Најновије

ДР ИВАН ПАЈОВИЋ ЗА ПРАВДУ: Како се прогањају Руси

Многе данашње земље које су биле саставни део СССР-а на својим територијама имале су бројно руско становништво које се насељавало у дугом периоду и из разних разлога. После распада те државне творевине велики број тих земаља започео је спровођење репресивне политике према припадницима руског народа у циљу њиховог изгона.

др Иван Пајовић (Фото: Хелм Каст)

Пише: др Иван Пајовић

Прибалтичке земље су познате по својим дискриминационим законима усмереним против Руса у циљу њиховог истискивања, умањивања њихових права и асимилације. После распада СССР-а право на добијање држављанства Русима у Естонији и Летонији било је ограничено. То право имали су искључиво они који су у тим земљама живели до четрдесетих година прошлог века и њихови наследници. Таква регулатива правдана је насилним присаједињењем ових земаља СССР-у крајем тридесетих година, које се другим речима сматрало окупацијом. Као последица, око 30% грађана Естоније и 34% руских грађана Летоније није могло добити држављанство, али су могли живети као тзв. не-грађани што је подразумевало ограничење низа права, нпр. право гласа, статус државног службеника, полицајца исл. Пред крај деведесетих година ситуација се побољшала под притиском ЕУ, део грађана добио је држављанство, под условом полагања испита из језика, права и историје. Међутим, и данас око 10% становништва Летоније (око 220.000 људи) и 5% Естоније (око 72.000 људи) чине тзв. не-грађани. У Литванији такви закони нису постојали, вероватно јер тамо и није постојао већи проценат Руса, тек око 5%, што није представљало велику политичку и етничку опасност. 

У једној од најзатворенијих држава са израженом диктатуром, Туркменији, до 1989. живело је око 10% Руса, а данас живи 2 до 5%, тачни подаци не постоје. Њихов број почео је да се смањује још за совјетског времена. Деведесетих година потписан је договор о двојном држављанству између Туркменије и Русије, међутим већ 2003, после потписивања гасног споразума, Туркменија је овај договор поништила, па су Руси били принуђени да бирају једно од два држављанства. Иако се у медијима расправљало о дискриминацији Руса у овој земљи, званична Русија се није изјашњавала. 

Тенденција прогона Руса после распада СССР-а распространила се по целој Централној Азији. Изгон из Таџикистана започео је деведесетих, када је ова земља постала најсиромашнија и најнебезбеднија у региону. Разлог за масовно исељавање били су велики нереди и погром над Русима у Душанбеу 1990. године, а затим грађански рат који започиње 1992 у ком је такође било злостављања Руса, због чега се њихов број смањио чак шест пута. Данас је у тој земљи остало само око 35.000 припадника руског народа.

И Казахстан су Руси масовно напуштали, упркос томе што је у питању најуспешнија земља Централне Азије. Деведесетих година (од 1990. до 1997.) ову земљу је напустило 1.200.000 Руса. Према истраживањима, поред економских разлога, Руси су ову земљу напуштали и због дискриминације, пре свега у вези са запошљавањем. Исељавање Руса из ове земље траје и данас. 

У тренутку распада СССР-а, у Узбекистану је живело 1.600.000 Руса, а данас нешто више од 650.000. Разлози за исељавање су потпуно исти као и у другим случајевима: небезбедност, лоши економски услови, национална нетрпељивост и дискриминација. 

Руси су такође масовно напуштали Киргизију, деведесетих година из те земље емигрирало је око 200.000 људи. 

Највећи прогон Руса догодио се у Чеченији у периоду њене фактичке независности. После распада СССР-а над овом земљом је изгубљена контрола и проглашена је независност. У том моменту у Чеченији је од 1.200.000 становника живело око 300.000  Руса (24%), а Чечена око 58%. У главном граду Грозном било је више Руса него Чечена, око 52%, тојест око 210.000 становника. Руси су били непрекидно прогањани од стране чеченског становништва, а власт је на то затварала очи. С почетка је то било позивање Руса да напусте земљу, а потом је прерасло у истинско насиље: туче на улицама, избацивање из кућа и станова, убиства, чак и одвођење у ропство.

Истина, такав третман су имале и друге националности које су живеле у Чеченији. Руси су под овако великим притиском брзо напуштали земљу, остављајући иза себе сву своју имовину. Тадашње власти на челу са Џохаром Дудајевом негирале су прогоне и тврдиле да је то само повод за почетак рата. С почетком рата прогон се појачао, а Руси су сматрани непријатељем који посеже на чеченски суверенитет. Први чеченски рат трајао је од 11. децембра 1994. до 31. августа 1996. Руска војска ушла је у Чеченију како би повратила контролу и власт, али је доживела пораз. У овом рату, према званичним подацима, погинуло је 21.000 Руса (без без изгинулих у борбеним дејствима), 46.000 одведено је у ропство, а отето је преко 100.000 станова. Прогон Руса заустављен је тек са поновним успостављањем руске власти над Чеченијом, али у том региону сада живи само око 25.000 Руса. 

Егзодус Руса из земаља бившег СССР-а траје и данас, додуше у мањем интензитету него крајем прошлог века. Руске власти сматрају да је то позитивна тенденција, јер се на тај начин поправља иначе веома лоша демографска слика саме Русије. Међутим, све говори да је у питању велико геостратешко повлачење Русије из региона некадашњег утицаја, а такође и велико демографско слабљење, које ову земљу чини веома рањивом.

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.

Колумне др Ивана Пајовића можете читати ОВДЕ.

Извор: Правда
 

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА