Кад је мој шеф одлазио на друго "више" радно место очекивао сам, и то с правом, да га ја заменим. Био сам сигуран да ће бити тако. Али није било, нисам могао веровати. Нису унапредили мене. Реаговао сам импулсивно, прегрубо, допустио сам да ме бес понесе, на очиту неправду одговорио сам жестоким протестом. После је било касно за кајање; спас сам потражио на боловању, далеко од очију, далеко од срца - мислио сам. Но, боловања имају ограничени век трајања, не трају дуго и када прођу опет се морате вратити тамо откуда сте накратко побегли. Тако сам се и ја након недељу дана, већ потпуно охлађен, покушао неприметно ушуњати у своју канцеларију. Нажалост безуспешно. Пред вратима ме дочекала шефова секретарица.
– О, бунтовник се вратио – смејуљила се. – Дођи, тражи те Весна. Одмах.
Невољно кренем за њом. У глави сам превртао сценарије скорог сусрета, нисам се могао досетити ниједног повољног по мене. Корак по корак дошли смо до шефове канцеларије.
– На твом месту ја бих сада добро пазила што ћу рећи – посаветовала ме секретарица, додајући. – Јутрос је прилично нервозна.
Погађате већ, Весна је била нова шефица и главни саботер мог унапређења. Удахнем дубоко, покуцам и уђем. Пригушено јутарње светло допирало је кроз велика балконска врата, насупрт њих елегантан тамносмеђи ормар. На зиду неколико скупоцених слика. Испред Весне на голом, лакираном паркету, црна тапацирана столица. А Весна сва у црном, високих потпетица, негована. Љутито ме гледала у очи.
– Седи – рече отресито.
– Да – одговорих и разиграно седнем у црну столицу.
– Видиш – почне замишљено – звала сам те да рашчистимо неке ствари. Мхм, да. Надам се да си оздравио.
– Јесам – промрсим.
Брзо прелази на ствар, прође ми кроз главу.
– Драго ми је. Чуј – брзо настави – знам да си очекивао унапређење. Знам да си мислио да си ти најпогоднији кандидат, да си најкомпетентнији, али ја се нисам сама поставила. За мене је гласала већина. Схвати да не можеш тек тако вређати људе и без последица рећи неком да је глуп и неспособан.
Нагло се одгурне од стола, потпетице звонко ударе о паркет. Жустро ме обиђе, приђе с леђа и спусти руке на моја рамена.
– То ме погодило. Јако. Тим више што ми се иначе свиђаш, згодан си мушкарац. Мужеван.
Поглед ми је немирно лутао просторијом. Хтео сам отићи, али њене руке чврсто су стискале моја рамена.
– Увредио си ме дебело – говорила је даље. – Као нико. То не може проћи некажњено. Мораћеш много тога да урадиш да се искупиш.
Њена глава се спусти ниже. Уста су јој била до мог уха, осећао сам њен дах на образу.
– Видиш – настави тише – одаћу ти тајну. Ја волим да се играм мушкарцима. То је моја слабост, мој порок. Ја их припитомљујем, ја их дресирам.
Десна рука јој је клизнула с рамена на груди.
– Овако ћемо, беспоговорно ћеш ме слушати у фирми и ван ње. За награду имаћеш посебан третман. Проћи ћеш посебну тортуру.
Рука јој откопча дугме на мојој кошуљи.
– Служићеш ми. Бићеш моја играчка у разним игрицама, предмет забаве и задовољства.
Рука јој се завуче унутар моје кошуље. Пређе преко мојих длакавих груди и заустави се на напаљеној брадавици. Својим дугачким ноктима почне да кружи око ње.
– Увек и у свему своју вољу починићеш мојој вољи. Укратко, бићеш роб. Мој роб. Тиме ћеш заслужити своје искупљење – заврши и злочесто, с уживањем, уштине брадавицу, наносећи ми снажну бол.
Инстиктивно сам одгурнуо њену руку, скочио са столице. Изненадила ме, збунила. Ово нисам очекивао.
– Роб, какав роб? Каква то срања причаш? – почео сам узрујано, дигао глас. – Искупљење? Па ти си тотално пролупала!
– Или то или отказ – прекине ме – размисли добро. Све зависи од тога шта ћеш сам одабрати, искључиво је твој избор.
Пребледео сам. Као крпа.
– Чуо си ме, Иване, добро размисли о свему. Сутра ћеш ми казати шта си одлучио. Сад иди. Немој ми више одузимати време. Отворила је врата. Пренеражено сам је гледао. Одмахнула је руком.
– 24 сата имаш за одлуку. Само 24 сата! – нагласи поновно и залупи вратима.
Изашао сам потпуно избезумљен. Даћу отказ размишљао сам, 24 сата, ни секунде нећу више остати у тој јебеној фирми. Нећу и готово. Свршена ствар. Сутра ујутро ћу доћи и испразнити фиоке, узети своје стари. Потрпати их у кутију, казати свима збогом заувек.
На путу до куће обишао сам готово све кафиће. Алкохол ме добрано ошамутио а ноге почеле да издају. Свима сам причао како сутра дајем отказ. Међутим, ујутро, док сам се будио, Веснина прича ми се почела враћати кроз маглу и мамурлук. Осетио сам притајено узбуђење, тиху жељу и нисам знао шта да радим. Сетио сам се Весне како штипа моју брадавицу и шапуће ми у ухо "бићеш роб, мој роб".
Не могу објаснити шта се тада десило. Био сам вођен неком тајновитом силом, као ноћни лептир привучен јаким светлом. Дотерао сам се и, када сам сасвим дошао к себи, већ сам куцао на врата Весниног уреда. Затворивши их, као да сам оставио спољни свет за собом. Ушао у неку другу димензију. Соба је била испуњена дуванским димом, а Весна је стајала окренута леђима и посматрала живот доле, на улици. Била је у црвеном оделу, које је истицало њену црну, дугу косу, њен витки стас. У руци јој је била цигарета. Повукла је дим замишљено, очима и речима питајући ме:
– Дакле, што си одлучио? Нисам могао добро да се изразим, почео сам да замуцкујем. Угасила је цигарету и брзим кораком прошла иза мене. Закључала је тапацирана врата. – Седи – добаци успут. Спустио сам се на црну, обложену столицу. Пришла ми је с леђа. – Где смо оно стали јуче – тихо упита и почне откопчавати дугмад моје кошуље. Сигурним рукама лутала је мојим дрхатавим грудима, поигравала се врховима мојих осетљивих брадавица. Њени врели дланови одашиљали су мојим телом таласе угодне топлине. Изненада стане. – Скини се – нареди. Збуњено сам је гледао. Неодлучан. – Скини се одмах – викнула је нестрпљиво. Искушавала ме. Тренутак сам размишљао, али избочина на мојим панталонама јасно је говорила да сам узбуђен, да ме ситуација пали. Послушаћу инстинкт, одлучих. Устао сам и приредио заводљив мушки стриптиз, комад по комад одбацивао сам делове одеће: недостајала је једино музика да то учиним у ритму. Остао сам само у црним тангама. – Ооо, настави – рече, и покаже на мајушне гаћице. Скинуо сам их полако и бацио. Пале су пред њене ноге. Мој понос је изашао на видело, уздигнут и снажно напет. Мрвицу нагнут на лево. Имао сам утисак да јој се свиђа понуђено. Пришла ми је сјајних очију и узбуђеним гласом наредила: – Спусти се на колена и скини ми панталоне. Клекнуо сам беспоговорно и рукама прешао по њеним чврстим бутинама. Прво сам изуо пар црвених, елегантних сандала и нежно масирао њену малу ногу што се скривала у црним, мрежастим чарапама. Затим сам дигао руке и откопчао појас њених панталона. Пале су на под. Грациозно је искорачила из њих. Буљио сам у црне чипкасте гаћице. Стајале су на путу између мене и средишта њене женствености. Приметила је где гледам. – Желиш ли је? – упита подсмешљиво. Нисам одговорио, било је и више но очигледно. – Дођи – позове ме мазно и спусти своје прекрасно тело у црну кожну фотељу. Допузао сам на коленима за њом. Скинула је гаћице и прешла њима преко мог лица. – Дивно миришу, зар не? – упита. Удахнуо сам омамљујући мирис њене женствености. – Лижи ме сад – подстакла ме је. Нестрпљиво сам заронио главу међу њене раширене бутине. Промешкољила се, уз уздах задовољства и удобније наместила. Једну ногу је подигла на сто, а другу немарно пребацила преко мојих леђа. Телом су јој повремено пролазили дрхтаји. Израз њеног лица одавао је потпуну преданост задовољству. Ипак, одгурнула ме. Несигурно се подигла. – Везаћу те. Стави руке из леђа. Затражила је отресито. Дигла је моју Версаће кравату с пода и чврсто ми њоме завезала руке. Стала је тада изнад мене, благо раширених ногу. Посматрала ме знатижељно. – Баш си згодан. Прави мушкарац – констатовала је, уз иронични осмех и руком покупила своје сокове с мог лица. – Полижи – нареди. Облизао сам њену руку. Темељно. – Браво, мали. За награду показаћу ти сисе – рече и откопча црвени сако. Одбаци га преко моје главе. Остала је само у црном чипкастом грудњаку и црним мрежастим чарапама. Жељно сам чекао да настави. Насмешила се враголасто и једним наглим покретом откачила грудњак. Тиме је ослободила пар божанских полулопти. Поглед на њих ошамутио ме потпуно, мушкост ми је пулсирала у ритму њиховог благог њихања. Нагнула се и нежно их протресла тик до мојег лица. Полудео сам, груди су ми се надимале од чежње, желео сам их додирнути, љубити. Приметила је моју устрепталост. – Мир, мир – укори ме. Један тренутак ме замишљено гледала с висине, а затим се нагло и занесено спусти на моје уздигнуто љубавно копље. Лако је клизнуо у њену топлу унутрашњост. Почела се жестоко набадати, ношена дивљим поривом страсти. Нестајао сам у њеним влажним дубинама. Величанствене полулопте плесале су разуздани љубавни плес испред мог зајапуреног лица. Леђа сам прислонио на хладни зид, да бих могао издржати њене учестале, брзе нападе. Њен жустри рирам доносио ми је бескрајну угоду. Врелину њене утробе више нисам могао издржати, изгарао сам у бљештавом пламену страсти. – Свршићу – завапио сам. Придигла се и руком чврсто зграбила моју мушкост. Стала се помало грубо играти њим. Сперма је шикнула високо у ваздух, попут побеснелог гејзира или подивљалог водоскока. Пенис ми се разуздано трзао, неконтролирано пулсирао. . Таласи задовољства дивљали су мојим устрепталим телом. – Злоћко један, сав си се умазао – укори ме благо. Отворио сам очи и загледао се у њу. – Боже, како си лепа – изашло је из мене искрено признање. – Знам – одговорила је самодопадно. – А сада лези на леђа – упутила ме нестрпљиво. Клизнуо сам са зида, легао како ми је речено. Завезане руке су ме жуљале. Опкорачила ме и свој црни орошени муф принела мом лицу, мојим жедним устима. – Исплази језик – наредила је и спустила руке на моју главу, привукла их кроз моју косу и стала кружити чврстим боковима онако како јој највише одговара, по мом челу. Мој језик био јој је на услузи. Лице су ми умивали сокови њене женствености, уживао сам у омамљујућем нектару њене утробе. Кретње су јој постајале све брже, енергичније. Њена напаљена, а још незадовољена женственост плесала је разуздани плес на мом храпавом језику. Све док није испрекидано зајецала. – Иване мој си… мој… заувек… Да није руке учврстила у моју косу пала би. Необуздано је треперила на мом језику. Борио сам се за дах, заробљен снагом њених бутина, прикован за под силином њеног оргазма. Напосетку, када јој се тело постепено смирило, села је на паркет уз мене озарена и срећна. Окупана знојем. – Сутра ујутро у исто доба дођи у мој канц. Буди спреман на дозу бола. Твоја дресура се наставља – казала је, задовољно надмоћно се осмехујући. Погледајте ОВДЕ, исповест жестоког секса београдске адвокатице са робијашем! Извор: Медији
