Правда

Како је одлучено да животна прича о краљици Наталији буде та која ће започети едицију "Савременице"? На почетку смо прихватили један предлог да објавимо главну писмену заоставштину прве српске краљице новије историје. Ту смо уврстили већ објављене краљичине успомене и преписку, као и две приповести и неколико циклуса њених афоризама, уз незаобилазну Причу о једној краљици историчарке Љубинке Трговчевић. Природно је да смо током рада дошли на идеју да то буде прва књига едиције која ће представити помало заборављене и до данас запостављене значајне жене патријархалне Србије 19. века, чије радове, приче, успомене, писма, дневнике, путописе, огледе, фељтоне, расправе и деловање у другим областима као што су музика, плес, уметности, позориште или природне науке, време није прегазило. Те радове намеравамо да после много година, а често и први пут, у овој едицији објављујемо. Да ли је било више тешко или ипак више задовољство радити на припреми оваквог дела? И једно и друго јер је са издавачке стране требало прегледно представити све видове њене писмене оставштине, опремити издање одговарајућим фотографијама, за које смо захвални Архиву САНУ и Музеју града Београда. Свакој целини у овој књизи претходе уводне напомене приређивача, за шта можемо захвалити Љубинки Трговчевић, Ивани Хаџи-Поповић и Светлани Томић, као и преводиоцима с француског Иванки Павловић и Ивани Хаџи-Поповић јер је Наталија писала успомене у водила кореспонденцију на француском језику.  Шта је на вас оставило најјачи утисак из живота краљице Наталије? Прво, способност да једноставно и уверљиво опише средину, миље, људе, њен  ауторитет с којим оставља сведочанство о једном мало познатом времену. Помало смета упадљиво негативан утисак о краљу Милану, њеном супругу, с којим је имала несрећу да роди и упропасти једино дете. Изгубила је једног сина одмах по рођењу, другог као одраслог човека. Како се носила са тим? Да је тај други син, Сергеј, поживео дуже од пет дана, као што није, Србија би почела да личи на руску губернију. Овако је морала да се носи са тим губитком јер је имала Александра, коме је, будући Рускиња пореклом, дала име са великим претензијама, мислећи на руског цара Александра II Романова. Вест о свирепом убиству овог сина, с којим је била посвађана због женидбе са њеном некадашњом дворском дамом Драгом Машин, код Наталије је наишла на прилично хладан пријем, судећи бар по писмима.  Упркос свим ломовима и трагедијама, разочарењима и понижењима, помагала је људима, па и животињама. Посматрано из вашег угла, какава је била као мајка, жена и владарка? То су три питања. Као мајка и жена није се баш прославила. Али као владарка, сангвиник по карактеру, можда је могла да успе и на том пољу се најбоље сналазила, о чему сведочи њен ауторитаран однос према свом сину као престолонаследнику и њена велика популарност за живота, па и после Мајског преврата и смене династија, до дана-данашњег. Била је добротворка, помагала српске рањенике у балканским и Првом светском рату и посејала задужбине по Србији, од којих ниједна није сачувана. Да је Србија уместо Карађорђевића имала прилике, снаге и воље да изабере краљицу а не краља, да је ставила Наталију на трон, ко зна како би се одвијала српска историја у 20. веку, али то је већ питање српског менталитета. Интересантно је да је са једне стране помагала многима, а са друге на неки начин бирала друштво и жудела за славом. Да ли су те контрадикторности помирљиве, како се она носила са њима? Није морала да жуди за славом чим је постала кнегиња са 16 година, а краљица са 23. Пре би се рекло да је жудела за срећом. Пошто је није нашла у Обреновићима, то јест у свом даљем рођаку Милану,имали су заједничког прадеду са румунске стране, потражила је утеху у Богу и у свом сину Саши. Од сина је свакако није добила, али од Оног Првог мора да јесте јер је до краја живота, до почетка Другог светског рата, провела у једном самостану у Француској.  Занимљиво је и то да је прешла у католичанство. Шта мислите да ју је нагнало на то? „Борила сам се против склоности ка католичанству, али за мене је једина истина у Римској цркви“, каже сама Наталија у Успоменама, признајући да се приклонила римокатоличкој вери јер су јој тамо одавно били и дух и срце. Можда је на ту одлуку, остварену 1902. године, утицао трагичан и неславан крај њеног мужа, и слутња пропасти и њеног сина, и династије Обреновића. А можда амбиција, која се из политичке преселила у метафизичку сферу. Њен живот личи на сценарио, од најлепше владарке Европе до просјакиње. Какав је био крај њеног живота? Никад није била просјакиња, осим што је тако понекад представљана у булеварској штампи, увек жељној сензација. Живела је у манастиру Сен Дени крај Париза и често одлазила у своју вилу Сашино у Бијарицу. Сачуван је и њен југословенски пасош из 1937. године на име Грофица од Рудника. Живела је до краја живота избегавајући публицитет, али не одсуствујући из друштвеног живота ни у својој 80-ој години. Поред слика, афоризама, прича, у књизи се налази и преписка коју је водила са краљем Миланом. Како сте бирали која ћете писма објавити? Нисмо ми као уредници бирали која ће се писма превести и објавити, већ је то учинила Ивана Хаџи-Поповић још 1996, када је од огромне краљичине преписке превела и објавила у Земуну један избор краљичине преписке у издању едиције Писмо. То је преписка не само са краљем Миланом, него и са бројним чувеним личностима тога времена, државницима, краљевима, принцезама, уметницима, пријатељима. Ми смо само тај цео избор уврстили у ову суму Наталијине писане оставштине.

Прочитајте још:Књига која се чита годину данаШта се догоди када Ђаво дође по своје?Осмех на лице, време је за љубав!

Извор:Правда/Марија Гојковић