Ова вест добила је на важности у претходних неколико недеља током који се све више говори да се под притиском Запада спрема смена актуелног председника Украјине, а замена Зеленском би требало да стигне управо из редова војске. Свесни да начелник украјинске војске Валериј Залужни ужива више поверења јавности од председника, саветници Володимира Зеленског демантовали су извештаје да постоји сукоб између украјинског лидера и врховног команданта војске.
Зеленски је укорио главнокомандујућег Оружаних снага Украјине Валерија Залужног који је у изјави за "Економист" рекао да је ситуација на фронту слична оној као у Првом светском рату што ставља обе зараћене стране у пат позицију у којој његова земља неће остварити пробој планиран великом контраофанзивом. Залужни је истакао да је контраофанзива у ћорсокаку и да Украјина треба да се припреми за стационарни рат.
Убрзо је и “Њујорк тајмс” почео да пише о сукобу који тиња између Зеленског и Генералштаба.
Контраофанзива
Зеленски који је све време инсистирао на тези да ће Украјина победити у рату и успети да натера руску војску на повлачење ван граница његове земље демантован је вестима са фронта на којем контраофанзива, делимично спонзорисана новцем и оружјем са Запада, није донела очекиване резултате.
Напротив, контраофанзива концентрисана на подручју Запорожја донела је тешке губитке украјинској војсци. Поново покренута битка за Бахмут као кључни стратешки и симболички важан град такође је доживела неуспех и коштала украјинску војску много живота и опреме. Антагонизам између политичког и војног врха земље додатно је појачала чињеница да се Генералштаб противио покушају да се поврати контрола над Бахмутом, знајући да су Руси у приличној мери утврдили своје положаје.
Истовремено, Зеленски инсистира на одбрани Авдијевке, малог града познатог по производњи кокса као једног од главних ресурса за високе пећи у индустрији челика. Украјинци су тако, покушавајући да контраофанзивом обухвате што већу територију почели да губе терен око Авдијевке. Свему је претходио маневар у коме је 54. механизована бригада као једна од најбољих војних јединица украјинске војске премештена у Купјанск, а одбрана Авдијевке препуштена је далеко мање обученој и способној територијалној одбрани и пешадијској бригади.
Одбрана Купјанска била је важна Украјини јер је овај град кључни железнички чвор важан за снабдевање снага око Харкова, другог највећег града у земљи. Губитак Купјанска готово извесно означио би почетак велике битке за Харков.
Залужнијево објашњење и поређење са ситуацијом у Првом светском рату када су зараћене стране копале ровове, утврђивале положаје и потом се гађале артиљеријом само су део онога што се заиста дешавало. Друга страна приче је да су Немци изгубили рат јер нису могли да се одрже због недостатка опреме и хране. Придруживањем САД савезницима, равнотежа се изгубила у потпуности и исход је био неминован.
Плаћен за рат
Невоља за Зеленског постаје још већа уколико постане јасно да инострану подршку може да добије само ако рат траје. Никакво примирје нити договор са Русима не би био гледан са благонаклоношћу спонзора.
Залужњи је изнео захтеве за оружјем и технологијом какву Украјина никада неће добити са Запада и тако додатно створио проблеме Зеленском.
И сам Зеленски тражио је наравно додатну опрему, нарочито авионе знајући да Руси имају превагу на небу, али украјински председник је као залог дао обећање да ће његова војска натерати руску војску на повлачење ван граница Украјине.
Украјина је тражила 100 до 150 авиона Ф-16 иако нема капацитете за смештање и наоружавање ових летелица као ни обучене пилоте за управљање моћним ловцима. Претходно су Украјини допремљена два растављена авиона Ф-16 и сада их укупно има пет, али се претходно морају саставити.
Неколико старијих модела Ф-16 авиона никако нису довољни да се у бици на небу Украјина супротстави Русији која је у оквиру утврђивања положаја на фронту допремила покретне ПВО системе.
Шансе старих европских Ф-16 против модерних руских авиона подржаних ПВО системима не делују нимало изгледно, али Зеленски је на улог већ ставио превише.
Зеленски између Америке и Израела
Зеленски сада покушава да убеди амерички Конгрес да Украјини одобри још новца, укључујући и помоћ за плаћање државних службеника, војске, па чак и пензија, а цифра за то на годишњем нивоу износи 16,3 милијарде долара.
Укупно, Кијев тражи 61,4 милијарде долара, од чега би 45 било уложено у војску. За тај износ планирана је куповина пет носача авиона и опремљивање војске након чега би вероватно морали поново да траже новац.
Председник САД Џозеф Бајден предложио је да се помоћ Украјини даје у оквиру помоћи Израелу у рату против Хамаса јер би тако непопуларно издвајање новца за Кијев прошло испод радара благонаклоно гледаног финансирања израелске војске. Зеленски је у томе видео добру прилику да посети Израел како би изразио солидарност, али и поистоветио борбу Израелаца са Украјином. Украјински председник упорно је покушавао да дође до председника Израела Јицака Херцога и председника владе Бенијамина Нетанијахуа у нади да ће Израелци заборавити оптужбе Кијева изречене прошле године када су означени као кривци за приближавање Русије и Ирана.
Зеленски је, такође, од Израела тражио оружје, посебно концентришући своје захтеве на одбрамбени систем Гвоздена купола.
На другој страни, Израел се противио давању своје најнапредније технологије Украјини, страхујући да би могла доспети у посед Руса. Поред тога, Израелци нису желели да ризикују своје односе са Москвом.
Делује да је посета Зеленског Израелу била режирана у Вашингтону без благонаклоног пристанка владе у Јерусалиму. Нетанијаху је ипак рекао не.
Напори Вашингтона пропали су када је за вест сазнала јавност у Израелу која никако не одобрава повезивање америчке помоћи њима са Украјином, нарочито када већ у Сенату постоје опречна мишљења о том питању.
Зеленски се повукао истичући кривицу Русије и наводећи да је рат на Блиском истоку одвукао пажњу са Украјине чиме је Москва испунила свој циљ.
Сада, чак и у случају одласка Зеленског у Израел, посета неће имати пропагандну вредност какву је првобитно планирано да има.
Преговори Русије и Украјине
Све више се говори о незваничним покушајима мировних преговора Кијева и Москве. За то време Вашингтон и даље даје помоћ Украјини, али наде које су полагали полако се завршавају као и контраофанзива.
Зеленски се наравно противи било каквој врсти преговора са Москвом, схватајући да би постизање мировног решења могло да убрза крај његове политичке каријере која се сада заснива искључиво на обећању победе над Русима.
- Немам никакве контакте са Русима. Став моје земље и народа је да нема преговора са терористима јер њихова реч не значи ништа. Не можемо веровати терористима јер се они увек враћају – рекао је Зеленски.
Други проблем је перцепција Москве у којој се рат у Украјини назива “специјалном војном операцијом”, вероватно најдужом у историји, у којој после почетне иницијативе ипак нису успели да остваре своје ратне циљеве и муњевито заврше интервенцију. Уместо тога, пред собом су добили нови Авганистан, односно дуг и исцрпљујући сукоб који има за циљ економско и војно изнуривање Русије. Управо тако може се оправдати допремање наоружања Украјини које је увек било дозирано и умерено таман толико да зауставе Русе, али не и да се у потпуности одбране.
Руси су своју “специјалну војну операцију” у крајњој линији схватили као сукоб са НАТО, па нема сумње да ће у преговоре покушати да укључе и Алијансу, односно Вашингтон. Тако ће и Москва добити политичко покриће за неуспех на ратишту и избећи да наспрам себе као пандан има Украјину већ читав Северноатлантски пакт како би у својој јавности оправдали улогу велесиле какву на војном нивоу ипак нисмо видели.
Највероватније да ће руски циљеви у преговорима бити обезбеђивање заузетих територија са већинским руским становништвом и покушај да НАТО заувек одустане од претензија на Украјину.
Сукоб са генералима
Извесно је да Зеленски губи подршку војне команде, али остаје питање да ли је то довољно за политичке промене у Украјини. Много тога још увек зависи од борби на фронту.
За неколико недеља Руси би већ могли да заузму Авдијевку, а ни на другим деловима фронта украјинској војсци не иде баш најбоље, понајвише јер им све више недостаје људства.
Поред врха војске, Зеленском прети још већа опасност од врха обавештајних служби Украјине. Генерал Кирил Буданов шеф Главне управе за обавештајне послове и Василиј Малијук шеф војне обавештајне службе представљају праву сиву еминенцију Украјине. Савез обавештајних служби и генерала могао би да доведе до притиска на политички врх земље да се отпочну преговори са Русима или чак до смене Зеленског. У крајњем случају, знајући да су обе службе наследнице КГБ-а, а два народа истоветних карактеристика, што је у политичком деловању нарочито изражено, Зеленски би под окриљем деловања кожних мантила врло лако могао да нестане са политичке сцене.
У сваком случају, јасно је да се ситуација не развија добро по Украјину ни на фронту, а ни на међународном плану. Војска на терену то врло добро зна, генерали то знају, службе то знају. Зна ли Зеленски и хоће ли променити политику или ће чекати неизбежно.
КИЈЕВСКИ РЕЖИМ САДА ТВРДИ ДА НИКАКВЕ КОНТРАОФАНЗИВЕ НИЈЕ НИ БИЛО: То је све био само трик на који су Руси насели
Извор: Политика.рс
