У интервјуу за Њузвик, који вам преносимо у целости, Јасмина Вујић говори о разлозима због којих се одлучила на политички ангажман, као и о очекивањима за изборну листу на којој се налази, а осврнула се и на све бројније оптужбе које на њен рачун долазе из српских медија.
Како је дошло до вашег прикључивања Дверима? Они су најпре били покрет, без лидерства, а сада се појављују на изборима као странка са коалиционим потенцијалом и око себе окупљају многе интелектуалце у патриотски блок. Зашто сте се одлучили за њих, а не, рецимо, за ДСС, који одвајкада важи за "националну опцију"? Прешла сам ја дуг пут до Двери. Ангажовала сам се у српском расејању у САД још током деведесетих, у току дестабилизације и распада бивше Југославије. До мог већег ангажовања на политичкој сцени Србије дошло је из више разлога. Деведесетих сам упознала на стотине младих, високообразованих људи, првенствено из моје струке – електроинжењера, који су и тада и сада имали прођу у целом свету, а који су одлучили да напусте Србију. Тај погубни тренд не само да није заустављен „демократским променама“ почетком 2000, већ се наставио, а последњих неколико година чак и убрзао. Дубоко верујем да земља из које је отишла младост, нарочито високообразована елита, нема будућности.
О Дверима заиста нисам ништа знала док сасвим случајно нисам купила на неком киоску њихов часопис. Одушевио ме је и куповала сам га кад год сам имала прилику. На крају сам успела да се упознам са оснивачима Двери Бранимиром Нешићем и Бошком Обрадовићем, који су ме импресионирали као озбиљни, високоморални, патриотски настројени млади људи, јер су заступали и веровали у исте вредности у које сам ја веровала. Учествовала сам на неколико култних трибина Двери на Машинцу, где се окупљало и по неколико стотина људи, а да се нигде није могло наћи обавештење о тим трибинама. Пре неколико година сам постала члан Политичког савета Двери, а Бошко и Бранимир су ме летос замолили да будем в. д. председника Политичког савета Двери и помогнем у прелазном периоду у ком су се Двери дефинисале као странка. Пристала сам, уз услов да дужност предам почетком јануара ове године, кад сам се вратила на универзитет. Академик Коста Чавошки је сада председник Политичког савета Двери. Пре готово годину дана, на протесту Двери, изјавили сте да је јасно „зашто Запад доводи на власт тим корумпираних и уцењених политичара, незналица жељних власти, који се после употреба одбацују и доводе се нове, још горе гарнитуре“. Кад кажете Запад, на кога конкретно мислите? Када кажем Запад, мислим на западне центре моћи који се налазе у Вашингтону, Лондону и Бриселу. Наравно, многи верују да се стварни центри моћи не налазе у рукама дотичних влада, већ у рукама моћних интересних група које у суштини обликују политику датих држава. Србија између Америке и Русије? Вучић еквилибрира између две силе? Како бисте оценили његову државничку политику? Нити Србија на светској сцени има значај који је имала бивша Југославија, нити је Вучић Тито, мада би он то много желео, па да може да седи на две столице. Моја процена је да Вучићу не верују ни Америка ни Русија. Можда Ангела Меркел, у коју се толико заклиње? Његову државничку политику најбоље је оценила др Санда Рашковић Ивић, која је тај синдром, полазећи од своје струке, назвала „синдромом бициклисте“: погнут напред, тј. савијених леђа према онима „изнад“, док енергично и са доста одлучности и грубости притиска доле, на све што је испод њега. Рекли сте да Вучић, Дачић и Николић нису урадили ништа што су обећали 2012. и да је јасно у чијем интересу раде. Прецизно сте их набројали: евроунијатство, убрзано задуживање, убрзана распродаја стратегијски важних ресурса, одрицање од народа и територије на Косову, увођење Србије у НАТО и удаљавање од Русије, као и да сада предају остатак Србије. У чијем интересу раде? И на који остатак Србије мислите? У чијем интересу раде? То морате да питате њих. Сигурно не у интересу српског народа и у интересу очувања државног суверенитета и територијалног интегритета. Надам се да ће се у скорој будућности на тужној српској медијској сцени појавити новинар који ће оваква питања моћи да постави Вучићу, Дачићу и Николићу. Вучић, Дачић и Николић су на изборима 2012. године победили на патриотској платформи, на ватреним патриотским говорима, а помогле су им и катастрофалне последице Тадићеве власти, која ће остати забележена по бруталним приватизацијама, увођењу страних банака и уништавању домаћих, корупцији, спрези тајкуна и власти, као и по потписивању Споразума о придруживању, који је директно утицао на повећавање увоза и урушавање српске привреде и пољопривреде. Шта се десило када су напредњаци дошли на власт? Променили су причу за 180 степени и почели да говоре управо супротно од онога што су говорили у предизборној кампањи. Добро се сећам једног од првих постизборних Вучићевих говора, када је рекао да ће му главни циљ бити промена свести српског народа и да то мора да уради брзо. Застрашујуће! Шта значи промена свести једног народа – уништавање свега што тај народ чини народом – од прекрајања историје, преко исмејавања српских митова и веровања, до уништавања културних институција, језика и писма. Реч је о одсецању корена српском народу, што се поетски каже: без корена ће нас одувати ветрови. Шта се дешава у погледу очувања Космета, у шта су се заклињали у предизборним кампањама? Један од главних разлога за промену Устава јесте да се Космет избаци из преамбуле и да се редефинише положај Војводине, којој би се дала још већа аутономија. То би, наравно, било нарушавање интегритета једне суверене земље, али видимо да не желе да се држе Устава као пијан плота. Пузеће признавање независности Косова се наставља, као и пузећи улазак у НАТО. Занимљива је ваша изјава да је „Тадић искоришћен и пуштен низ воду“. За шта је искоришћен? Тадић је у току свог мандата правио велике грешке – инсистирао је на „безалтернативном путу“ у ЕУ, тврдио да преговори са ЕУ и преговори у вези са Косметом немају везе једно с другим. Трудио се да успостави „добросуседске односе са Косметом“ и фатално погрешио одричући се Резолуције 1244. Испуњавао је бриселске диктате на штету грађана Србије, као и диктате који су долазили од ММФ и Светске банке. Ипак, он није прешао неку своју тадашњу „црвену линију“. На пример, није поставио границу и царинске службе на линији раздвајања са Косметом, није укинуо све елементе српске државности на северу Космета – полицију, судове, просветне и здравствене службенике. Зато је Запад подржао Вучића, Дачића и Николића, који су ради преузимања власти били спремни да иду преко те Тадићеве „црвене линије“, да потпишу погубне бриселске споразуме, да предају север Космета и укину сва обележја српске државности и све српске институције на Космету и да пузећи, али сигурно и безалтернативно, признају независност Косова. Према изјавама у тренутној предизборној кампањи, Тадић, сада у коалицији са Чедом Јовановићем и Ненадом Чанком, спреман је да пређе све постојеће и непостојеће „црвене линије“ не би ли поново добио подршку Запада за преузимање власти. Зато је веома битно да се прекине погубно рециклирање потрошених политичара и омогући долазак нових, младих снага које једине могу да зауставе територијално растакање и економско уништавање Србије. Упозорили сте јавност да „Телеком“ никако не треба продавати јер има стратешки значај за економију и живот грађана Србије. Напоменули сте да је продаја добара у општој употреби фактички незаконита. Да ли бисте то ближе објаснили? И шта још, осим „Телекома“, Србија не сме да отуђи? Битка против продаје „Телекома“ води се већ неколико година. Претходна влада такође је хтела да прода „Телеком“ 2010. године. И тада сам покренула стручну јавност да јавно, отвореним писмом и својим потписима, дигне глас против те неразумне одлуке. Поново наглашавам да се потенцијалном продајом „Телекома“ по веома ниској цени директно угрожавају имовина, добробит, безбедност и сигурност грађана. Продаја „Телекома“ је економски и социјално неоправдана, штетна за научно-технолошки развој Србије и носи велике безбедносне ризике. „Телеком“ не сме да се прода, пре свега због његовог стратешког значаја, као и због чињенице да ће његова продаја довести до огромног одливања прихода и добити из Србије, отпуштања и даљег смањења броја радних места, плата и пензија и повећања спољнотрговинског и буџетског дефицита. Шта би рекли Пупин и Тесла на тврдње да Срби не могу да савладају нове телекомуникационе технологије, да не умеју да ефикасно управљају „Телекомом“ и да треба да дигну руке од улагања и образовања нових генерација у једној од најпрофитабилнијих привредних грана данашњице?! Председник Владе је, нажалост, на конференцији за штампу на којој је информисао јавност да се одустало од продаје „Телекома“, користио речник непримерен за функцију на којој се налази, оптужујући управо стручњаке, чије аргументе није хтео ни да чује, да лажу и обмањују јавност, да говоре глупости да је „Телеком“ „сребрнина“ и да су ти стручњаци криви што није постигнута задовољавајућа продајна цена. Мада у неком идеалном свету слободно тржиште може да има одређене предности, стратешка инфраструктурна предузећа, као што су „Телеком“, ЕПС, „Железнице“, водовод и друга, треба да остану државна, нарочито када је у питању мала држава као што је наша. Реструктурисање да, продаја не. Кажете да ће пројекат „Београд на води“, према проценама Академије архитектуре Београда, изазвати хаос. Како би изгледао тај хаос? Уместо да се дозволи да град коначно сиђе на своје реке, да се направе дивни паркови и рекреативни и културно-забавни центри, изградиће се на хиљаде станова а да претходно није решено питање саобраћајне и остале инфраструктуре. То све мирише на општи хаос и приватизовање обала река, које би требало да припадају свима. Такође, није расписан међународни конкурс, све се ради сакривено од јавности, по неким пријатељским и тајкунским линијама. Морам да нагласим да сте заборавили да питате о још једном фантомском предизборном пројекту, који нема шансе да буде остварен. То је градња фабрике чипова у Србији. Вучић је на велика звона најављивао да се воде преговори с компанијом "Мубадала дивелопмент" из Абу Дабија, да ће ова компанија уложити милијарде у изградњу те фабрике и да ће запослити на хиљаде инжењера. На моју адресу, као и на адресу професора Боре Николића, стручњака светског гласа управо у области тих чипова на Берклију, стигло је писмо тадашње канцеларије за дијаспору да им под хитно доставимо имена наших електроинжењера, јер је потребно одмах 1.000 инжењера да раде у будућој фабрици чипова! Ми смо се обоје насмејали и бацили та писма у кош. Ипак је, на чему јој треба одати признање, Академија инжењерских наука Србије направила дводневно саветовање на ову тему, у јуну 2013. године, којем сам присуствовала. Јасна Матић се појавила као уводничар јер је она тада водила тим за преговоре с „Мубадалом“. После излагања, које је пројекат изградње фабрике чипова представило као „шансу Србије 21. века“, упитала сам је колико техничких стручњака имају у тиму за преговоре. Одговорила је да немају ниједног, а да то није ни потребно јер је то приватни договор Вучића и „шеика“! Бора Николић, који није могао да присуствује овом саветовању, послао је своје мишљење, из кога издвајам: „Зашто је мало вероватно да ће таква фабрика бити направљена у Србији у скорије време? Из истих разлога из којих је одложена у Абу Дабију и другим местима – нема довољно квалификованих инжењера. Осим ако ја не знам за тих 300 доктора наука из области производње полупроводника који седе у Србији и чекају посао. Плашим се да у Србији нема чак ни довољно мање квалификоване радне снаге за послове подршке.“ Ово је још један пример зашто председник Владе упорно избегава да се суочи са стручњацима из било које области јер врло добро зна да његови „аргументи“ и запаљива реторика не могу да импресионирају стручњаке светског гласа, које Србија свакако има, и да би у дијалогу с њима увек изгубио. На великом сте удару режимских медија, и ви лично, као и цео патриотски блок. Вама лично приписују да радите за америчке интересе у Србији. Помиње се да лобирате за америчку нуклеарну технологију, да сте разбили српску дијаспору у Америци, а сада сте на „специјалном патриотском задатку“ који сте добили од ЦИА. Како реагујете на ову „тешку артиљерију“? Врло интересантно. Не пратим режимске медије ни у Србији ни у САД. Што се тиче лобирања за америчку нуклеарну технологију, то може да тврди само неко ко апсолутно ништа не зна о тој области. У САД постоје само две компаније које се баве дизајнирањем и градњом нуклеарних реактора. То су „Вестингхаус“ и „Џенерал електрик“. Због америчке спољне политике, ове компаније нису имале приступ тржиштима најмногољуднијих земаља, као што су Кина и Индија. Зато су обе компаније продате јапанским компанијама: „Тошиба“ је преузела „Вестингхаус“, а „Хитачи“ „Џенерал електрик“. Управо сам се пре десетак дана вратила из Јапана, где сам по позиву држала предавање о истраживачком и образовном раду у области нуклеарних наука и нуклеарне безбедности. Не заборавимо да су у оквиру страховитог терористичког напада, који се недавно догодио у Бриселу, упућене и претње нападима на белгијске нуклеарне електране. Тамо сам упознала колегу из „Росатома“, који ме је позвао да посетим Русију и компанију „Росатом“, што ћу вероватно и урадити у скорој будућности. Да ли ће сада режимски медији да ме оптуже да лобирам за руску нуклеарну технологију? Након 17 година од НАТО бомбардовања, медији у Србији нису овај датум испратили указивањем на трагичне последице по здравље својих грађана. Још горе, ни онколошке клинике нису довољно опремљене неопходним апаратима за зрачење. Србија је, чини се, на путу да уђе у НАТО, а да није добила никакво обештећење за бомбардовање 1999. По вашем мишљењу, зашто нас терају да заборавимо? Апсолутно сам против придруживања Србије НАТО. Не постоји ниједан разлог за то, а стотине разлога против. Званичници у Србији од 2001. до данас су на разне начине избегавали да покрену питање страховитих последица овог бомбардовања и на животну средину и на здравље људи. У току НАТО бомбардовања уништено је 78 индустријских постројења, 45 енергетских постројења је било уништено или оштећено, а као последица тога испуштено је на хиљаде тона канцерогених, мутагених и токсичних хемикалија, укључујући бар десетак токсичних хемикалија које су одавно стављене на листу забрањених према Стокхолмској конвенцији. Уз то је запаљено око 150.000 тона нафте и нафтних деривата и око 367.000 тона керозина, више од 20.000 цивилних зграда је уништено и испаљена је најмање 31.000 пројектила с „пенетраторима“ од осиромашеног уранијума. Пенетраторе је врло тешко открити, те сви подаци кажу да је на територији Србије откривено само око 10 одсто. Они брзо кородирају, уранијум оксидише и настају оксиди који су раствориви у води. На тај начин осиромашени уранијум може да доспе до подземних вода, а преко њих и до пијаће воде. Ако се различита једињења уранијума унесу у организам путем воде или хране, један део остаје у организму и таложи се у костима, јетри и бубрезима те долази до разних обољења. Треба нагласити да је време полураспада уранијума 238 неколико милијарди година, те места контаминирана осиромашеним уранијумом остају практично вечити потенцијални извор оболевања становништва. Према свим информацијама до којих сам могла да дођем, у току бомбардовања 1999. године пројектили са осиромашеним уранијумом нису коришћени северно од Врања. Нажалост, надлежне структуре у Србији већ више од 17 година избегавају да изнесу тачне податке о броју контаминираних места, о томе да ли се и где ради тестирање подземних вода и воде за пиће, о томе да ли се обављају систематски прегледи војних лица и цивила који су били изложени дејству муниције са осиромашеним уранијумом, као и да ли су ишта урадили на међународном плану да се тражи арбитража поводом загађивања животне средине и угрожавања здравља становништва. У општем је интересу да се овакви подаци прикупљају, анализирају и објаве, нарочито имајући у виду алармантни пораст канцерогених обољења у Србији. Ви сте усред две изборне кампање: у Америци и Србији. Одавде се чини да Трамп представља америчку десницу, а и српска десница је све видљивија. С обзиром на то да сте један од најистакнутијих чланова и промотера Двери и њихове коалиције са ДСС, можемо ли мало да упоредимо две деснице, америчку и српску, да видимо шта „десно“ значи у Америци, а шта у Србији? Мада је уобичајено да се Републиканска странка у САД сматра за десницу, а Демократска странка за левицу, с моје тачке гледишта, између ове две странке има веома мало разлика, нарочито у спољној политици, која им је базично иста. И на српској политичкој сцени тешко да може јасно да се разлучи ко би требало да представља „лево“, а ко „десно“. Странке дају врло слична обећања која би требало да привуку бираче, да би по доласку на власт та обећања бацили у кош. Лично подржавам оно што сматрам правим вредностима, а то су поштење, високи морални и етички принципи, породичне вредности, квалитетни образовни систем, социјална и здравствена заштита, које су доступне свима. Где то да ставимо, у десницу или левицу? Нисам члан ниједне странке. У Америци годинама подржавам конгресменку Барбару Ли из Демократске странке због њених антиратних позиција. С друге стране, годинама сам такође подржавала конгресмена Тома Кемпбела из Калифорније, републиканца, због његовог широког знања и личног интегритета. Подржавам патриотску коалицију Двери и ДСС као нестраначка личност и независни интелектуалац јер се залажу за оно у шта ја верујем: стављање интереса српског народа и српске државе на прво место, прекид безалтернативног пута у НАТО и ЕУ, заустављање бруталне приватизације и распродаје добара од општег значаја, заштиту породице, очување језика и писма, наше историје и културе, као и заустављање урушавања нашег некад изванредног образовања и науке. Веома бих желела да ми неко објасни који су од горенаведених ставова „десни“, а који „леви“. Знамо да Србија нема пара за научна истраживања. Да ли је вама лако да добијете финансије за свако истраживање? Немогуће је да се постане професор на једном од најбољих истраживачких универзитета у свету – 22 професора на Берклију су добила Нобелове награде, као и 25 бивших студената, а да нисте врхунски научник у својој области истраживања. То истовремено значи да се непрекидно мора конкурисати код разних министарстава да би се добила средства за истраживачки рад. Веома сам поносна што сам као руководилац пројеката из нуклеарних наука и нуклеарне безбедности, са тимом који се састоји од професора, постдокторанада и докторанада са седам врхунских америчких универзитета, већ два пута узастопно успела да победим у оштрој конкуренцији на нивоу САД код федералног министарства за енергетику и да обезбедим средства за наведене пројекте. Средства су велика, пет милиона долара годишње у току 10 година, али се деле на седам тимова, и од тих средстава се првенствено финансирају постдокторанди, школарине и стипендије за докторанде и опремају се експерименталне лабораторије. Бавимо се основним и примењеним истраживањима у оквиру нуклеарне физике, нуклеарне хемије, детекције радиоактивног зрачења и развоја инструментације за мерење зрачења.
