Најновије

МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Бити Рус у Мелитопољу одувек значило гледати и пред собом и за собом

Рускиње, баш као и Српкиње – огледају се у иконама, као да је понекад на небу тесно анђелима па неки стрче на овај шар земаљски и затрепере крилима…

Операција Z (Илустрација: Русская Весна)

Пише: Михаило Меденица

Запорожје, Мелитопољ, ни по чему нарочити градић, ништа што би намерника свратило у њега, па опет – све је свратило у Мелитопољ…

Све, од соцреалистичке неимарске шизофреније, све потом, до минулих година, деценија, заправо, када је руска и татарска већина трпела терор украјинске мањине.

Не мањине украјинског народа, није са њима било нарочитих проблема, али са мањином која је владала кијевским фашистичким огњем и мачем – да!

„У овом граду, у читавој запорошкој области Руси су одувек били већина, која је већином морала да се избори са свако своје право, било од Бога или људи дато…“, вели Катја, жена у неким средовечним годинама, но то се са годинама код Рускиња никада не зна.

Некако лепо и једноставно старе, не носе их године већ оне носе године како год желе па човек није начисто да ли разговара са девојком или мајком неке већ стасале девојке, а за године се, дабоме, не пита.

Толико храбар нисам, луд још мање…

„Верујте, никада на Украјинце нисмо гледали са подозрењем или неким ниподаштавањем, док су они, добрим делом, нас одувек сматрали некаквом лошом копијом себе, робом са грешком, људима чији језик, култура, традиција, жртва, нису превише достојни ни помена, нити поштовања…“, бистримо ветровито поподне на клупи крај споменика палим црвеноармејцима, улице су безмало пусте, има још времена до полицијског часа али људи су већ навикли…

То и јесте најтужније, то што су навикли, то што је бити Рус у Мелитопољу одувек значило гледати и пред собом и за собом.

„Деца су у школи учила о „Наранџастој револуцији“, лекције и лекције, о украјинској надмоћи, о свему што је у Украјинце унело толико врага (тако говоре) а тек по које слово о Отаџбинском рату, о заједничком страдњу, о жртви Русије за све, но…“, помирљиво слеже раменима не замерајући ником ништа, што јесте победа сама по себи, што јесте ослобођење много пре руских војника који су ослободили највећи део запорошке области, то их ваљда и чини тако младим и лепим…

Рускиње, баш као и Српкиње – огледају се у иконама, као да је понекад на небу тесно анђелима па неки стрче на овај шар земаљски и затрепере крилима…

Живот је живот, нема те запреке која ће га зауставити, нема те муке која се о човека није разбила ко полен, тамо где је човека заиста.

У Мелитопољу јесте, дивни су то људи пуни оне једноставне ведрине. Оне што сети да је живот дар а не терет, да га ваља живети а не служити ко казну без права на помиловање, да је за све учињено и неучињено довољно рећи: „Благодарју…“, иако је фронт тек неколико десетина километара одавде.

Гине се на ехо од града, малтене, али, опет, на све ови људи благог срца одговарају то: „Благодарју…“!

Суштинска је разлика између те чаробне речи и једноставног: „спасиба“- пред црквом Светог Ђорђа смо, пред стројем чувених запорошких козака, пред братом Сергејем Николајевичем, човеком осмеха, човеком рата.

Прво му је Богом дато, заиста је вазда насмејан, другим је од нељуди „дариван“ – рат није желео али од рата није узмакао, козак је то.

Позвао је на заједничку, братску молитву, да заједно целивамо кону, упалио је свећу за моје здравље, поменуо моје кћери у молитвни, он је са фронта али брине да се мени шта не догоди…то је „благодарју“, то је благодарим, то је то братско распеће на којем смо једни другима утеха и васксрнуће.

Ћутимо док иконе говоре, шапућу, помињу нас по имену, по дедовима, по праунучади, знају нас вековима прошлим и будућим…

Ћутимо за живе, ћутимо за пале, ћутимо за живе које ће сутра други неко оћутати за пале…

Читав се дан сабрао у пламичак воштанице, у ону кап воска што на трен запече, пре него што се брзо сјури низ длан.

