Најновије

ПЕКИНГ НЕ МИРУЈЕ: Продор Кине на Блиски исток

Прошлогодишњим потписивањем споразума о слободној трговини с 11 пацифичких држава, Америка је у привредном смислу спровела нешто налик чувеној стратегији "обуздавања" војног ширења Совјетског Савеза за време хладног рата. Само, овог пута циљ је било ограничавање привредне експанзије Кине, којој је начелно дозвољено да приступи пацифичком пакту, али јој његови стандарди либерализованог тржишта и заштите права радника и животне средине суштинс
Кинески змај осваја Блиски исток (Фото: Pixabay)

Кинески змај осваја Блиски исток (Фото: Pixabay)

Вашингтон је тако успео да Кину успори у јачању економских веза с природним партнерима које би имала у околним земљама. Али, Пекинг се спрема да привредно, па тиме и политички, упадне на терен где су САД досад биле неприкосновене по војном и политичком утицају: на Блиски исток. Споразум о слободној трговини између Кине и шест држава Персијског залива – Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, Бахреина, Катара, Кувајта и Омана – требало би да буде потписан до краја године, објављено је током посете кинеског председника Сија Ђинпинга Ријаду. Си није заборавио ни најмоћнију земљу с друге стране залива, Иран, где се договорио да трговинска размена Пекинга и Техерана у наредној деценији буде повећана више него десетоструко, на 600 милијарди долара годишње. Ван залива, али на Суецком каналу, веома важном транспортном коридору за кинеску робу, Египат такође није заобиђен на Сијевој блискоисточној турнеји. У Каиру је потписао меморандум о сарадњи око кинеског новог пута свиле, међуконтиненталног инфраструктурног ланца за отпремање кинеских производа на страна тржишта. Пекинг је у протеклој години готово ужурбано закључио низ споразума о слободној трговини, отварајући себи тржишта Аустралије и разних јужноамеричких и азијских држава. Премда је успорила, друга најмоћнија привреда света и даље има завидну стопу развоја. На листи земаља с којима жели слободну трговину је и још једна с Блиског истока – Израел. Кина већ има знатну трговинску размену са земљама Персијског залива, а из тог региона добија и више од половине енергената. Процењује се да ће за 20 година увозити више нафте од Америке, која енергетски постаје све независнија јер напокон производи довољно "црног злата" да га има и за извоз. Осим што се у том смислу могу све мање ослонити на Америку, земље залива су видно незадовољне и због тога што Вашингтон, досад њихов верни савезник, сада показује слабију спремност на војне интервенције у региону. Делимично војно повлачење Америке отвара простор Кини да привредним продором, уз појачане дипломатске напоре око Сирије и покушаје да посредује између Ријада и Техерана, ојача и свој политички утицај на Блиском истоку: додуше, то ће јој вероватно бити осетно теже него у слабашним државама Африке, у коју је већ доста уложила и спрема се да томе дода и још 60 милијарди долара у наредне три године. На тлу тог континента Пекинг отвара и своју прву војну базу у иностранству, и то у Џибутију, чије обале гледају на воде кроз које пролази огроман део глобалног транспорта нафте и куда кинески бродови носе робу за извоз ка Суецком каналу. Кина све гласније позива на међународну сарадњу у борби против Исламске државе, чврсто ушанчене на Блиском истоку и присутне у Африци, а недавно је донела закон који омогућава војсци да се и ван своје територије ангажује против терориста. Али, тешко да ће Кина потрчати да се послужи тиме како би проширила свој уплив на стране прилике. Војним интервенцијама Америка није успела да потуче глобални џихадизам, због чега је Вашингтон тренутно нерасположен да настави с том политиком на Блиском истоку. Тамо где су САД слале војнике Кина, пак, шаље индустријалце. Такав приступ уместо политике силе Пекингу је већ донео поене у држави која у овом часу представља једну од главних привредних мета за пословне људе широм света: Ирану. Још откако је у јуну прошле године постало извесно да ће Техеран потписати споразум о ограничењу својих нуклеарних капацитета, те да ће му заузврат бити укинуте међународне санкције, светски бизнисмени опседају иранску престоницу настојећи да заузму што бољу стартну позицију за јуриш на тржиште од 80 милиона људи и на једног од највећих светских произвођача нафте, која би, захваљујући поништавању ембарга, у догледно време требало да постане доступна у двоструко већим количинама него претходних година. У тој трци Кина има предност јер она, премда се у Уједињеним нацијама није успротивила завођењу тих санкција, никада није ни одлазила с иранског тржишта. Напротив, искористила је одступање некада великих играча, попут Немачке, да уђе у велике пројекте, какав је, на пример, био изградња метроа у Техерану. Нађен је и начин да се заобиђе блокада иранског банкарског система, и то, како је пренео "Њујорк тајмс", формирањем нове банке, као и бартер аранжманима. Тиме су Кинези побрали похвале иранског врховног ајатолаха Алија Хамнеија, који се заложио за сарадњу с таквим "независним земљама", као и за јачање узајамних економских, али и безбедносних веза. Иран није само извор 10 до 15 процената нафте коју Кина користи, него и карика новог пута свиле. Зато је током Сијеве посете Техерану потписано 17 докумената о сарадњи на разним пољима, од енергетике, индустрије и транспорта све до туризма и животне средине. Блискост с Ираном није препорука у очима Саудијске Арабије и осталих из сунитског блока Персијског залива, али ни то, очевидно, не зауставља кинески привредни продор у тај део региона. Донекле им се Пекинг "искупио" подржавајући владу Јемена, која се уз авионе Ријада и пешадију њених савезника бори против побуне шиитске милиције, за коју се сумња да има помоћ Ирана. Кинеска подршка јеменској влади  остала је само на речима, тако да се ни Техерану нису замерили тим балансирањем, које је, уосталом, на позицијама стандардне политике Пекинга. Она је наглашена и у стратешком документу о политици према арапским земљама, првом који је Кина срочила о том региону: према њему, заједнички им је "консензус о очувању државног суверенитета и територијалног интегритета, одбрани националног достојанства...". Тим принципима Кина упорно одбија и оправданост војних интервенција, које, изгледа, успешно замењује привредним "десантима". У име тих начела избегава и критику египатског режима, којем је, уз сарадњу око новог пута свиле, обећала и финансијску помоћ од 1,7 милијарди долара у тренутку када је он на удару грађанских немира и замерки са Запада због хапшења политичких противника.

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Филантропи из европе

Звоњење на вратима.Човек отвара врата и види на прагу како стоји особа са киселим изразом ...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА