Најновије

EМИЛ ВЛАЈКИ - ДЕЈТОН: Моји разговори с Милошевићем

Пише: Емил Влајки

Отава 1995. 

Негдје, концем седмог мјесеца, почеле су стизати прве вијести о масакру у Сребреници. Немајући праве информације, упитао сам се, што је то требало Србима. Читав свијет их мрзи, а они га изазивају чинећи злочине.

У аугусту, стравична драма. Туђман, операцијом 'Олуја' уз помоћ Америке која је испланирала читаву акцију и електронски онемогућила Србима међусобно комуницирање, осваја Српску аутономну област Крајину чије је сједиште Книн. Питање је, зашто се Срби нису бранили? Книн је природна тврђава коју је скоро немогуће освојити. Хрвати су бранили Вуковар, који је на ледини, пуна три мјесеца. Говори се, да је 'Слобо' издао Крајину наредивши моторизацији и командном кадру да седам дана прије напусте аутономну покрајину.

Што било да било, преко двјесто хиљада Срба бјежи према БиХ и Србији. Хрвати пале њихове куће и убијају многе од оних који нису побјегли. Успут, митраљирају авионима колоне избјеглица. Али, још је одвратније мишљење западних житеља о томе: „Тако им (Србима) и треба“.

Након прогона Срба из Хрватске, НАТО бомбардира српске војне позиције у БиХ, првенствено опћину Пале. Касније је констатирано, да су „интелигентне бомбе“ испуњене осиромашеним ураном повећале смртност становника тог подручја за 400%.

Напокон је мир завладао у БиХ након потписивања Дејтона. Срби су добили 49% територија, и по 
уставу имају све карактеристике самосталне државе. 
*****

Београд 2000.

Милошевића сам први пут видио уживо за вријеме мог боравка у Београду у аугусту 2000. Тамо сам доспио из Канаде на позив тамошњег југославенског амбасадора због мог свакодневног „просрпског“ ангажмана  за вријеме НАТО агресије на Југославију/Србију.

Милошевић је за узванике из дијаспоре организирао пријем на Дедињу. Било нас је око сто и педесет који су томе присуствовали. Слободан се са свима руковао и славље је почело. Полтрона је било на претек. Смјешкали су се Предсједнику и узвикивали: „Слобо, слободо“! Сви су хтјели да му нешто кажу, тако да је било скоро немогуће прићи му. Ипак, у једном тренутку, завладао је краткотрајан мук. Искористио сам тај момент.

-Господине предсједниче, хтио бих вас нешто упитати.

-Изволите професоре Влајки.

-Мало сам шврљао по граду, причао са људима. Социјалне разлике су огромне. Док једни живе у нестварном обиљу, огромна већина људи једва преживљава. Нема посла, а ако се и нађе, са надницом од седамдесет марака мјесечно може се једино умријети од глади.

Око мене мук, непријатељски погледи, да су могли, сасјекли би ме као мачем. А онда изненађење!

-Суштински сте у праву професоре, мада понешто претјерујете. Ситуација је далеко од тога да буде добра. Али ће предстојећа пролетерска револуција на свјетском нивоу много тога ријешити. Ево Вам примјер Сиатла гдје су амерички грађани масовно демонстрирали против новог свјетског поретка. Бит ће тога све више. То доказује да се свјетски капитализам убрзано урушава.

Остао сам без текста. „Овај човјек није више способан да влада“, помислио сам. У том часу нисам ни знао колико сам био у праву, и да ће његов крај доћи за свега пар мјесеци.
…….

Париз – Хаг 2005.   

У осам сати ујутро, зазвонио је телефон. Јавио сам се. Био је то Владимир Кршљанин, члан Милошевићеве социјалистичке партије. Рекао ми је, да би 'Слобо' хтио да ме види. Што се тиче финанцијских средстава за путовање до Хага, добит ћу их од Радета који је у Паризу имао компанију 'Батеауx моуцхес', низ бродица које су возиле туристе по Сени обилазећи хисторијска мјеста и споменике.

Ујутро рано сам кренуо из Париза експресним влаком и нашао се у Хагу пар сати касније. Стигао сам убрзо и до затвора у Шевенинген. Тамо су ме већ очекивали јер је 'Слобо' најавио мој долазак. Прво сам морао потписати изјаву да нећу ником говорити о унутрашњој архитектури затвора. Свакако би ми то било тешко јер се не сналазим најбоље у простору. Онда сам прошао више од десет пунктова, и сваки пут су наново тражили моје исправе.

Напокон сам се нашао у 'Слобином' радном простору; његову, затворску ћелију нисам никада видио. Радни простор је био отприлике 4X4 метра, испуњен огромном хрпом докумената и са ниском таваницом. Био је ту и радни стол на којем су били рачунар и фиксни телефон са факсом. У соби је био и метални ормар.

'Слобо' ми је изгледао добро. Први пут сам код њега јасно запазио, импресионантно, изузетно високо чело. Он је био свјестан тога, и на самом почетку нашег сусрета ми је исцитирао добар дио римског права на латинском. Уствари, никад није престајао да ме импресионира својим феноменалним памћењем. Приликом једног од наших сусрета, замолио ме је да из оне хрпе материјала, а било је ту неколико десетина хиљада докумената, извучем, по вољи, било који. Учинио сам то и прочитао му наслов документа. Он ми је рекао све остало: садржај, имена лица која су тамо била наведена и приближан датум кад је документ био објављен. Све у свему, након цитирања латинских сентенци, отворио је ормар, извадио неку сланину, крух и минералну воду, па смо доручковали. Коначно смо прешли на оно због чега ме је звао.

-Ви сте светски добар аналитичар. Ваше две књиге на енглеском, 'Ново тоталитарно друштво…' и 'Демонизација Срба', постале су, на мој захтев, службени материјал Хашког трибунала. Српски народ Вас веома цени. Волео бих да будете мој саветник за политичка и медијска питања.

Очекивао сам тако нешто и пристао без размишљања.
……….. 

Хаг 2005.

Милошевић прича о Дејтону

Амерички часописи су ме проглашавали политичарем године. Сматрали су да сам главни виновник мира. По други пут сам спашавао БиХ Србе. Неколико месеци пре, када су удружене муслиманско-хрватске снаге кренуле ка Бања Луци, врло сам јасно рекао америчком дипломати, Холбруку, да ћу војно интервенисати ако Бањалука падне. Након тога су Американци наредили да се ова офанзива заустави.

За Дејтон сам такођер заслужан. Дао сам БиХ-Србима државу која ће, можда, једног дана спасити и саму Србију. Питање је хоће ли је српски народ знати сачувати.

У политику на Палама треба убацити нове људе. Караџић је пун хипокризије, стално љуби поповима руке. Младић је старог кова, сјајан војник, али није за политику. Добру перспективу има Милорад Додик. Млад је, природно рођен за политику и спреман на много тога, што може бити и на ивици неморала, како би сачувао власт; таква је политика. Ипак, у крајњој линији, не треба сумњати у његово патриотско, просрпско опредјељење.

Дејтон ме је исцрпио, јер су преговори са Муслиманима били изузетно тешки. Да би се склопио мир, морало се жртвовати Сарајево. То је била једна од најтежих одлука у мом животу. Могу замислити патње Срба који су се четири године борили да остану на својим огњиштима, а сада их морају напустити.
*****

Хаг 2005.

У Хагу сам, у затворској ћелији с Милошевићем. Спомињемо догађаје од прије 10 година. 

Питам га о Сребреници.

То је дело француске обавештајне службе „ПАУК“ што је разоткрио Југослав Петрушић, алијас Доминик, двоструки француско-српски шпијун. Она је поткупила Ердемовића и Франца Коса, који су прво радили за Хрвате, а онда за нас, и неколико официра и војника Војске Републике Српске да ураде тај гнусан злочин. То ми је потврдио и Горан Матић, мој министар информисања. Младић о томе није ништа знао.

Остао сам збуњен пред том причом која ми је личила на неки холивудски трилер. Ништа о томе нисам знао. Моја размишљања су била потпуно друге нарави.

Ово што говорите је сада немогуће доказати, почео сам опрезно. Али оно што је могуће урадити, то је да се лобирају јеврејски интелектуалци и политичари који ће сасвим сигурно рећи да се злочин у Сребреници не може назвати геноцидом. Нацисти су убијали неселективно, што је прави геноцид. Супротно томе, Младић је, када се ради о Сребреници, жене, дјецу и старце својим аутобусима одвео до муслиманских положаја.

И мени је то пало на памет. Ваша је мајка Јеврејка, сигурно имате неких познанстава у тим срединама, па би то могли одрадити.

Пребацујемо се на другу тему. Причамо о „Олуји“.

Говори ми како је био разочаран када мировне снаге УН-а које су биле између Срба и Хрвата нису успјеле зауставити „Олују“.

Не могу вјеровати својим ушима. Питам га, како то да није схватио да су снаге УН-а биле тамо све док хрватска војска, захваљујући америчкој помоћи у сваком погледу, није постала војно способна укључити се у освајање Книнске Крајине. Слијеже раменима и понавља: "Вјеровао сам им."

Након тога му кажем како су западни медији писали да су српски тенкови, друга борбена возила напустили Крајину седам дана прије 'Олује'. Није ли то била издаја, питао сам? Вуковар, који је на ледини, бранио се пуна три мјесеца док није пао, а книнско подручје, које је природна утврда, пало је за два дана!

Не одговара директно. Истакнуо је како је моје разумијевање моралистички јер не знам што значи водити државу. "Мој главни циљ био је очувати Србију и Југославију ако је могуће, те избјећи санкције Запада. У свему осталом,  поготово што се тиче уједињења Србских земаља, био сам флексибилан и понашао се у складу са ситуацијом. Било је посебно тешко, готово немогуће, радити с људима који су водили Крајину: Мартићем и Бабићем. Издаја је предмет незрелих идеалиста, демагога и фрустрираних појединаца, оних који нису на власти."

Шутим, јер стварно немам појма што значи водити државу.

Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.
[Translate to English:] [Translate to English:]

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА