Пише: Михаило Меденица
Мислите ли да сте некакви борци за правду, слободу, мир…уопште врлине и идеале, тако што некоме желите смрт?!
Данас је то Русија, ваља је презирати, ваља је метрити у гробове, ваља пожелети да се мајкама не врате синови већ ковчези, ваља једноставно мрзети јер чиме бисте себи оправдали да постојите док мрзите, да ћете нестати ако се у вама јави тек назнака некакве љубави, према чему год…?
Ништа лакше него презирати, не треба вам за то ни човек, ни мисао, ни поглед, ни реч…баш ништа што би за вама оставило сенку и траг…
Волети је подвиг, волети је дивно, волети је одрицање зарад давања а не отимање зарад имања ничега, што мржња јесте, а та борба коју наводно водите није ништа до предаја и подаја ђаволу, који вас ни такве неће.
Његов су плен душе а не бездушници, половна сте роба и за пакао па пакао чините ономе што мислите да живите јер за вас је живот од сванућа до смркућа, форма, празан лист хартије на којем изнова, свакога дана, испсиујете пустахије не би ли за вама остало које слово, а слова повешана, подављена, преклана…
Крв ваших живота је на вашим рукама, нема мелема за те ране, нема видара, нема лека јер нема човека…
За разлику од вас никада нећу написати, ни помислити, ни пожелети: „Смрт Украјини!“ јер свака мајка у болу и црнини је моја мајка у болу за мном…
Бескрајна љубав према Србији и Русији научила ме је љубави према свакоме, а чему је вас мржња научила?!
Ничему осим мржњи!
Данас Русе, сутра намерника јер је безразложно насмејан, дете јер се радује, јутро што је свануло, суце што се разбашкарило небом, земљу што рађа, земљу на којој нигде ваших отисака, сенки…
Рекох, нисам ја научен да волим већ сам имао шта заволети, проходао сам и проговорио у бескрајном пространству душе и духа Србије и Русије, волим их јер су оно најбоље од мене и најбоље у мени…
Могу шта да не волим али не умем да мрзим, а умете ли ви шта осим да мрзите?!
Ви сте у корак са светом, јел да, а видите ли отисак тог корака?
Јел људски, или траг звери?!
Ви који тако силно желите смрт Русији- силно се радујете свакој смрти јер чиме би друго то што отаљавате назвали- „животом“?!
Силно другима призивате смрт плашећи се једино шта кад смрт не дође по вас јер како би, где да позна човека кад га нема?!
Ви сте давно умрли, но није то смрт, проклетство је то- јутром себи на опело, ноћу на задушнице…
Носите себе ко гроб па где застанете ту умрете, и тако изнова, изнова, изнова…
Да је човека неко би стао да вас ожали, а овако- Господа не дозивате, ђаво вас се гнуша, није ни то зло сакупљач секиндарних сировина…
Снимак уништења украјинског командног центра погледајте ОВДЕ.
Извор: Два у један