Дан је био дугачак, предугачак.

Као у инат у њему се сабрало више сати него што сам могао понети, поднети…

Из Симферопоља, с Крима смо пошли јутром, хладним и кишним јутром што се негде успут одобровољило и расанило.

Донекле једним аутомобилом, а одатле, где год то било, другим, из једног живота у други, дословно.

У пратњи двојице војника, браће, ту су због наше сигурности, но опет – из једног живота у други а само корак из аутомобила у аутомобил…

Како је њима када је нама овако..?

Млађи од мене, далеко млађи, рекао бих по очима, остало је под маском, на шта ћеш више од очију..?

Како ли је њима?

Чекају ли их мајке, девојке, жене, деца, дом, шта год, ко год?

Колико су јада видели, колико ће га још видети, виде ли ово бескрајно зеленило и то море, ту васељену жутих цветова крај пута, или су се очи умориле да виде шта до јада..?

Како ли је њима? Чека ли их ко, журе ли коме кад скину те мараме с лица?

Запорошка област је безмало ослобођена читава, с почетка се највише говорило баш о Мелитопољу, веђа је Крима и Донбаса…

„Нису се нацисти повлачили пред нама кад смо кренули већ бежали, трчали, летели би да су имали крила јер су знали шта су чинили руском народу у Украјини, а ми…“, они су само желели да буду своји на своме.

Ни стопе на туђем, ни шаку земље коју им прадедови нису сејали, ништа неба под којим им нису домови и гробови.

Стали смо да попијемо кафу, ретку и горку, с погледом на украјинске грудбране и утврде, некдашње.

Залуду кафа кад они стоје и чувају нас. У чему уживам, шта мерачим, моје јутро у зеленилу без краја, а њихово..?

Дан је заиста био тежак за понети. Поднесе човек, ал некад је претешко понети, а овде, у Новорусији дане заиста свијеш под мишку и понесеш, па ако их где загубиш…

„Козаци су ратници врлине. Не само борци у рату већ и у миру јер сачувати традицију, веру, част, име, све вредости породице и дома…исто је што и сачувати отаџбину у рату и од рата. Козак је у име Бога и славу Бога! Козак се сваког дана бори на најтежем мегдану, да увек буде бољи од себе какав је био јуче…“, дан се напокон уморио, или се удавио у овој флаши вотке из које неко долива и долива и долива…

Једино пиће које не волим, једино пиће које бих сад попио, које пијем, ма које друго да је на столу.

У славу, у здравље браће!

Сергејеви смо гости. Пуна трпеза, пуне душе, пуне чаше, здравице пуне Србије, очи суза…

На мене је ред да наздравим.

Мајкама! Њима подижем ову чашу! Срспким и руским мајкама које су нас рађале, које нас рађају, које ће нас рађати да живимо и страдамо једни за друге, једни уз друге, за истину, правду, Христа…

За наше мученице, светице, за све њихове сузе и осмехе, за мајке које су чекале синове и кад су знале да…

За Србију, за Русију – и то су мајке!

Котрља вотка ко камен низ грло, реже и пара, али прија.

Дан је био тежак и за поднети и за понети, а како је тек њима?

Одлијемо по гутљај, тресне о земљу у ове тихе сате ко топот козачких коња…

За браћу коју ће сутра други неко оћутати…

Фронт је тек неколико десетина километара одавде…

Неке ће мајке чекати синове иако знају да…

Само су желели да буду своји на своме, ни шаку земље на којој им прадедови нису сејали, ништа неба под којим им нису домови и гробови…

О дешавањима у Мариупољу прочитајте ОВДЕ.

Извор: ИН4С

Бонус видео

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Ко жели тензије?

Телевизијски иступ председника Александра Вучића, 29. јуна, за неке је можда изненађење. П...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА