Потврда за то је и тајни извештај ратног команданта Армије БиХ генерала Расима Делића, у којем стоји да је све до рушења хеликоптера 7. маја 1995. ваздушним мостом, који је, иначе, представљан као искључиво хуманитарни, у демилитаризовану зону под заштитом УН стизало оружје.
– За војнике Армије БиХ допремљено је: 374.982 комада метака, 436 разних бомби, 131 тромблон, 44 лансера, 292 лансера РПГ 7, 292 пројектила РПГ 7, 59 мина за ручни бацач, један лансер ракетни 107 милиметара, 28 ракета, ласер „црвена стријела“, 275 мина 60 милиметара, 24 зоље, 740 мина 82 или 122 милиметра – наводи се у овом документу, објављеном у београдским медијима. Из њега се види да је за свакодневне потребе и награде најбољим борцима у Сребреницу из Сарајева стигло и 350.000 марака, а у фонд за погинуле 308.000 марака.
Делић свој допис Скупштини БиХ закључује да се са количином наоружања упућеном у Сребреницу „није бранило ни Сарајево 1992. и 1993. године“, као и да толика средства није добило ни Горажде.
За Миливоја Иванишевића, председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку и аутора недавно објављене књиге „Сага о Сребреници“ ( у издању Српске радикалне странке), то није никакво изненађење.
– Реч је о једном од докумената који потврђује моја истраживања у којима сам показао да апсолутно није тачно да су муслимани у Сребреници били незаштићени и слабо наоружани, већ управо супротно. Позивајући се искључиво на тајне извештаје Армије БиХ, објавио сам таксативно по годинама колико је наоружања и опреме разним каналима завршило у Сребреници, а реч је о тонама и тонама најразличитијег оружја, муниције и опреме – истиче Иванишевић.
Тако је, према документу, под бројем 130- 01- 63/94 строго пов. – војна тајна од 26. 7. 1992. године, од команде Другог Корпуса из Тузле и Штаба војне команде Армије БиХ, наручена достава 4.000 комада пушака, пушкомитраљеза и митраљеза и муниције, 60 комада минобацача 60 мм, 20 комада бестрзајних топова 82 милиметра, хаубице, минобацачи од 120 милиметара, али и пола милиона муниције калибра 7, 62 мм, као и 300.000 метака калибра 7,9 мм, као и пола милиона комада муниције других калибара.
Слично је било и следећих година, укључујући и преломну 1995. годину, када су наоружање, муниција и војна опрема достављани углавном хеликоптерима, и то под маском доставе хуманитарне помоћи.
– На основу документа бр. 08- 20- 51/95 од 20. јануара 1995. године под строго пов. – војна тајна, посебно је значајна кроз сагледавање обима и структуре наоружања које је само у једној пошиљци путем хелихоптера достављено од стране Генералштаба АР БиХ, и то у времену забране наоружавања оружаних формација у енклавама под контролом Унпрофора. Муслимани су Унпрофору морали да предају сво наоружање. Пошиљка показује и то да су у исто време снабдевани како Сребреница, тако и Жепа, а истовар МТС обављан је на истом хелидрому – наводи Миливоје Иванишевић у књизи „Сага о Сребреници“.
Такође, у документу бр. 01- 38/95 од 17. 02. 1995. године строго пов, тадашњи командант Осме оперативне групе Насер Орић извештава Генералштаб Армије БиХ да су „у Жепи примљена и допремљена у Сребреницу и следећа средства: 750 комада муниције 7,62 мм, шест ручних бацача 60 мм са 120 мина.
Срби су жртве лобирања
Експерт за безбедност Дарко Трифуновић (на слици), један од коаутора првог извештаја о догађајима у Сребреници Владе Републике Српске, сматра да су Србија и Република Српска жртве успешног лобирања на Западу, који је од муслимана створио „есклузивне жртве рата у Босни“.
– Све што се данас догађа је резултат тога и отуда уместо да се 24 године од ратног злочина у Сребреници сазна комплетна истина она је и даље недоступна, већ су Србија и РС жртве стереотипа који је и даље у центру пажње западних земаља – каже Трифуновић и додаје да је неопходно да Србија и Српска учине све како би се утврдила комплетна истина.
Прочитајте ОВДЕ никад бруталнију колумну Мирослава Лазанског.
Извор: vesti. online
