Пише: Марко Ковачевић, портпарол Нове српске демократије
Али чини се да многи желе да запосле свог Пера у контролу лептировог лета. Јасно је да се то дешава због тога да литије вјерника Српске православне цркве у Црној Гори не би биле управо то што оне јесу – литије православних хришћана помјесне Српске православне цркве. Многи би на крила нашег лептира да оставе своје флеке или да обришу оне које им сметају.
Наравно, прва квалификација која се користи против процеса у ком се налазимо јесте да је у питању “великосрпски национализам“ што је основна шифра, која се укуцава у јавне исказе, када год треба отпочети било које кршење основних права српског народа. Друга квалификација јесте да су литије усмјерене против државе, што би значило да је држави (репресивном апарату под контролом Ђукановића) све дозвољено у сузбијању својих противника. То су квалификације које претежно долазе од тврдих непријатеља православља и помјесне Српске православне цркве, који занемарују труд црквених великодостојника и клира да покажу како су мирне и достојанствене литије усмјерене само против тзв. Закона о слободи вјероисповјести а не против државе и не у служби “великосрпског национализма“. Постоје и они други, тзв. меки непријатељи православља и помјесне Српске православне цркве, који се јављају као поштоваоци труда црквених великодостојника и клира да ове литије имају један, не само вјерски већ и грађански карактер и дух који поштује бројне идеолошко – политичке различитости друштва и признаје да су код једног дијела грађана заживјели одређени национални конструкти из времена комунизма.
Са тог становишта они упућују савјете како би све те различитости ваљало уградити у темељ организације православне цркве у Црној Гори, јер и ти који су, је ли, различити, треба да буду “испоштовани“ од стране Цркве на начин што ће се показати „захвалност“ за њихово духовно обитавање у Српској православној цркви тако што ће се у самој црквеној симболици уважити неке њихове идеолошко-националне специфичности. А оне се најбоље уважавају, закључујемо, тако што се неће истицати тробојке, крстови са оцилима, пјевати пјесме о Косову, Србији, Српској, српском карактеру Црне Горе кроз историју, у крајњем тако што се Српска православна црква у Црној Гори неће звати – СРПСКА.
Сваки алтернативни назив, па и онај који би на крају признавао јурисдикцију СПЦ над православном црквеном организацијом у Црној Гори, био би прихватљив и био би корак напријед и за тврде и за меке непријатеље православља и Српске православне цркве у Црној Гори. Само што би привид пораза тврдих непријатеља требао да замагли вид црквеним великодостојницима, клиру и вјерном народу и да запосли Пера у контролу лета нашег лептира. Црква наравно у свему овоме наступа искрено, и она заиста дјела у правцу обарања лошег и доношења доброг Закона, одбране права својих вјерника и што је логично, рачуна на подршку оних који у јавности заступају принципе демократске и грађанске државе. Све то, ипак, не може имати везе са унутрашњим устројством Цркве и то је оно што меки непријатељи православља не разумију када се хватају за изјаве неких свештеника, који само разбијају прљаву пропаганду и тврдње тврдих непријатеља како смо ми, који смо у литијама, непријатељи Црне Горе.
Тврде непријатеље православља и Српске православне цркве наравно представља Мило Ђукановић и његова тзв. Прва фамилија док су меки непријатељи познатији под именом Друга фамилија. То што су једни тврђи а други мекши не значи да једни мрзе више а други мање, јер небројено пута је прокуљала мржња са мекше столице знала да засмрди горе него са тврде. Али сада су они ту и хоће да флеке на лептиру који више неће да пузи буду њихове и лептир лети и слети тамо гдје му они задају.
Крила лептира су тробојна а лептир крст по себи. Сви би да сакрију истину који је то народ који је овако масовно изашао на улице градова у Црној Гори да брани вјеру прађедовску. То је најбоља потврда оне старе да истина највише вријеђа и боли. Па се крије на разне начине. Покушава да се спута пробуђено срце у људима. Хоће неко да лафове опет претвори у ратаре због сопствене плахости и лакомости. Неко хоће да лептир опет постане гусјеница.
Српско име је било и остало прва одбрана православља на овоме простору. Нису сви православци у Црној Гори Срби али су сви Срби у Црној Гори православци и зна се врло добро да ко жели да збрише српско име у Црној Гори да то исто жели да уради и са православљем. И није то етнофилетизам, јер било ком Србину не смета ниједан православац ако није Србин. Етнофилетизам у Црној Гори је то што некоме, ко се казује православцем, смета неки други православац ако је Србин, ако пјева о Косову и слично. Тежње оних који желе да Српска православна црква у Црној Гори носи неко друго, алтернативно, несрпско име су етнофилетистичке, управо из разлога што нико то не тражи из вјерских већ из националних разлога.
И то раде они људи који своју националну припадност одређују негативно у односу на српску и зато ће сјутра у том одређивању кренути да бришу и православље, зато што су Срби препознати као православци. Литије управо показују да је много више оних који свој идентитет не одређују на тај начин. То што држава (Ђукановићева апаратура) дијели потомке државотворног народа који је на Вучијем долу, Фундини и Скадру градио Црну Гору а Српска православна црква их сабира и уједињује, показује гдје у ствари станује изворна државотворност на овом простору. А не станује у ономе што Мило Ђукановић брани већ у ономе што он напада и жели да сруши.
Назив наше помјесне Српске православне цркве изведен је из традиције овог простора, из историјске борбе једног народа за голи живот али и за нешто више од тог голог живота. А то је управо припадност Цркви Христовој, јер када си ту, дио си тијела коме је Христос глава. Коме смета то што се дио тог тијела зове српским именом, томе смета и глава тога тијела. И зато кад не одустајемо од тог имена, не одустајемо ни од тога тијела, ни од његове главе. Већ припадамо! Та припадност води нашег лептира у вјечни живот а не у онај краткотрајни, који му овај свијет намеће.
Прочитајте ОВДЕ шта је Матија Бећковић рекао о литијама.
Извор: Правда
