Најновије

РЕЉИЋ: Почеће да тврде да НАТО-анексија није ништа наспрам "малигног руског утицаја"

Биће скоро четврт века како су оконачана ратна дејства у Босни и Херцеговини. Где смо данас?

НАТО (Фото: Риа)

Пише: Слободан Рељић

У миру у коме ништа због чега је почео сукоб није разрешено. И сукоб се сада „наставља другим средствима“.

У односу на „принцип наде“ који води човека кроз смислен живот - ово је горе стање од рата. У рату живите с надом да ће се то зло свакако завршити и окончати – миром. У оваквом миру живите са страхом да се ово може оконачати – новим ратом.

Да би показали какво је ово стање, упоредимо га са приликама четврт века после Другог светског рата.

Ми који смо одрастали у то доба сетићемо се - почетком седамдестих био је мир. У то нико није сумњао.

На рат су нас подсећала само борачке пензије, које су се уз помоћ сведока тада множиле, и ратни филмови. Али, и филмску индустрију је већ био захватио „црни талас“ где су Жика Павловић и друштво доводили у питање ратнике „црвене као комунизам њихових жеља“, али и ту су главне теме биле мирнодопске.

Водио се рат између добрих „бораца за бољу будућност“ и мрачних „скупљача перја“ и „самоуправних достигнућа“ и „раних радова“.

Друштво се озбиљно бринуло што жирији западних фестивала више воле и високо цене уметничке приче о нашим маргиналцима, а не интересују се за наша „социјалистичка достигнућа“.

Што се културе тиче, живело се с чињеницом да је Иво Андрић Нобелову награду добио деценију пре... Већ је постојао БИТЕФ, а тих година је почео ФЕСТ који је на почетку почетака приказао „Меш“ Роберта Алтмана.

Сарајевска "тврђава" НАТО

У политичкој сфери земља се смиривала после догађаја из 1968, Дубчек је у ЧССР већ био поднео оставку, Тито се спремао да отпусти Мику Трипала и Савку Дапчевић-Кучар вође „хрватског маспока“; Југославија постала први пут првак света у кошарци, у Београду је отворен радио Студио Б, пратио се последњи студијски наступ Битлса и бринуло о захтеву суду Пола Макартнија да се група растури...

Радничко самоуправљање, као оригиналан начин организовања производње, подизало се већ две деценије – прилично успешно и за грађане и као државни пројекат, а прошла је и деценија како је у Београду основан Покрет несврстаних...

Кованица „мирољубива коегзистенција“ лансирана из СФРЈ ширила се светом као застава наде...

Био је то, без сумње, мир.

Братство-јединство, извучено из хришћанских архетипа за потребе атеистичког друштва, посебно је у БиХ било вредност над вредностима.

Са ове историјске дистанце критичар комунизма ће рећи да је све подигнуто на лажима. То се може узети као тачно кад би се историја игде појавила као коначно решење а да је истину узимала за своје темеље.

Јесте, много је било полуистина и лажних тумачења о догађајима на којима је подигнут претходни мир. То се нити може нити би требало оспоравати. Али, послушајмо Наполеона: „Историја је скуп лажи око којих се људи сложе.“

Бонапарта није учио од Маркса. Људи се сложе зато што их мало на то терају победници, а мало и они верују да се исплати. После крвавих ратова миру се у зубе не гледа. А пола века мира између ратова је пристојан резултат у историји. Погледајте XX век.

Уосталом, као грађани земље која се укључивала у матицу светских кретања могли смо и о злу да читамо најбоље.

Кад је почињао овај последњи рат за дезинтеграцију Југославије стално ми је кроз мисли пролазио необичан опис зла Албера Камија: „Чудесни догађаји описани у овох хроници одиграли су се 194...“ Тако почиње „Куга“. А онда се у граду појављују мртви пацови... У почетку то изгледа као неспособност кућног настојника, али пацова је све више. Зло, које је Ками у овом роману опредметио као кугу, осваја друштво као мутна вода којој људи не знају ни одакле извире ни куда отиче... И то траје, траје... Падају жртве, људи пролазе кроз драме и панике у којима показују и своја најгора и најбоља лица.

Главни командант одбране нападнутог града (у причи о куги је то лекар) настоји да у хаосу напипа колико толико реда. А кад је зло почело да се онејачава, то је изазивало „бојажљиву наду да је победа добивена и да болест напушта своје положаје. Истина, тешко је било одлучити да ли је у питању била победа. Морало се утврдити да је болест изгледа одлазила као што је дошла. Стратегија коју су употребили против ње ниуколико се није изменила; без икаквог дејства до јуче, она је данас очигледно  успевала. Добијао се само утисак да се сама болест исцрпила, или може бити повукла, пошто је постигла све своје циљеве. Њена је улога, у неку руку, била завршена.“

После ће доћи велико славље због победе. И славље ће имати својих жртава и људи ће се вратити варљивом миру. И док се враћао мир, мудри човек је „знао оно што ова весела руља није знала, а што се у књигама може наћи: да бацил куге никад не умире и никад не нестаје, да може десетинама година спавати у намештају и рубљу, да стрпљиво чека у собама, подрумима и да ће може бити, доћи дан када ће, на несрећу људи и њима за поуку, куга пробудити своје пацове и послати их да угину у каквом срећном граду.“ Тако се завршава „Куга“.

Амбасада САД у БиХ има дугачке пипке

Албер Ками је мислилац, француски и ини председници и НАТО генерали су силници. Све што занима ове друге је да они постану оно што може да „пробуди своје пацове“ кад им треба.

На методама зла они подижу своје понуде добра и цртају „светлу будућност“ у којој би, и ми којима је сада дата непромењива улога жртве, наводно могли постати срећни људи и богата друштва. Ништа мање!

Размере ове лажи су планетарне. Несрећне жртве увек на почетку поверују у ту невероватност.

Проблем са овим дејтонско-паришким миром, који је кад се исцрпео ратни напон, споља наметнут Босни и Херцеговини, у томе је што он не испуњава ни Наполеонов цинизам. Он је скуп лажи око кога се људи нису могли сложити.

Притегли су их из Империје да се договоре о папиру на коме пише да је стигао мир, али Империју уопште није бринуло што такав мир није могућ јер он твори „немогућу државу“.

Овакав мир није ни оно Камијево примирје које настаје између два наступа „бацила куге“.

Све је у њему лажно: и победници и губитници, и националисти и грађани.

Оне лажи после Другог светског рата су биле Наполеоновом координатом систему. Ове лажи су антимирске. Служе да мира никад не буде, а уносе се у друштво иза раскошних тонова и гласова који се губе у заносним глобалним илизијама неслужбене химне  Гиве Пеаце а Цханце! Они који из другог плана пуштају ову химну држе до ње колико и до идеала и напора Че Геваре, кога су из истих потреба убили па усвојили.

А мир је прека потреба човека. Макар и педесет година. И, не потцењујом мир од пола века.

Својевремно је Едгар Морен у књизи Човек и смрт рачунао да је за 3.130 година историје, које су се дале сагледати, било само 227 година мира. Иако га је тако мало мир је здравље човечанства. Он има своје структуре. Настају мирнодопске државе и над њима се развијају заставе мирнодопских идеологија.

Босни је намењена судбина земље којој је мир само шаргарепа из оног средства за уређење света које се зове „штап и шаргарепа“. Ради се о шаргарепи која се обећава а никад не даје. И не може бити делотворан мир који је донео државу коју нико од оних који живе у њој не жели. Хрвати себе виде с Хрватском, Срби гледају на Србију а Бошњаци „дејтонску Босну“ разумеју као миг да владају целом БиХ без обзира на своје потенцијале моћи.  

Али, ово што се историје тиче није „чудо невиђено“.

Ова земља је у Дејтону устројена, скоро истоветно као Босна после Берлинског конгреса 1878. Држава је склопљена од ентитета који су ништа – ни аутономне покрајине, ни републике. Појам „ентитет“ је и измишљен да прикрије лошу намеру. Јер, кад о њему говорите он нема јасан садржај. Звучи као да је испао из радних материјала, а после ће се свакако уобличити. Али није. Тако безобличан, он је уграђен у живо ткиво.

Иако јасно издељена на три непомирљива интереса - БиХ није пројектована ни као федерација ни као конфедерација. Остаје као територија која чека – решење. Има ентитета нема суверенитета. Сад се сетите како је Аустро-Угарска окупирану територију, која је такође и правно и стварно била овакво међустање, после три деценије анектирала. Анексија је изведена 1908. године и биће најзначајније гориво за покретање Великог рата. Он ће букнути у Сарајеву.

Брисел код министра спољних послова БиГ Игора Црнатка

Данас?

Данас нема Аустро-Угарске. Ко би анектирао Инцколенд (намесник је и данас из Беча)? Хрватска? Не. Кад се разматрају критична питања о балканском региону на неким усклонитим генералштабним састанцима за државу Хрватску се зна да нема потенцијал да управља било ким сем Хрвата. То је у потенцијалу  најједнонационалнија држава у Европи. Други служе само да би се бацали у море. Да би оформила државу Хрвати су морали протерати готово све Србе. Па шта, да се сад западне војске спремају да хрватским постројбама помогну да протерује нове милионе Срба и Бошњака. Доста. Није то више оно време безбрижно. Миграната има довољно и без нових „олуја“.

Дакле, ко остаје? НАТО!

Тиха НАТО-анексија БиХ је у току. Пошто не може договором, не иде притисцима, не долази у обзир референдум - остаје анектирање.

Аннеxио, дословно припајање, у најширем смислу представља „прикључење територије једне, у правилу мање, геополитичке целине другој геополитичкој целини“. Већој. Повељом ОУН из 1945. анкесија није дозвољена, јер се у XX веку доживљава као присила, рат, експанзионизам, агресија.

Али, у Бриселу и  Вашингтону ће наћи да је то ништа према „малигном утицају Русије“ и тенковске гусенице ће згазити Четврту женевску конвенцију као пластичну кесу.

Североатланстка алијанса ће покренути медијску офанзиву и цео свет ће климнути главом. Као за Либију и Гадафија. Са Србијом би то већ било вероватније као са Сиријом, зато се ту показује више опреза. Али се не одустаје ни за педаљ.

Те припреме да се „босанско питање“ разреши по НАТО-формули трају од почетка. Погледајте листу високих представника у Босни и Хрецеговини. Све сами НАТО-обвезници. Једино Валентин Инцко формално није, уколико постоји ико на свету ко Аустрију стварно сматра неутралном према Североатлантској алијанси.

А њих тако високе формално бира Савет безбедности УН, али на предлог Пеаце Имплементатион Цоунцил-а, у чијем управљачком борду седе чланови из Канаде, Француске, Немачке, Италије, Јапана, Русије, Велике Британије, САД, из председништва ЕУ парламента, Европске комисије и Организације исламске конференције коју представља Турска.

У ову НАТО-башту Русија је пре четврт века турена од милостиње. У то доба су им дали и да седе у Г7.

Као што је на Берлинском конгресу 1878. Босна и Херцеговина дата Аустро-Угарској на чување, тако је Босна и Херцеговина 1995. дата НАТО-у у надзор. Један њихов момак с екипом надгледа и токове новца. Амбасада САД у Сарајеву координира све тајне и безбедносне операције и службе. Простор преотет од Отоманске империје у XИX веку је „окупиран“ јер то тада није звачало одурно и разумело се отприлике исто као што данас звучи лепа реч - „имплементација“. 

Мало друкчије `упакована` Марти Бисел

Али, и ако НАТО ослободилачки уз звуке демократске пропаганде умаршира у неку земљицу, ту  мир не ниче. Било какав известан мир нервира НАТО. Погледајте срећне народе у Ираку, Авганистану, Либији којима је НАТО донео мир и демократију. Или Сирију и Венецуелу којима НАТО помаже да смене ауторитарне власти и доведу „изабране председнике“ који не могу да добију изборе ни под каквим околностима.

Нема мира док се НАТО пита.

Пошто смо ми у Европи, (по)мислимо да то не чека нас. Или још горе, не видимо да нам се управо то догађа.

Прочитајте ОВДЕ  какве је то прљаве послове разоткрио Милачић.

Извор: fakti. org

Бонус видео

 

Вучић је марионета, ево ко заиста контролише Србију ! - Иван Ивановић

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube