Најновије

ПРИЧА О ЧЕТИРИ СРПСКА ДИВА У АМЕРИЦИ: Владика Мардарије, Пупин, Тесла и Радоје Јанковић – УОЧИ ИЗЛАСКА ЈЕДНЕ КЊИГЕ  

Пише: Владимир Димитријевић

О ЧЕМУ ЈЕ ОВА КЊИГА 

Госпођа Даница Оташевић, дугогодишња директора Градске библиотеке „Владислав Петовић Дис“ у Чачку и угледна новинарка, која се упорно и успешно бави историјом чачанског краја и његовим знаменитим људима, опет нас дарује, овога пута трећом књигом свог највећег доприноса нашој култури и историографији – а то је истина о животу и делу Радоја Јанковића, ученика Гимназије у Чачку, официра Краљевине Србије, дипломате Краљевине Југославије, Дисовог школског друга и старог свата на његовом венчању, човека силног узмаха и непорецивих дела који је, као родољуб и антикомуниста, донедавно био заборављен у својој отаџбини и свом завичају. Архиву свог оца Градској библиотеци у Чачку предала је његова кћи Видосава, која није имала потомства. Од тог часа, Даница Оташевић је кренула у трудољубиви и насушно потребни подухват објављивања добијене грађе. После књига Јанковићевих дневника из Октобарске револуције у Русији и предратног и ратног доба у Краљевини Југославији и Србији, пред нама је збирка Јанковићевих записа и сведочења о Пупину и Тесли, као и о нашој међуратној дијаспори у САД, с нарочитим освртом на стварање српске епархије на тлу северноамеричког континента. 

Јанковић је из Београда послат као конзул у Чикаго, са предрасудама о Пупину као наводном мутиводи и среброљупцу, који се окористио од Српства. Све клевете које је чуо биле су, наравно, само клевете. Сусрет са Пупином му је показао да је реч о искреном српском родољубу, спремном да помогне да се јединство и слога наше дијаспоре очувају, што је доказано како сећањима Јанковића и његове кћери, тако и преписком и доступним документима. О Пупину је Јанковић писао у некрологу:“Пок. Пупин био је веома уважаван професор физике, проналазач, писац, говорник. Имао је много почасних доктората, титула, медаља и диплома. Поред свега тога био је врло скроман и добродетелан човек. Многи свој часно зарађени новац давао је у помоћ људима и установама. Чинио је завештања од којих неколико значајних у Југославији. Стога његов иметак, на крају његовог живота, није износио више од пола милиона долара.“

Што се Николе Тесле тиче, Јанковић је обезбедио потпору Краљевине Југославије овом великом научнику, и трудио се да му се у свему нађе при руци, а Јанковићева супруга Наталија помирила је два највећа српска научника на Пупиновој самртничкој постељи. Тесла је Јанковића одушевио својом нспремношћу на компромисе.“Г. Тесла ми је пре неки дан рекао, да му је нуђена прва Нобелова награда (тек пошто је та награда установљена), али да је г. Тесла ту награду одбио. Г. Тесла ми је рекао да је добио три позива (први 1905. год) од немачког цара и царице да оде у двор у Берлин, али да је г. Тесла то одбио. Г. Тесла ми је јуче рекао, да му је нуђена пре много година једна награда Карнегијевог института од 65.000 долара, али да је и то одбио.“

Ова књига даје и стварну слику догађаја око оснивања Америчко – канадске епархије СПЦ. У преписци генералног конзула Радоја Јанковића, епископа Мардарија Ускоковића и Михаила Пупина, али и осталих, „епизодних“, ликова наше драме у расејању, сазиру се све тешкоће са којима се велико Божје и народно дело суочава: од подела и сукоба међу Србима у Америци до жестоких реакција епископа Мардарија на понашање владике Николаја, који, сматрајући да је то најбоље решење, тврди да имовину у Либертивилу, која је купљена, али под дугом, треба продати, па све почети испочетка. Михаило Пупин, под снажним Николајевим утицајем, такође се колеба: он жели да подухват са Либертивилом успе, али помишља да би се заиста могло почети поново – да се имање прода, и купи друго. Владика Мардарије, који је цео живот уложио у свој „америчко – српски сан“, и који је купио Либертивил и задужио се, болестан од туберкулозе и напаћен од српских сукоба, болно реагује на све што руши његове подухвате.

Радоје Јанковић на све могуће начине покушава да одржи равнотежу, да би испало најбоље за Српство. Мада је десна рука Мардаријева, он размишља да, ако је владика тешко болестан, можда не би било лоше да Николај, угледан у Америци, дође на архијерејски престо и поново покрене епархијски живот. Сам владика Николај није хтео ни да чује да напусти Охрид и Битољ, али су противници Мардаријеви међу свештенством ширили управо такве гласине. Као и увек кад су људи у питању, грешке и неспоразуми су могући; али, ако су намере добре, Бог отвара путеве.

Иако је сукоб између владике Мардарија и владике Николаја постојао, епископ охридски и касније жички га је искрено поштовао, и кад се Мардарије, уочи Никољдана 1935, упокојио, Николај је писао свим братствима Православне народне хришћанске заједнице, својим богомолницима:“Поред многих својих добрих дела како у Русији тако и у Америци блаженопочивши владика Мардарије ознаменовао је своје име тако што је био велики добротвор нашег Покрета. Он је веома ценио напш рад и полагао велике наде у Православни хришћански Покрет. Кад год би долазио из Америке он би при повратку поручивао из наше централе у Крагујевцу велике количине књига за нашу браћу православне Србе у Америци. А последњи пут кад је био у Сабору у Карловцима послапо је дар нашој Заједници у 2000 динара. Тако је у истини био наш велики добротвор и по срцу и по дару. Забог тога препоручује се свим нашим братствима, да се срдачно моле Господу за душу блаженопочивешг владике Мардарија. Упокој, Господе, вернога слугу Својега и даруј му вечни живот у вечном царству Твојему!“

РАДОЈЕ ЈАНКОВИЋ ЈЕ НЕОДСТУПАН 

Цена српских сукоба била је велика, нешто мало мања него цена сукоба у доба тзв. „Дионисијевог раскола“ у САД, насталог шездесетих година 20. века по налогу Тита и УДБЕ. Јанковића су, сматрајући га „Мардаријевим човеком“, оптуживали као „црнорукца“ и завереника, који Србима не жели добро, и тиме настојали да спрече сваку његову консруктивну акцију. Противници епископа и конзула су их називали „црногорско – србијанским гангом“ и новим „Пунишама Рачићима“, стално тврдећи да се црквени новац тобож „пљачка“, иако су знали да је Мардарије потпуни сиромах. Владика Мардарије је био дубоко погођен таквим понашањем, које је било све суровије што је његова жртва била већа. Писао је:“Што се противници праћкају и на недостојан несвештенички, нехришћански и неџентламески начин обарају и бацају блатом на српског Владику којега пред туђим светом хтели би да унизе а с њиме и српску цркву којој је он глава у овој земљи и све то да би се њихови прљави рачуни и амбиције постигле.“

У писму свом колеги, југословенском дипломати у Вашингтону, Божидару Пурићу, Радоје Јанковић је био јасан: његов циљ није био одбрана појединца, макар то био и епископ, него националне установе, а то је и Црква. Он поручује Пурићу:“Нисам улетео „дон кихотовски“ у ствари епархије већ по дубоком уверењу да је нужно бранити једну духовну и државну институцију која је још са седиштем на мојој територији. Ја сваки посао узимам национално и само се  тако може моја акција разумети./.../ Свуда сам  говорио и радио за цркву и попове. Не ради зидова и мантија већ ради националне свести наших у Америци која нам треба. Сабори народни нису гњаважа како велиш, већ једини начин да се донесу одлуке које су трајне. Кад не буде тебе и мене у животу, живеће онај црквени устав и народ ће се равњати по њему. И што мање народ буде у будућности политички и национално наш, биће верски и осећајно још наш. Народно исељеничко осећање може некад бити добра дипломација за нас. За то зрно у будућности ми данас просипамо џакове речи, свађа и препирки./.../ Мене веже владичанство као представништво наше државе и цркве. Не браним ја Мардарија, него заједничку, етичку, основу исељеника. Браним их противу рђавих и недисциплинованих попова, које сам упорношћу савладао.“

Ништа не вреде клевете и лажи бунтовних свештеника – они се морају потчинити законитом архијереју, пише Јанковић Пурићу. Могу и новине да покрећу – и то им неће помоћи:“Не желим ја ничију главу ни браду. Али ни ти ни ја не смемо желети хаос у народу због несложности попова. Ја сам при крају да то свршим. Молим те да ме помогнеш у колико ти је то могуће. И попови и владика су добри људи, али треба уредити односе са обзиром на обе стране./.../Попови који су ме назвали лоповом, нечасним, пробисветом и свашта друго (робијаш, чланколизац и др), знају да сам ја у Чикагу. Имамо да гутамо обоје. Без посредника и без вешања о велика звона./.../Што више сабора, више патриотизма и стабилности.“

Какав пример српског патриоте у дипломатији! То је човек спреман да све претрпи ради општег доба. Једном свом противнику, америчком Србину, писао је:“Циљ наш није свађа већ учвршћење епархије. Ми нисмо водили борбу око епархије да седнемо на трбух побеђенима, па да запалимо чибук. „Од дуге парнице,  празне тарнице“, каже наш народ. Сам владика ми је писао пре неколико дана „да он не жели ничију главу“. Он хришћански заборавља тешке увреде и готов је на помирење. Шта се друго и може очекивати од правога вође српске православне цркве у Америци и Канади! И сам народ треба да види да је све учињено мира и слоге ради. Па ако се нађе свештеника који и после свега буду роварили и одбацивали светиње православне цркве и народа, онда ће их владика народном помоћу одстранити. Он за то има и канонску власт и широку пуномоћ Св. Синода.“

Преписка између владике Мардарија и Јанковића драгоцено је сведочанство из историје наше дијаспоре, и свакако ће бити научника који ће се том преписком користити у даљем раду. 

У књизи је објављен и низ текстова из српске штампе у Америци, који додатно показују све тешкоће што их је ваљало савладати у борби за самосталан духовни и културни живот српског расејања.  Из њих се, опет и опет, види и ко се трудио око слоге – ту су, пре свега, Пупин и Јанковић. 

Књига коју читалац држи у рукама ће угледати светлост дана захваљујући српском добротвору из Америке, човеку који зна цену наше духовне и стваралачке самобитности, и коме је сасвим јасно не само ко су Пупин и Тесла, него и ко је Свети владика Мардарије Ускоковић, и ко је био Радоје Јанковић. Књига ће угледати светлост дана као издање Гимназије у Чачку у којој је Радоје Јанковић учио, јер Гимназија настоји да не заборави великане међу својим професорима и ученицима. Ова књига, као и досадашња Јанковићева дела, показује да се може бити родољуб и у најтежим околностима, ако заборавимо на себе и живимо за друге.

Госпођи Даници Оташевић и Градској библиотеци у Чачку, која носи име Јанковићевог школског друга Диса, благодаримо за могућност да се сретнемо са још једном истином о нашим победама у историји – тамо где се ка победи стреми из саборних, а не личних интереса. 

Читаоче, ред је на Тебе.

СВЕТИ ЕПИСКОП МАРДАРИЈЕ УСКОКОВИЋ

Исполин беше Свети Мардарије Ускоковић, који се, као Растко Немањић, од младости устремио стопама Христовим и замонашио у Немањиној Студеници. Годинама је живео у Русији, надахњујући се њеном светошћу, а у житију му пише и ово – да му је од руског генералштаба, у лето 1915. године поверена важна мисија да обилази ратне заробљенике на реци Волги, планини Урал, Кавказ, унутрашњости Сибира, Туркестану, Бухари итд. Његов задатак је био да их својим проповедима и присуством бодри и образује у духу исконске патриотске љубави према Русији као предводници словенске идеје уједињења, и сходно томе пробуди у њима свест о припадности словенском свету чији су они веома важан део. Посебно у борби панславизма против германизма. С једне стране, као директан резултат његове мисије међу ратним заробљеницима у Русији словенског порекла, многи међу словенофилима су такође постали свесни значаја овог великог броја људи (чији број се попео до скоро милион) у победи словенофилске идеје и почели су да траже од државе да се више брине о њима. С друге стране, сами ти заробљеници словенског порекла почели су да се надахњују идејама свесловенског уједињења и полако стичу свест о много светлијој будућности свих словенских земаља. По повратку у Петроград, свештеносинђел Мардарије је у писменој форми доставио је свој предлог у вези са словенским ратним заробљеницима у Русији: предложио је да се они у потпуности одвоје од Мађара и Немаца; да им се доделе извесне привилегије чиме би се поспешило (неговало) њихово пријатељство према Русији, како би по повратку у своје земље били амбасадори добре воље. Предлог је уручен и самом цару који га је одобрио.“

Пошто је избила крвава бољшевичка револуција, јеромонах Мардарије послат је у Америку, где се српско исељеништво налазило под јурисдикцијом Руске Цркве. Он је одмах прегао да, на трагу Светог Саве, Србима обезбеди самосталну епархију, па је писао нашем свештенству у Питсбургу:“Када ми је од стране Руске Цркве предложено да заузмем дужност начелника Српске мисије у Америци, ја сам Руској Цркви ставио услове, а главни је био да наша Црква у Америци добије самосталност. То сам извојевао. До сада смо за све нереде, хаос у нашој Цркви, могли и имати увелико право сваљивати одговорност на Русе, али сада слободна наша Црква је у нашим рукама... Будућем сабору свештенства и грађана предаћу сва од Русије добијена пуномоћја, да не би Сабор или ко други помислио да сам се борио за власт онда када ми је био циљ да видим нашу Цркву самосталну и уређену, па ма ја у њој добио и место црквењака.“
Ускоковић је, по повратку у Америку из Србије, организовао конференцију свештеника, од 8. до 21. фебруара 1923. у Гери (држава Индијана), на којој је, како каже животопис, „успео да постигне оно што је до тада свима изгледало невероватним, наиме, да уједини и сложи све наше свештенике у заједничком раду на организовању СПЦ у Америци, да га 28 свештеника, од 29 колико их има у Америци, признају за старешину наше Цркве, да оснују епархијску конзисторију [чији је председник био архимандрит Мардарије], покрену заједнички епархијски гласник ‘Српска црква’ и да узму у претрес сва питања која се односе на унутрашњу организацију Епархије, односно црквено-школских општина“. 

Дубоко свестан неопходности постојања једног духовног центра, 1923. године, почетком августа купио је око десет хектара земље у Либертивилу. Отац Мардарије је тражио такво имање које би одговарало потребама манастира–сиротишта. Пред смрт је поручио:„Овај свети манастир, као зборно место Срба у Америци и општи дом молитве као вечну кућу Божију, остављам у аманет своме драгом српском народу да га после моје смрти чува и унапређује, да га као дивни споменик националне и верске свести остави у наслеђе нараштајима у овоме Новоме свету, да се за вечна времена зна и проповеда да је преко океана, далеко од своје старе Домовине, било у овој земљи Срба. За оне Србе и Српкиње, који су ме за 18 година мога рада у Америци помагали и тиме ми олакшали тешко бреме управљања Српском Црквом, молим се Богу да их милошћу својом награди, а од мене, њиховог владике, остављам њима и њиховим домовима мој владичански благослов“. Свом наследнику владика пише:„Новом српском епископу, који после моје смрти буде назначен из Југославије, препоручујем и остављам у аманет, да му резиденција буде овај Светосавски православни српски манастир у Либертивилу, и да га воли као што сам га ја волео и унапређује као што сам га ја унапређивао и својом руком свако дрво посадио“.

Мучио се, целог живота, великим мукама. Мучила га је неслога његове пастве:„Тешко ми је чути како се Срби браћа гоне и мрзе. Срце ме боли и душом страдам, и готов сам да тугујем и данас кад се не сме плакати, кад видим да се браћа гоне и мрзе“. Др Божидар Пурић говори о Светом владици Мардарију као „човеку који се одрицао свега па и самог себе. Био је калуђер без лицемерја, зависти, мржње и сујете. Разумевање и праштање за њега нису били проблем. Физички веома леп, а жив у покрету. Његов глас је благ, мек и пријатан. Речник врло леп и богат“.

Игуман Никодим Стојаковић, секретар и настојатељ манастира Светога Саве у Либертивилу, у своме опроштају поред одра владике Мардарија је рекао: ,,Ми свештеници сметали смо му и стајали на пут његовом раду. Ми смо га често и тешко љутили и у срце вређали. Али за све то он се није светио. Молио се Богу да нам опрости и да нас освети, јер не знамо шта чинимо. Када су га свештеници најдубље вређали, он се није опирао, него би се затворио у своју ћелију и тешко плакао. Види се и по томе да нам се није светио, кад је на самом посмртном часу неколико вас свештеника унапредио произвођењем у чин протопрезвитера, а друге одликовао црвеним појасом...“
Како му је било, зна само он. Једном је, само једном, завапио у васкршњој посланици Србима:“Седамнаест година мога служења Богу и народу у Америци стрпљиво сам носио свој крст, некад лакши некада тежи, али данас ми је тај крст тежи него икада и, некада пун идеала да вам послужим и нешто трајно за вас учиним, данас, изнемогао, клецајући и падајући под теретом свог крста, ваш Владика обраћа се пастви својој широм Америке, и из свег гласа болно виче: Људи, браћо, има ли међу вама човека који ће ми помоћи понети мој тешки крст? Или су ваша срца толико окорела, да, уместо помоћи, ви још тежа бремена товарите на моја изнемогла леђа?“

Оскудица новца га је пратила целог живота. Живео је у доба светске економске кризе, и одвајао од уста да би помогао својој епархији. За њега се говорило:“Цркву гради, умире од глади!“ Извесни Кунарац је о његовој материјалној беди причао:„Цане Ускоковић, брат Високопреосвештеног Владике Мардарија рече ми једном приликом у Београду: ‘И потиљцима а не устима говори се да је Америка пребогата земља. До ђавола такво њено богатство, кад брат Мардарије не може тамо заслужити кору леба него му ја морам одавде шиљати новац и издржавати га.’“

Умирао је од туберкулозе, али је увек живео са народом и радио за народ:„Владичина болест је узимала све више маха. Служио је често у неиздрживим приликама, под тешком митром и златним одорама у малим храмовима. Корачао је често зими у литијама са рипидама, по дугим улицама радничких насеобина, подклецујући коленима, док су ледени ветрови са севера брисали америчким равницама“.

О њему остају сведочанства као о неуморном трудбенику:„У данима кад се налазио у Либертивилу устајао би са првим знаком зоре и долазио на градилиште, и заједно с радницима, уз велики физички напор, пословао на скелама око растућег здања храма, који је сваког дана показивао дивотне складне линије, и та слика му је досипала нову снагу да се истраје, да се никако не клоне док се не сагледа конац дела и српски народ у њему. Кад није радио на зидању, он је по манастирском имању засађивао разно дрвеће, уравњавао постојеће стазе и правио нове, или прокопавао јарке за одвођење воде./.../Др Божидар Пурић, тадашњи Генерални конзул Државе СХС у Чикагу, причао је г. Светиславу Билбији, да је једном приликом, долазећи у манастир, видео владику Мардарија како на рамену преноси тешке камене плоче за стазу од капије до манастирског храма, и на приговор др Пурића да тако тешке послове не би требало да ради, Мардарије му је одговорио да то чини да би се уштедело у плаћању радника“.

Својим Србима је поручивао да се јуначки држе у духовној борби за свој идентитет:„Браћо! Отварајући овде почетак великог Црквено-народног сабора, на коме треба да радимо за добро нашег народа, ја као ваш Владика желим да пре свега од срца благодарим вама старима, који сте дугом истрајном борбом допринели да се велика мисао организације Српске Цркве данас остварује. Ви сте они који су ту свету мисао бранили, ви сте чували нашу веру и народност, и далеко од домаћих огњишта, под тешком борбом за хлеб насушни, сачували српско име у туђини. Ви сте помагали наше мученичке свештенике, и вама заједно иде хвала за ово што данас дочекасмо....
Тражим од вас, верници моји, трку велику, тражим жртве које ће бити благословене и деци вашој корисне. Тражим да чувамо оно што су наши преци у најтеже дане ропства кроз пет стотина година очували, зато што су браћа наша, и ви сами, на крвав нож и јурише чинила од Тимока до Јадрана. Историја вас зове да то велико дело наших витезова не напуштате, зове вас да обезбедите себи братство, љубав, мир и слогу. Зато вас заклињем Богом свемогућим, кога овде осећам, и сабором српских Светитеља који нас гледају, да један другом сви руку пружите и у љубави приступите послу ради кога смо се састали... Господ ми је дао срећу да доживим, ево, данас отварање Црквено-народног сабора, плод мојих и ваших вишегодишњих мука, и јемство да ће живот Српске Цркве у Америци и Канади бити оно што треба... Очистите своја срца и душе, прелите их љубављу хришћанском која све прашта и тако очишћени ступите на овај велики посао. Помолимо се сви Христу Спаситељу да нас Он умудри, да све решимо по Његовом закону и с Његовом помоћи, јер без Његове помоћи нема спасења. Нека вам је рад срећан и благословен.“

На самрти се овако молио Богу:“Прими, Оче небески, мене слугу Твога ... опрости прегрешенија ... смилуј се на народ мој, децу духовну ... Господе, прислони ухо Твоје и чуј вапај сирочади мога брата Стана (владичин брат погинуо у аутомобилској несрећи 1934. године и оставио двоје деце) ... Смилуј се на све нас недостојне ... Спаси и помилуј род српски и православни, дом краља нашега и всја православније христијани. Опрости, Боже, као што и ја опраштам свима ... свима. Амин“.

О њему је Ђоко Слијепчевић, историчар СПЦ, писао:„Жив дух, будна савест, несаломива енергија, словенски свечовечански опредељен, био је Мардарије Ускоковић необичан човек, који се носио и са временом, и са људима и са тешком немаштином. У своме светачком животу он је био мученик, који је, како је рекао Јован Братић, ‘стварао прилике, а људи, којима је то дано стоје увек далеко изнад просечних људи, од којих су прилике, односно неприлике, увек јаче. Ето и разлога да Богу захвалимо што нам је у она времена дао оваквога архијереја, а није први пут у историји наше Цркве и народа да нас је Свемогући изненадио са људима јачим од свега што им је на путу стајало“.

Српска Православна Црква га није случајно канонизовала. 

МИХАИЛО ПУПИН 

Пупин је, као што се зна, био велики српски родољуб. Од 1908, после аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, посветио се борби за Српство. Истицао је права Србије и Црне Горе. Слободан Кљакић о њему пише:“Улагао је огромну енергију у полемичко објашњавање националних интереса, потреба и опредељења српског народа, пламено је позивао у борбу против аустријске доминације, прикупљао помоћ за Србију и Црну Гору, дописивао се са угледним личностима америчке јавне и политичке свене, старао се да помоћ коју је прикупљао, уз често даривање сопственог новца, стигне тамо где је најпотребнија. Непосредно се ангажовао у многим српским националним организацијама, друштвима, удружењима и у редакцијама српских гласила.У својим славним мемоарима „Са пашњака до научењака”, објављеним 1923. године, писао је: „Побегао сам из Границе (Војводине – прим. а.) јер су хтели да ме помађаре, и побегао сам из Прага, јер су хтели да ме понемче. Побегао бих био и из Америке, да су овде од мене тражили да напустим своје српске појмове, а то су моја мати, моје родно место, моја српска православна вера, мој српски језик и свет, који тим језиком говори. Кад бих њих напустио, то би био мој последњи дах.”

По Кљакићу, „допринос Михајла Пупина у организовању српског исељеништва био је изузетан, о чему сведочи и његово непосредно ангажовање на оснивању „Слоге”, највеће српске организације у САД, чији је председник био од 1909. до 1921. Ослањао се, дабоме, и на подршку својих америчких пријатеља, а поље његових акција знатно је проширено када је у јуну 1911. именован за почасног конзула Краљевине Србије у Њујорку, где је истог месеца отворио Српски дом.
Током балканских ратова организовао је слање помоћи Србији и Црној Гори, жестоко полемисао на страницама „Њујорк тајмса”, критиковао европске дипломате и њихову неискреност, неспремност да одрже обећања, оштро упозоравао на опасност од аустроугарских претњи и тражио подршку САД у праведној борби балканских народа против Турске.

Снажно се залагао за југословенско уједињење и указивао на неминовност рушења Аустроугарске, а после сарајевског атентата и напада Аустроугарске на Србију, улагао огромне енергије да америчкој јавности објасни империјалну политику Беча. Прихватао се оштрих полемика са аустроугарским амбасадором у Вашингтону Константином Думбом на страницама „Њујорк тајмса”.

Организовање добровољаца у српском исељеништву, слање новчане и друге помоћи, упућивање разне мисија из САД у Србију, укључујући 25 студената медицине Колумбија универзитета, акције придобијања америчке јавности и политичких кругова за политику Србије, карактерисале су његово деловање током Првог светског рата.“

Учествовао је, на Пашићев позив, на Париској мировној конференцији 1919. године, где се, упркос извесим мистификацијама, није бавио излагањем потребе да Банат буде у Краљевини СХС, него се бавио борбом против италијанских претензија на нашу јадранску обалу, о чему Кљакић каже:“У овом меморандуму Михајло Пупин је тражио одбацивање Лондонског пакта из 1915. године, упозоравао чланове подељене америчке делегације да не праве уступке Италији и позивао на етничко разграничење између Италије и Краљевине СХС. При томе је инсистирао на поштовању моралног чиниоца у политици, на одбрани начела праведности и равноправности међу народима, која су чинила вертикалу политике америчког председника. Мада не у целости, Вудро Вилсон је прихватио Пупинов и југословенски став. Тако је био још једном потврђен закључак до кога је дошао академик Драгољуб Живојиновић, који тврди да је „Пупин био најбољи лобиста кога су Срби икад имали” у САД.“
Александра Нинковић – Ташић, која је живот посветила лику и делу Михаила Пупина, у једном разговору је истакла како је Пупина његова мати научила светосавском хришћанству, које га је пратило до краја живота:“Пупин је био наш највећи заштитник у свету икада, огрнут, нимало случајно, Светосављем. Уснила је његова неписмена мајка, која се није звала Олимпијада као што сви пишу, крштена је као Алимпија, а Пупин ју је из поштовања звао Пијада, и то када је Пупин био дечак, Светога Саву како ставља руку на главу њеног сина и каже: ,,Кћери Пијада, Идвор је сувише мали за твоје дете, пусти у свет његову душу жељну знања“. И та неписмена жена, која има четворо деце, три ћерке и јединог, најмлађег сина, ставља шубару и кожух на свог сина, нема шта друго да му да, сем Светосавља, учи га да је Свети Сава његов заштитник и изговарајући реченице које ће Пупин често понављати кроз живот,, Знање су златне лествице којим се иде у небеса“ и ,,Знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас кроз живот будућности пун вечне славе“ шаље га у свет. Тако је он отишао за питањем шта је светлост. 12.марта 1874.године из луке у Хамбургу, бродом Вестфалија,  креће пут Америке. Истог датума, после 61 године, ће се тамо и завршити његов овоземаљски живот.
Последњи интервују, који Пупин даје пред саму смрт за Њујорк Тајмс, прави познати амерички новинар, седи поред њега у Норфолку у Пупиновом дому и пише: ,,Седим поред једног пастира, једног идворског пастира, који је видите постао један од највећих научника 20. века.“ Прво питање које му је упутио било је,, Да ли Вас је, професоре, наука одвојила од Бога?“. Новинар пише како се професор смеши и записује његов одговор. ,,Мене је наука приближила Богу, приближила ме је вери моје мајке. Ја се данас надам да ће моја наука људе приближити њеној вери.““

Пупин је, каже Александра Нинковић – Ташић, био косовски заветник срцем и душом:“Цркву Самодрежу на Косову је обновио двадесетих година од темеља. И Грачаницу и Пећку Патријаршију и многа места је он срчано и срдачно помагао. Узрастали су уз њега и превазилази тешка времена и српски манастири и српске светиње и људи. Пупин је био највећи дародавац часописа Српско Косово. Пошто је већ дао много, они више нису хтели да узимају, нису имали ни близу таквог дародавца. У позним годинама немајући шта друго, Пупин себе претплаћује на десет година. Он зна, да неће живети десет година, али да је то начин на који може још мало да помогне.“

Пупин је био велики пријатељ највећих пастира Српске Цркве:“Не можемо говорити о идворском пастиру, а да не спомемо његово пријатељство са тада владиком Николајем Велимировићем и не само са њим већ и првим владиком америчким, такође свецем Мардаријем Ускоковићем, Либертвилским. У писму Николи Пашићу, Пупин је записао: ,,Знате ли Ви да је епископ Николај исто што је био Свети Сава у средњем веку? То је он данас, Свети Сава међу Англосаксонцима. Тражио је епископ Николај и звоно за Охрид, тражио је штампарију за Краљево, за манастир Жичу и за Крагујевац...Све што је тражио Николај, све је испуњавао идворски пастир. После Пупинове смрти владика Николај је записао: ,,Упознао сам многе велике људе, али једну стену, једну громаду - звала се Михаило Пупин.“ Он је, по Александри Нинковић Ташић, „смео у тренутку када је био председник Њујоршке академије наука, члан и Француске и Српске академије наука, чувени професор, председник још два научна удружења 1919. године, да запише тражећи амерички пасош име и презиме ,,Михаило Идворски Пупин, занимање земљорадник“.“

Владика Николај је истицао да је главна особина Пупинова била његова побожност:“Пупин je доминирао сваким скупом људи, у коме би се нашао, и то не само речитошћу и логиком, него некако целом својом појавом, целином своје импресивне и јаке личности. – Објасните ми радио, господине професоре! – рече једна госпођа за столом у Норфолку. – Како то да он преноси глас на даљину без жица? – Па ето тако – одговори Пупин – то je сасвим просто. Преноси се глас најпре електриком пa ваздухом пa опет електриком. Сасвим просто, као кад ми бацамо јабуке једно другом из руке у руке! – To je за мене, ипак, велико чудо – настави Американка. – Никако чудо, као што није никако чудо ма шта од онога што je човек смислио и конструисао. – Да, тако ви научници увек! Никакво чудо-1 – срди се госпођа. – Међутим, за мене je чудо и телефон и радио и све остало. Тада професор Пупин уздиже свој кажипрст руке пa упита: – Шта је ово? Сви се изненадисмо таквом питању, не знајући шта Пупин смера тим да каже. И радознала госпођа ћутала je и гледала. – Ово је јелте, прст професора Михаила Пупина. Ви кажете, радио je чудо. A ja вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја у крај овог континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша американска цивилизација скупа, све то представља једну просту и слабу детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечијега прста. Овај један прст веће je чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада. A шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Нисмо ми научници чудотворци него онај који je створио овај прст. A то je Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи: “Велики си, Господе, и чудна су дела твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!“ Све je то Пупин тако убедљиво изговорио, да je и она госпођа изгубила страх и схватила да радио није никакво чудо за обожавање.“

Пупинова порука америчком Српству и данас је актуелна:“Најглавнија задаћа Српства у Америци је да уреди своју Епархију, и да уједини све српске организације у једну организацију; то јест,  да створи у Америци једну јединицу у духовном и економском животу нашега народа. Ако желимо да очувамо српски дух код будућих нараштаја американског Српства,  онда је потребно да за те нараштаје спремимо јаку српску цркву и јаку српску школу. То се неда постићи без јаке Епархије и без јаке српске организације. Чврсто организован наш народ био би у стању да покаже своју Епархију и кроз Епархију своје просветне установе, а српско свештенство, под воћством Епархије помагало би нашу економску организацију.

Српски свештеник у Америци позван је не само да врши своје обичне црквене дужности, него је такође позван да поучава српску дечицу у српском духу, и да народ упућује да се уписују у нашу економску организацију, то јест,  у наш српски савез. Сваки свештеник у Америци треба да је апостол, не само хришћанства, него и Српства и свега што доприноси српском благостању у Америци. То ће се благостање много побољшати кад ми Срби у Америци будемо сви уједињени у један Савез, чији ће чланови радити у корист сваког појединог члана Савеза.

Све ово што сам рекао разуме се само по себи, и сваки добар Србин у Америци радиће у корист овог сложног рада нашега народа,  не само у духовним и просветним него и у економским правцима.  Велика је несрећа што у нашем народном послу у Америци влада поцепаност, неслога, и неред. Сво то зло одстраниће се кад створимо једну јаку Епархију и један јак Српски Савез.“

Вреди чути ту поруку. 

НИКОЛА ТЕСЛА

„Тешко да има народа који је доживео гору судбину од српског. Са висина свог сјаја, када је царство обухватало готово цели северни део Балканског полуострва и велики део територије која сада припада Аустрији, српски народ је нагло доспео у безнадежно ропство, после фаталног боја на Косову пољу са надмоћним азијатским хордама. Европа неће никад моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. Пољаци су код Беча, под Собјејским, довршили оно што су Срби покушали, а за своју услугу цивилизацији били су награђени на сличан начин.

На Косову пољу пао је Милош Обилић, најчувенији од свих српских хероја, пошто је убио султана Мурата II усред његове велике војске. Када то не би била историјска чињеница, тај догађај би се могао сматрати митом, насталим на додиру грчке са латинском расом. Јер у Милошу видимо обојицу, и Леониду и Муција и, још више од тога, мученика, јер није умро лаком смрћу на бојном пољу као Грк него је своје смело дело платио смрћу под страшним мукама. Није никакво чудо што је песништво народа који је био у стању да створи такве јунаке могло да буде проткано духом племенитости и витештва. Чак је и непобедиви Марко Краљевић, касније персонификација српског јунаштва, када је победио Мусу, главара муслимана, узвикнуо „Тешко мени до Бога милога, где погубих од себе бољега."
Тако је писао Никола Тесла, велики Србин кога покушавају да претворе у „ванземаљца“. Или Хрвата.

Свештеник Оливер Суботић, који је написао незаобилазну књигу о духовном лику Теслином, бележи:“Отац му је био узор и у беседничком умећу, енциклопедијском знању, полиглотском дару, родољубљу, миротворству. Треба имати у виду то да је Тесла као дете више пута на чудесан начин био избављен од великих опасности, због чега је прота Милутин био убеђен да Бог чува његовог сина да постане служитељ олтара и зато је намеравао да га упише у богословију. Додатно, трагичан губитак старијег сина Данила учинио је да су родитељи били јако брижни према Николи, што је утицало да Милутин буде изричито против идеје да његов син студира техничке науке, сматрајући да ће му напорне студије угрозити здравље. Но, управо је тешка болест, а потом оздрављење младог Николе учинило да га отац, по претходно датом обећању, упише на студије на Високој техничкој школи у Грацу. Када Никола Тесла током студија подлеже коцкарској страсти, Милутин га бодри да настави студије, што му остаје последња жеља пред смрт. Ако овоме додамо и то да је прву стимулацију Теслиног интелекта у раном детињству извео управо отац (о чему сâм Тесла пише у аутобиографији), добијамо јасан увид у важан утицај оца свештеника на лик и дело сина проналазача“.

Његова мајка Георгина, Ђука, била је из угледне свештеничке породице:“Док је прота Милутин био, по речима Тесле, „истински природни филозоф”, Георгина је била жена без формалног образовања, али изразито генијална и спретна особа. Тесла је сматрао да је од мајке (односно од мајчине линије Мандића) наследио генијалност и проналазачки дар. На мајку је личио и у погледу невероватне посвећености раду и изразито малој потреби за сном. Георгина је свог сина задужила мајчинском љубављу – управо она га је отргла од коцкарске страсти тако што му је у тренутку „кризе” дала последњу уштеђевину коју је имала код себе, пољубила га и поручила му да што пре изгуби све што имају јер ће тако брже и оставити коцку. Мајчин гест га је потресао до коштане сржи и после тог догађаја Тесла је заувек раскинуо с погубним пороком. Георгинин брат, свештеник Петар Мандић (потоњи митрополит Николај), био веома важна личност у животу Николе Тесле и омиљени сродник. Он је Теслу у младости упознао с Декартовим списима, који ће кроз теорију етра постати основ његовог проналазачког приступа. Ујак га помаже материјално током студија, када се Милутин упокојио, а Тесла одржава контакте с њим и када постаје најпознатије име у САД (при чему уме и да се наљути ако му митрополит не пише редовно). У време када посећује Европу, Тесла духовни мир и телесни одмор тражи управо код ујака (тада архимандрита) Николаја, у манастиру Гомирје. А када почетком 20. века Теслина фирма упада у озбиљне финансијске проблеме, први зајам му обезбеђује нико други до ујак митрополит, на кога се Тесла увек могао ослонити.

Тесла је хришћански идентитет, разуме се, стекао у породичном окружењу. У проналазачком периоду он губи додир с литургијским животом, донекле и стога што у то време није било православних храмова на територијама где је живео и стварао. Но молитвени живот је, на неки себи својствен начин, задржао током целог живота. Иван Мештровић у својим мемоарима помиње како му је Тесла говорио да се и у старости молио на коленима, молитвама које је научио у детињству. У једном писму Џ. П. Моргану, Тесла помиње Светог Николу као свог светитеља заштитника (како каже: „највећег од свих”) с којим годинама има „тихи договор да се држе један другог”. С друге стране, код Тесле су јасно видљиви и ставови настали под утицајем филозофских струјања тог времена, као и интересовање за далекоисточну мисао, пре свега у погледу идеја које су у вези с концепцијом етра. У неку руку, он је покушавао да споји хришћанство с тим идејама, због чега је умео да износи хетеродоксне и контрадикторне ставове. Но и поред тих екскурса, себе је увек сматрао хришћанином и јасно је издвајао хришћанство из корпуса светских религија, сматрајући да је оно једина религија која је „непогрешиво резултат практичног експеримента”, а да су све остале резултат „апстрактног мишљења”.“

По свештенику Оливеру Суботићу, Тесла је увек био истински српски родољуб:“Тесла се у америчкој јавности дичио српским пореклом, Србима и краљевским домом Карађорђевића, и борио се да се сазна истина о вековној борби српског народа за слободу. О томе сведоче на десетине докумената и чланака. Можемо рећи да је Тесла као ретко ко успео да на хармоничан начин споји српство и космополитизам, поставши Американац и притом оставши Србин монархиста“. 

Да се не заборави! 

РАДОЈЕ ЈАНКОВИЋ

Син Миливоја, кафеџије и радикалског симпатизера, и мајке Милке, свештеничке кћери, Јанковић је рођен у Чачку 1879. године. О родном крају је говорио:“Сматрам да је тај крај  језгро нашег народа. Тај крај је слемењача наше народне куће. То је стожер наше државе у сваком погледу. Чачани су жустри, убојни, пријатељски, племенити, одважни, трезвени. То потиче из племенитости читавог овог краја где сам научио дивни језик и красно певање.“

Војну академију завршио је 1900. Као млад официр, био је у служби Александра Обреновића. Учествовао је у Мајском преврату 1903; јунак је балканских и Првог светског рата; бранио је Аписа од оптужби, лутао Европом и светом, да би, по повратку у отаџбину, завршио на робији као „аписовац“. Пошто га је помиловао, краљ Александар Карађорђевић шаље Јанковића као  дипломату у САД, где, поред значајног доприноса у консолидацији наше дијаспоре, он игра важну улогу у оснивању прве епархије СПЦ на северноамеричком континенту. Његова супруга Натушка ( из познате јеврејске куће Калмића из Београда, коју су нацисти скоро истребили у Другом светском рату ) помирила је Теслу и Пупина, који је био на самрти.

По повратку у Југославију, као човек од поверења Милана Стојадиновића, Јанковић постаје наш дипломатски представник у Албанији, у рангу министра, баш као Иво Андрић у Берлину. Задобио је поверење краља Ахмеда Зогуа и успоставио авионску линију Београд – Тирана. На Мусолинијев захтев је пензионисан: дуче је сматрао да Краљевина Југославија у Албанији не сме бити утицајнија од Италије. После настанка Бановине Хрватске, са већ остракизованим Миланом Стојадиновићем, Јанковић ствара Српску радикалну странку, која бива угушена због „великосрпства“. Немачки окупатори га, као сумњивог, хапсе, али га, већ болесног и изнемоглог, пуштају да умре код куће, што се и дешава 1943. године.

Био је, 1911, стари сват на венчању свог школског друга, песника Диса. Сретао је, уз Лењина и Троцког, и Бенита Мусолинија, али и америчке председнике Вилсона и Рузвелта. Пријатељевао је, поред Пупина и Тесле, и са Дучићем, Црњанским, Ракићем, Растком Петровићем, Иваном Мештровићем.

Бавио се књижевношћу и публицистиком. На енглеском је ( наменивши је америчком издавачу) дао снажну критику совјетског експеримента, још увек необјављену. Штампао је драму На мукама и књиге приповедака Дани и године и Друмом и сокаком. Носилац је ордена Белог орла V степена (1916), Светог Саве III  и IV степена (1914), Златне медаље за ревносну службу (1914), Југословенске круне V степена (1932), ордена Св. Саве I степена (1936), итд.

Као конзул, тврдио је да је његов задатак борба за идентитет нашег народа у Америци:“Сваки народ горд је на своје и чува своје. Чува га у земљи и у туђини. Јевреји су се одржали на вери и организацији. Ирци су успели у својој политичкој борби у Енглеској помоћу емиграције, Чешка и Пољска имају много захвалити својој емиграцији. Ми такође. Нико неће да као камен потоне у воду. Нарочито не сада кад су се раширили и пукли пред нама нови југословенски хоризонти. Нико неће да се избрише из живота, нарочито кад за то не добија ништа у замену. Чувајмо своје! Католичанство ствара у Америци добра човека, ко ће и шта ће од Србина направити, ако буде суђено да кроз дуго време националност нешто  побледи? Ни Србин, ни православни - какво то мора бити чудовиште у овој земљи, где се расе пребирају и где је васпитање грађана најважнија полуга америчког живота? И ми питамо оне који хоће силом у Американце: на која врат мисле да уђу? Америчкој демократији не требају типови без икаквих регула. Њој не треба гомила пустолова. Србину без националне традиције и без Православља, нема врата да уђе у америчку заједницу. Он ће стајати пред вратима и они јадни наши људи који се диче да су  „авансирали“ у Американце  тиме што руше свој народ и пљују на своју веру и име можемо слободно рећи: да се измећарством и вероломством не постаје Американац. Америка не тражи рушиоце и одроде, већ очуване морално у реду и правилима живота. Ти „Американци“ нису рушили свога народа, што то, као бајаги, треба Америци, већ што су они сами у душевном метежу,  у духовној кризи, и што нема кога, да их изведе из те  заблуде. Једино Православље може дејствовати, да наши људи у туђини остану корисни себи, туђини и својој домовини./…/ Човек је остао без икакве оријентације. Како Србин, тако и остали брат Југословен. Нема овде  живота до ли у крилу свога народа!  Свак нек своје цени и чува, јер ћемо се у томе очувати и као заједница.  Најзад, ко неће Српство – нека иде низ воду. Неће га у овој земљи ни црнци, ма колико се он правио гарав. Нећеш свој род – остави! Али не врзмај се  по Српству. Рушити Српство, а остати у Српству,  то је најподлија радња коју лиферује исељеништво. Срећан ти пут! Иди! Удримо жиг на његово чело, да га из далека познамо;  да својим подмуклим отровима не трује  заједницу под маском неког лажног пријатељства према раднику и мученику. То рашчишћање према одродима мора бити света задаћа свих општина, свих савеза, сваког појединца! Организација нашег исељеништва значи, дакле, везати се у туђини у једну свесну културну целину, која  сама себе унапређује и помаже.“

И доследно се држао својих ставова. 

Јанковићева кћи Видосава, професорка англистичке Универзитета у Београду, причала је о Пупину:“Упознала сам га 1931. у мојој дванаестој години. Познавала сам и његову кћерку Ваву. Била је удата за Американца, финог господина, који је политички и научно био безначајан. Вава је била духовита и у најозбиљнијим ситуацијама. Ево једне њене шале: Кад је Пупин лежао мртав и откривен у великој катедрали „Сен Патрик” у Њујорку Вава је казала мојој мајци: „Видите госпођо Јанковић, кад будемо хтелe лепо дa изгледамо отићи ћемо код овога човека који припрема мртваце за сахрану да нас лепо уреди”.“

Што се Тесле тиче, она каже:“Теслу никада нисам ни видела. Кад су моји родитељи одлазили код њега била сам сувише мала да ме воде са собом. Теслу знам само по причи родитеља. Моја мајка је Теслу, у разговору са пријатељима, представљала као великог господина. Био је изузетно фин и шармантан, посебно према дамама, а био је, на одређен начин, боем. Становао је у хотел „Њујоркер” у Њујорку. Никад није јео месо, али је волео „сок од меса”, односно супу. Са Пупином није говорио скоро 50 година, али је од мојих родитеља често тражио да му кажу како је Пупин.“

О помирењу великих српских научника Видосава Јанковић је говорила:“Ја се нисам ни родила када су њих двојица заћутали. Причу сам чула од родитеља. Њих двојица су били и остали највећи научници света. Да није било Тесле не би било ни струје у овом облику, а да није било Пупина не би било радара, сонара, рендгена, мобилних телефона. Пупин је оснивач америчке агенције НАСА./.../Моја мајка је успела, пред Пупинову смрт, да помири двојицу највећих Срба свих времена. Пупин је почетком 1935. био тешко болестан, па је кћерки Вави казао да зове моју мајку и замоли је да доведе Теслу до њега у болницу. По Пупину, једино је моја мајка могла да доведе Теслу до њега. Пупин није хтео да оде „Богу на истину” посвађан са Теслом. Али, није било лако убедити Теслу да, упркос свом тврдокорном ставу да не жели контакт са Пупином, ипак то учини. Борба моје мајке и Тесле трајала је цело пре подне. И, најзад, после дугих прича и Теслине шетње по соби, прихватио је молбу моје мајке: отишли су у болницу где је лежао Пупин.

Моја мајка је увела Теслу у собу и обратила се Пупину: „Господине професоре, Тесла је дошао да се види са Вама”! Онда је приметила како обојица имају сузе у очима. Тада је изашла из собе и они су остали сами. После, не више од 15 минута, Тесла је изашао, а Пупин је, убрзо после тога заувек затворио очи.“
Четири српска горостаса, владика Мардарије, Михаило Пупин, Никола Тесла и Радоје Јанковић, сваки на свој начин, остају трајно записани у историји нашег духа и образа. 

Остале текстове Владмира Димитријевића читајте ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА