Пише: Донко Ракочевић
„Ако не решимо питање Косова, прети опасност да нам се економија врати на ниво из 2011. године“, рече Александар Вучић пре неки дан, поводом декларације Српске православне цркве.
Никад ником на српском престолу, од цара Душана до данас, буђелар није био пречи од Косова и Метохије, чак ни оној претходној власти, на челу са Борисом Тадићем, па ни Зорану Ђинђићу, за кога чак постоје индиције да је ликвидиран зато што није желио да дигне руке од јужне покрајине Србије.
Милош Војиновић у “Женидби Душановој” каже: “Прођ’те ме се, до три шићарџије. Бољег коња од овог не тражим, ни овога умирит не могу. Шта ће мени стотину дуката? На кантар их мјерити не знадем. А бројем их бројити не ум’јем. Шта ће мени рало и волови? Мени није ни отац орао, пак је мене љебом одранио.”
Можда је излишно истицати да нам одговор Милоша Воjиновића пружа узор како ваља данас и увек презирати све тобоже добронамјерне и великодушне понуде трампи отаџбине за “благодети” уласка у Европску унију.
За све српске владаре – Косово је било света српска земља, и за њу су многи ратовали, од кнеза Лазара до председника Слободана Милошевића.
Све што је велики српски филозоф Жарко Видовић написао за Косовску битку 1389. године, важи и за ову данашњу. Значај те битке није у њој самој, него у Завету. Косовски бој је био искушење: да ли ће Срби остати верни Завету и кад изгубе земаљско царство?
„И наше сеобе су показатељ да ми вером нисмо везани за тло и земаљско царство (као пагани), него за Небеско Царство које је у човеку. Ко историју и суштину српског народа тражи у паганству, тај не разуме ни Косовски завјет, ни кнеза Лазара, ни Светог Саву! А без њих, ми нити имамо историју, нити можемо знати ко смо и куда идемо”, писао је др Жарко Видовић.
На жалост, западна политика “штапа и шаргарепе”, показала се последњих година јачом од српске везаности за Царство Небеско и друге моралне вредности које су нас красиле вековима. Суштина НАТО бомбардовања управо је била да се скрши српско становиште, толико неразумљиво онима којима је сав идентитет у новчанику.
Уместо да тежи врлини и духовном очишћењу свог народа који је у 21. веку загађен западним „вредностима“ – од потрошачке маније до ЛГБТ митоманије, Александар Вучић развија утопију земаљског раја, коју замишља као ушушкан и безбедан живот у материјалном благостању, до кога мисли да може доћи бројним уступцима и компромисима, на штету српског идентитета и сувернитета.
И очекује чак и од црквених великодостојника да следе ту прогресивистичку филозофију, као да црква може бити црква – ако не носи свој крст патње и жртве зарад истине, правде и вечног живота.
У својој критици прогресивизма, Николај Берђајев, каже: “Ми одбацујемо, с религиозног становишта, као ниску и издајничку, сваку помисао на успостављање благостања и среће на земљи у којој ће бити сахрањене све генерације наших предака. Одвратна и безбожна је и сама помисао да ослободите жртава и патњи будуће генерације на штету прошлих… Има нечег ниског и наказног у том тријумфу временског над вечним. Ви који гледате само срећну животну будућност, ви сте у власти смрти, а не у власти живота”.
Да би опстали, да би одољели претњама и искушењима, морамо пронаћи свој стари пут, вратити се традиционалним врлинама. Зато су наши преци молили појући: „Скажи ми, Господе, пут…”
Стаза, поуздана, постоји, то је стаза светосавска, она што води од Студенице и Хиландара. Једино кроз Светог Саву, односно кроз Христа, можемо доћи до сазнања о смислу, путу и циљу, и до јасне и посведочене визије Царства Небескога.
„Познање истине је најважније од свега. Познајте истину, истина ће вас ослободити”, рекао је Спаситељ. Јер, како записа епископ Николај: „Истина садржи у себи све: и правду и милост и доброту и светлост и разум и љубав. Истина је увек иста. Дивна је то српска реч за истину: оно што је увек исто – оно је истина!”
Вучић опет деструктивно и дефетистички о одбрани Косова и Метохије, више о томе ОВДЕ.
Извор: Седмица
