Пише: Бранко Вељковић
A Kurti versus „kurti“ ? ...
Ако верујете да ту стварно има неког сукоба, онда можете да поверујете и да су се на смрт посвађали и Деда Мраз и ирваси, Лолек и Болек, Ивица и Марица, прасе и пинкаш, Ђитлер и самозвани, академик А и академик Б,... глупости. А Бонхеферова - „глупост није дефект интелекта, него људскости“ је у свету политике наоборива максима. Што им увече мајстори игре спреме, они ујутру усхићено позобају и све питају „треба ли још“. Ништа више од тога. Али колико год све ово било трагикомично, немојте да мислите да Курти ВС курти нису зликовци који су спремни, као и толики Курти ВС курти пре њих, да зарад још којег зрна власти или сликања за одабране националне фреквенције, жртвују туђе животе. Не да су спремни, него их и нуде. Туђе животе, наравно, никад своје. То се спремају да, опет, ураде и на овом „нашем“ Хелму. Што се „мора“ није тешко.
А на бини од дрвета и камена режисер у зеленом мантилу. Као и многи пре њега, безнадежно је загледан у блазиране масе „надарених“ самопонуђених арсуза који би себе волели да назову глумцима. Гложе се за улоге, звања, сребрњаке и обећану а поред свег рада и свих „радова“, тако погрешно схваћену бесмртност свих имена Грофа Сен Жермена. Верују да ће тако одабрани бити запамћени, или обрнуто, како би то они знали? Унезверено чекају шапат само „једнога“ или бар климоглав уредно поређане публике која им одређује судбину. А у ту, за њих скројену судбину, верују. Судбина је у „вери“ њиховој присутна јер је судбина од не-вере скројена, у супротном, не би била судбина. Гаде се сви они изверзираном режисеру и то му се, не ретко, види на лицу одавно навиком на све могуће улоге, сцене и представе. Сећа се режисер речи још увек а можда и занавек у свом уробору, лутајућег академика – „осека је свега па је осека и умова, нема људи, морамо узимати све што можемо“. То „све“ сада се враћа. Бумеранг или можда неки круг или круга два и опет њима, оних који би да се „уздигну“ припадајући уробор без мудрости. Како даље са збуњенима који би се једном можда и уздигли до медиокритета, само када би коначно прочитали бар буквар који прочитали нису? Или ће стварно у обећани нови поредак да иду са овима што би да ходање по степеницама купе као и каријере, докторате, дипломе и бракове за тешком муком отете „ђенге“? Или са овима који су „прочитали“ 42 књиге за три дана, те се ових дана (опет) нуде да поново оду до бечког јудиног подрума, не би ли их тамо задужили са новим распоредом часова, са бар још 42 књиге и наградили са још пар дана за читање. Тако је отекли самозвани „читач“ њему тајних књига на турбо батерије и бели прах и најаво. Каже - „морам опет да свратим до Беча“,... тужан и јадан је, није био 4 године у Бечу. Пола гладне Србије данас није ручало и сигурно је да неће јести три оброка ни сутра ни прекосутра а самозваном је жао што све ове године није стигао ни до Беча да оде. И опет је самозвани испао паметан, скоро па као „ономад“ за америчке изборе, мислим на изборе пре хоклице. Знате већ, „зато што сам паметан“ пропала инвестиција у изборни процес друге државе. Проблем је што ту „памет“ нико не „капира“, осим њега, наравно. Осим онога око промумланог дела – „молим вас, пустите ме опет у Јудин подрум“, то сви схватају. Велеиздаја! Уствари, само први пут је била издаја, продаја, све након тога је само распродаја!
„Од свих болести глупост је најчуднија. Од ње не пати болесник, него сви око њега“.
А увек млади песник овенчан и убиством сачуван за вечност од сујетних и већ у прах враћених (не)људи, убица, у последњем хотелу града изнад хиљаду ходника у којима су се и цареви сагињали, мрачном за све сем за убијеног њега, схватио је кавез испразних „ћелавих симболиста“ саздан од решетки страха њиховог. Схватио је песник и „ко ту од кога треба да учи“. Схватио па им је то и рекао, погледом и осмехом. Можда је то исто, неизрециво, схватио и режисер у зеленом мантилу... видећемо ускоро. Јер, неизрецив је пут од Мизраима до Мемфиса али се од Мемфиса у трену стиже до Мизраима. А тек даље,...
И ево, за потребе vox populi и за људске нагоне у тај наратив угеометрисане vox Dei и те непревазиђене Деција Јуниуса Јувенала Римског - „panem et circenses“ (хлеба и циркуса или ако хоћете, игара), наставља се одавно договорена ујудурма око убијања још једног народа, распродаја рудног блага које продавцима не припада, отимање делова Србије које газде од самозваног зову Санџак, Прешевска долина, Војводина,... За човека то је све наша земља, за нас Србе то је све наша Србија а за „њих“ је нешто сасвим друго. А самозвани и припадајући бизони, рели-возачи убице на наплатним рампама, наркомани на државним апанажама, сва биполна и безполна бића на „функцијама“ и сви други са партијским књижицама, опијени обећаним уздигнућима, спремно заузимају своје место на тамној страни новчића. У речнику и по закону људи то се зове - велеиздаја.
И даће им „бог“ њихов оберучке све што траже и желе. „Quantum sufficit, et quantum appetite“,... колико год вам је потребно и колико год апетита имате,... даће вам и делите, а да делите не волите чак и кад делите оно што није ваше, а ништа није ваше, већ је „његово“, а то ће на крају да вас кошта, јер присвајате и делите туђе... коштаће вас пуно, можда највише! Све до праха првога.
И то све се зна. Наравно да се зна. Одувек.
Али немојте, поштовани читаоци, да верујете да њима смета што их будни Народ презире, прозире, „пљује“ и органски не подноси. Баш тако, „органски“, како давно рече један мој учитељ, рођен као мој деда, желећи да ми појасни да постоје ствари које човек не би требало да ради јер то може да уништи суштину човековог бића и организам сам по себи. Не живе ти о којима сада мисли размењујемо у свету части и чојства, људскости. Напротив, њима је презир Народа мера вредности. Што их Народ више презире они више „напредују“. И зато овде Народ са великим Н а они за вазда без записаног имена а сви који ово читају опет ће тачно знати на кога и које заједно мислимо, јер „по делима њиховим познаћете их“. Они се слепо држе „мудрости“ њиховог два пута упокојеног Пашића – „јер окупани пљувачком обликују животе оних који их пљују“. Да, баш тако. Будни Народ их пљује и презире а они срећно и самозадовољно „владају“ и обликују наше животе !
А у слободно време преписују нафабриковане елаборате о важним „историјским“ темама, вешто осмишљеним у епифизи два овоземаљска царства.
„Шта се дешава у мом Јерусалиму ?“, записано од Бога и за Човека али и за (не) људе који би „да могу продали и Бога“. А ко би да прода Бога, продаће и оца, а ко прода и Бога и оца, продао је све,...
„Јер издаја пријатеља је генерална проба за издају отаџбине“. А ког то „они“ више пријатеља имају кога нису већ издали? Можда зато мисле да могу да продају Бога и све нас?
У широко распострањеној пракси, то изгледа овако :
Њихово „уздизање“ од ситних искомплексираних улизица до мере међународних трговца људском крви има своју страшну цену. Наметање „новог“ тражи планирање, драму, сценарио и режију, трагедију, апсурд и контролисану историју. И то није (само) драма позоришног типа са колико-толико јасним дометом глумишта и оних иза сцене на оне омађијане испред сцене. То је озбиљна, често масовна трагедија, рат, погибељ, болест, разарање, ужас. Само се из тако уздигнутих религија, идеологија, друштвено-политичких уређења могу „појавити“ нови „лидери“ који ће преко поља и поља лешева, земље и народе повести у „нов“ и „бољи“ живот. „Напредак“ заснован искључиво на људској крви жртвено обрађеној и припремљеној и свеприсутној, самозапаљивој огавној реторици. Ето, последње, погледајте како се из трагедије и масовне глобалне девастације изазване „медицинским разлозима“ уздиже парадигма „новог светског поретка“. Из пепела два светска рата уздигнут је колективни запад и комунистички исток. Из мајског преврата друга-прва династија, из краљевине – република, из републике – демократија,... Или, ако вам је тако видљивије, онда, из пепела југословенске дрвне индустрије уздигнута је Икеа... Кад то схватите као процес а не само као тренутно стање, постаће вам јасно да су СВИ они саучесници. И увек крв и разарање у договореним, безбројним, вишечинкама које сви ми живимо.
Тако је настало стварно све што нам је дозвољено да запамтимо. А све само зато да заборавимо да се и у „цвећу може наћи змија“, да заборавимо колике је, небројене пре нас, та змија из цвећа и из самог Раја, завела и ујела, ујела па убила, од задњег дана времена милости па до западних и источних жезла са две змије са толико уткане религије а без и мало вере. Зато је „вековима истина на потерници“, што у спознаји сопствених „злочина и казни“, између „јефтиних срећи и узвишених патњи“, записа Достојевски. Зато су, заједно са Истином, на потерници и сви они који Истину воле и живе. Сви до једнога, од постанка. И то је једино Прво и право племе. Племе оних који воле и живе Истину. Све друго су само хорде искежених и забалављенених хијена, полуделих од безнађа и несхваћене симболике и тако безбројних а опет тако усамљених и свака у свом вечном мраку мржње и уништења. Звери створене само зато да прогоне и убијају оне за Истину рођене. А Богу хвала, убити их не могу.
Јер и ово време показује, за оне који желе да виде, да није све као што изгледа. Јер, ван чисте душе и Истине, све је лаж. Кад воду из океана узмете у шаке, она више није плава. Своју „боју“ вода у океану има када је у свом, Богом даном, окружењу. Баш као и човек. Да би био то због чега је створен, Човек треба да се врати ономе коме припада створењем, Истином и рођењем.
Политика је алат створен од непомјаника. Тај алат је стављен у руке оних који желе да човека скрену управо са тог пута.
Наведите једног „лидера“ који није настао на претходно вешто изрежираној трагедији и сукобима, ратовима и драмама?
Рецимо, тог „случајно“ одабраног 11. дана 11. месеца у 11 часова (ко воли да сабира доћи ће до „броја“ који није само број а ком се „они“ тако бестијално ругају), у Фернинадовом вагону, потписано је примирје и први велики рат је завршен, илити, што је ближе истини, примирен. Као нека успавана звер за кратко уморна од клања. Тог истог тренутка, само преко канала, уздигнут је Сер Винстон Леонард Спенсер Черчил, са тим одсудним Спенсер и за локалну јавност и ондашњу политику угодним англиканизмом. Речено му је да ће бити премијер Велике Британије за потребе већ испланираног, новог, великог, рата. Винстон, човек без нације и идеологије са устима пуним нације и идеологије, прихватио је „терет времена“ у стилу толико пута реченог - „јер ако нећу ја, прихватиће неко други“. Исчекивани рат је дочекао. Британију је „лишио терета“ глобалне силе новог времена и поретка и успешно је свео на оно што Британија уствари и јесте – усамљено и за свој опстанак од времена Хадријана тако уплашено и исфрустрирано острво са, благо речено, чудним генетским комбинацијама. Никакве случајности, никаква импровизација или „сплет околности“ већ само добро осмишљен и вешто спроведен план те отуда и опет неки неизбежни Сер и по мало Винстон као један од неопходних главних глумаца. „Цена“, што би рекао још један Сер, овај пут Оливер, из једног стрипа пореклом са једног полуострва, који стрип је само еx-југа могла да разуме и масовно чита - „права ситница“, нешто између 50 и 70 милиона мртвих. Ко би то уопште и побројао, сем Бога Оца, ловаца на душе, државних ревизора и мајки побијених ? Уклопиво, зар не?
И ако верујете да је на сваком крају нови почетак, онда вам логика таквог планирања постаје потпуно јасна. Кад се заврши циклус, креће нова унапред испланирана драма, нова „кадровска решења“ или што би давно рекао један мој упокојени пријатељ „пресвлачење система“. У међувремену иде процес који подразумева одржавање криза, генерисање будућих сукоба, стварање нових полова и идола од блата и злата ...
Кад смо већ код полова, код „нашег“ самозваног са истим тим устима пуним нације, које-каквих вредности и неизбежне идеологије, специфична је ситуација. Како по питању „пола“ (о чему хоћемо) тако и по питању пола (о чему нећемо). Народ Србски је толико обамро да самозвани више не може да генерише реалног противника. А очајнички му треба противник. Самозвани одлично зна да ако нема алтер „њега“ онда нема ни његовог ега, те последично нема ни њега. А он тог „њега“ много воли. У ствари, „то“ је једино што мисли да воли. Али не воли кад препозна „њега“ у другима. То га фрустрира, јер како може бити још један непоновљиви „њега“, а онда га то све по мало и плаши. Али кад плаче, не плаче само због фрустарција и тог страха.
Чак ни у позоришту које наивни гледаоци са најскупљим могућим картама зову – Скупштина Србије, самозвани не може да „створи“ политички и медијски одрживог противника. Договорене, прозаичне бесконачне расправе, театрални сукоби и сати и сати бесмислено потрошеног времена. Бесмислено, наравно, само за гледаоце из загледаног и гладног народа, јер сви други то време баснословно наплаћују и то у милисекундама. Тако да је, поштовани читаоци, тренутно отворен конкурс за првог противника самозваног. Понуда, простора и повода колико год хоћете. Иначе, за оне онолике који гледају економску страну приче, први противник вође је увек био одлично плаћен посао. Све док сте „на висини задатка“ штитиће вас све домаће и стране службе, сва могућа мафија и сви државни апаратчики а апанаже ће бити баснословне. Погледајте само свима доступне имовинске карте и (не) радне књижице свих вођиних опозиционара, одувек. И свих „вођа“ и свих „опозиционара“ одувек. Чак и у време када је и вођа био опозиционар (сиц). Ако здушно „опозиционирате“, можда заслужите да понесете и „колајну“ првог „опозиционара“ Србије или Универзума, јер кад је Вођа од Космоса, као све ове „наше“ вође, онда и њихови „непријатељи“ морају бити бар од Универзума. Ко воли, а има ко воли, за најверније опозиционаре, доступне су и друге „радости“, како беле тако и оне тамне, не нужно и црне.
Али чак и у тако и толико дефинисаном поретку, а управо по мери свих нас, ми смо осуђени да нас воде људи „пола књиге“, са нешто мало мање памети од пола памети и без имало морала. Одувек је уствари било тако. Када је британски велепосланик, непосредно након још једног вешто изрежираног „пуча“ 27. марта 1941. године разговарао са ондашњим генералима Боривојем Бором Мирковићем и Душаном Симовићем, питао их је – „знате ли ви где сте сада?“. Збуњени генерали, помало, ето тако тада као и онолики сада, регистровани сарадници специјалних служби те исте Британије, у чуду су се загледали. Велепосланик их је скоро па сажаљиво погледао и рекао – „ви сте на ивици провалије. А знате како ћете да се спасете? Тако што ћете морати да скочите у ту провалију и то вам неће бити једини пут да то радите у будућности.“ У духу свих велеиздајника свих времена, унезверени и уплашени за своје личне судбине и неке ондашње „цвећаре“, генерали су брже-боље, писмено, о том догађају и разговору реферисали „коме је требало“, не схватајући да велепосланик са острва није мислио на њих лично и њихове „бизнисе“, већ на цео народ. Али кад су па „они“ и сви њима слични уопште мислили на „свој“ народ. А тако како је упућени велепосланик рекао, тако је и било. С том разликом што у тај понор нисмо скакали само због издаје, незнања и глупости већ смо у њега и гурани бруталном силом и подлим манипулацијама уз свесрдну, вечиту „помоћ“ свеприсутних, локалних велеиздајника. Отуда и оно изречено од „нашег“, овог сада свеприсутног самозваног: „Немамо право да уништавамо животе већег броја људи него што је то било предвиђено првобитним плановима“. Послушајте или прочитајте само ову изјаву онолико пута колико вам је потребно, поштовани читаоци и све ће вам бити јасно. Ако уопште желите да вам ишта буде јасно. Запитајте се – ко су то „они“, или „ми“, који одређују која је мера „уништавања“ наших живота и у ком „броју“ и којих то „људи“? Који су то „планови“ и планери и за чије уништавање и чије потребе су одређени и спроведени? И ко је овај „самозвани“ самољубац да у наше име и за наше, како сам каже, „уништење“, тако нешто спроводи? Запитајте се! Јер све вам је пред очима, само треба да желите да видите и да чујете. А кад једном схватите, радите по савести шта мислите да треба, али се, сходно вашем избору, немојте чудити што вас газе, јер, Имануелово, често цитирано и од самих уплашених црва и даље важи: „ко од себе направи црва, не сме да се жали што по њему газе“.
И кад све њихове лажи и издаје, продаје и распродаје прођу а проћи ће, милошћу и вољом Божијом, не само у вери већ и у поверењу, вратићемо се на почетак.
А на почетку је невеста била она која још увек нема вест, она која не зна, благо је било добро а не материјална вредност а богат је био онај који „има“ Бога а не новац. Васпитање је било од воспитање, вос од цео а питање је било храњење целог човека и духа и тела. Срећа је била од сретење а сретење је са Богом а Икона је била слика Божија...
А онда можда и нестану мисли које иду од написане а данас потпуно несхваћене „страсти“ која је уствари страдање а разврат је изопачење и одвраћање од пута Божијег.
Човек онда поново постаје Человјек – онај који челом и главом, вођством свога бића иде окренут ка веку и вечности,...
И онда ће бити бадава што су толико пута задржали и прешминкали све њихове обичаје, идеологије и религије а само променили имена, што су прекрајали и написали све „историје“, прогонили и убијали праведнике и поробили све „слободне“ државе. Јер Човек, Человјек, срцеведац и љубведостојан, ће се сетити !
И преживеће !
Остале текствое Бранка Вељковића погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда