­сам мо­гао да се мак­нем. Ку­ћи­ца на че­ти­ри ко­ко­ши­је но­жи­це се окре­та­ла. „Дај, ба­ба, гла­ву!” — ви­као је ко­лац. Уко­чи­ло ме. Иши­јас. Се­кун­ди су ми из­гле­да­ли као са­ти. Не сје­ћам се о че­му сам ми­слио, да ли сам се пла­шио, знам са­мо да ни­сам мо­гао да по­вје­ру­јем да ми се то де­си­ло. Сам на­сред бри­са­ног про­сто­ра, из­ме­ђу дви­је за­ра­ће­не вој­ске, по­сљед­њи Ср­бин у Го­спи­ћу, уко­чен, у под­не. „Фу­рај, пи­ска­ра­ло, ко­ји ти је мој!” „Не мо­гу да се по­мје­рим”, хтио сам да вик­нем, али уста су ми би­ла су­ва. А он­да је ме­так од про­тив­а­ви­он­ца рас­ци­је­пио др­во ис­пред ме­не. И ја сам ско­чио као зец. Да­ље се не сје­ћам. Тих сто ме­та­ра што ми је пре­о­ста­ло до шу­ме пре­тр­чао сам, ка­сни­је су ми при­ча­ли, као Бен Џон­сон. И сру­шио се у за­клон. Сан­ду­ци са му­ни­ци­јом оста­ли су на ли­ва­ди.

Прочитајте још:Ратна репортажа: Бо­дља мор­ског је­жаРатна репортажа: МинерРатна репортажа: Црна принцеза се облизујеРатна репортажа: Прстен

Извор: Правда/Небојша Јеврић