Правда

Просечна плата у Србији у новембру 2015, последњем месецу за који су објављени подаци, била је 44.166 динара, што је према курсу који је важио последњег дана тог месеца било 364 евра. Премијер Александар Вучић обећао је да ће за две године, то јест у јануару 2018. просечна плата у држави бити 500 евра. То је 136 евра или 37 одсто више. Саговорници су сагласни да толики раст зарада на економским основама не може да буде остварен у тако кратком периоду, али да је разним "акробацијама" чак и то могуће постићи. Сам премијер је рекао да очекује да привредни раст ове године буде два одсто, а наредне три процента, тако да је јасно да повећање производње неће бити ни приближно довољно да се оправда раст плата од скоро 40 одсто. Једна од хипотетичких могућности да се плате брзо подигну јесте да се смање порези и доприноси на зараде, па да се за тај износ повећају нето примања радника. Ту идеју подржавају сви послодавци, који сада на нето плату радника држави дају још око 60 одсто, а исто је заговарао и бивши министар привреде Саша Радуловић. Али, Министарство финансија оценило је такав предлог као фискално неодржив, јер би се у буџету појавила превелика рупа. Осим тога, питање је и да ли би послодавци целокупно смањење дажбина пребацили својим запосленима у виду веће плате или би тај новац задржали за себе. Професорка на Факултету за економију, финансије и администрацију и бивша заменица министра финансија Милица Бисић каже да се разматрање овакве могућности за подизање просечних плата на 500 евра своди на питање система права из пензијског осигурања, или другачије речено, на то да ли ће пензије бити смањене или неће. "Ту нема превише простора. Ту је порез, који је са стопом од 10 одсто већ мали, па би се чак и његовим преполовљавањем добило само пет процената. Значајнији утицај имају стопе доприноса, нарочито доприноса за пензијско осигурање, које износе 14 одсто на терет запосленог и 12 одсто на терет послодавца, а ту је и здравствени допринос. Али, иако је смањење ових доприноса могуће, оно није одрживо без значајног реформисања права из ПИО фонда, то јест без смањења пензија", јасна је Бисић. Она тај проблем дефинише као систем спојених судова, јер ако се на једном месту смањи издатак, на другом мора да се повећа, да се не би направио мањак у буџету. Тако је, како каже, још 2012. рађена анализа о могућности да се снизе доприноси, али је тада закључено да би то изискивало подизање ПДВ-а за три одсто, што би значило да би ПДВ сада морао да се подигне на 23 одсто. "И онда се поставља питање шта ће бити са реалним зарадама. Ви можете имати и 500 евра просечну плату или било који други износ, али ако вам се смањи куповна моћ, јер су цене порасле због подизања пореза, онда вам таква плата ништа не значи", упозорава Бисић. Никола Павичић, председник Синтелона, каже да "плате могу да буду и 600 евра ако вештачки будемо одржавали јак динар". "Али, ако не буде раста привреде, од стварног повећања плата неће бити ништа. Притом, Србији су потребне двоцифрене стопе раста ако хоће да се приближи развијеном свету. Са два одсто раста, колико је мала наша производња, ми можемо само да повећамо разлике између нас и развијеног света. Србији је потребан програм извоза, јер смо сувише мало тржиште да бисмо домаћом тражњом могли да покренемо привреду. Ми очекујемо да нас извуку стране инвестиције. Оне јесу добре, али то је заблуда, јер нас само домаћи улагачи могу да извуку", каже Павичић. По његовим речима, у Србији ће просечна плата бити 500 евра "тек кад будемо имали високе стопе раста од бар пет одсто", а у супротном, "само ако курс буде вештачки одржаван на овом нивоу или чак ако динар буде ојачан".